Vrhunski sport nije posao, to je misija, koju je 61-godišnji bivši rukometni trener, a sada zaljubljenik u biciklizam Tone Tiselj, iskusio na sopstvenoj koži.
Kao prvi slovenački trener, Tone Tiselj je sa Krimovkama dva puta postao klupski prvak Evrope, osvojio je srebro sa muškom rukometnom reprezentacijom na Evropskom prvenstvu u Ljubljani 2004. godine, nakon čega je više od decenije radio na visokom evropskom klupskom rukometnom nivou. . Kada je mogao nešto da da rukometu, odlučio je da krene drugim putem. Čini se da je potpuno slušao sebe.
Napustili ste Celje, ali ste se stalno vraćali. Čak i u jesen, vi ste ovde. O čemu je sanjao dečak sa Planine?
- Krug se zatvorio. Posle nekoliko godina, moja porodica i ja smo se vratili tamo gde sam počeo. Ali moram da te ispravim. Nisam rođen na Planini, rođen sam u Novom Mestu. Otac Anton Marjan bio je veterinar sa Planine, majka Nevenka razrednica iz Bele krajine. Prva tri meseca smo živeli u Metlici, pa smo se preselili u Celje, od 11. godine živeli u Polulima, ja sam zasnovao porodicu u Velenju, onda smo se svi preselili u Ljubljanu, napravili kuću u Grosuplju, prodali je i došli nazad u Celje, gde moja supruga i ja danas živimo. Zapravo, nikada nisam živeo na Planini, ali sam kao dete imao svoje želje i ciljeve.
Prošle godine ste napunili 60. Kakav je vaš život?
- Da budem potpuno iskren, mogu reći da sam do svoje 50. godine imao sjajan život, posle 50. je još bolje. Ne znam šta će biti sutra. Ali nekako ćemo. Ja sam u dobroj formi. Danas imam puno vremena za sebe, svog psa i suprugu. Pominjem najbolju, moju ženu, na kraju. Posle 50. godine na sve gledate drugačije, mnogo je manje stresa. Ona je takođe dodala svoje, kako se ispostavilo, poslednjem trenerskom iskustvu. 2015. godine sam postao trener Debrecina, koji je bio prosečna ekipa, ali za mene je bio izazov da pokažem šta mogu sa ovim devojkama. Ja sam uradio to. I ne samo to: smirio sam se u Mađarskoj, dosta sam radio na sebi, dosta sam se bavio i biciklizmom. To je bilo okruženje koje je prijalo i mojoj ženi, a dvoje dece je bilo dovoljno da stvari idu svojim putem.
Sredina u kojoj se danas nalazite definitivno vas je odredila. Kako?
- Moji sportski počeci datiraju iz prvog razreda, kada sam postao član TVD Partizan Gabrje. To su bili klubovi u kojima smo učili o različitim sportovima. Otac me je vodio na velike sportske događaje: u dvoranu Tivoli u Ljubljani na SP u gimnastici i hokeju. 1970. godine, zahvaljujući Miru Ceraru, došao sam u kontakt sa vrhunskim sportom u celjskom Narodnom domu, a Miro Cerar mi je bio prvi sportski uzor. U našem dvorištu je tada živela Marjana Lubej, izuzetna jugoslovenska atletičarka, koja je pažljivo pratila decu u raznim igrama i ponekad znala da nagradi nekoga, pa i mene, za brzo trčanje.
Sa 25 godina već ste bili trener. Možda prerano?
- Rukometni klub Celje bio je u krizi 1986. godine. Ne znam ni ko me je predložio za trenera, ali znam da još nisam imao diplomu. Vođenje tima bio je korak napred, a ujedno i novo iskustvo za mene. Bio sam dobar u organizaciji i vođenju treninga i utakmica, nešto lošije u ophođenju sa igračima i svim egom u timu i odnosom između trenera i menadžmenta.
Ubrzo si sleteo kod komšija. Zašto će vam RK Šoštanj i rad u ovom klubu zauvek ostati u srcu?
- Igrali smo divan rukomet, čak je i predsednik RK Slovenj Gradec, koji nam je bio glavni rival, voleo da dođe da nas gleda. U Velenju sam implementirao principe poznate celjske škole rukometa, uključujući Goršičevu kontru 2-2-2 i netipičnu odbranu 3-3. Stigli smo do 2. savezne lige, suprugu Damjanu sam upoznao u Velenju.
Zašto se niste duže zadržali u Šaleškoj dolini?
- Zato što nisu uspeli da mi nađu posao u Velenju niti da mi podignu platu. Ono što nije išlo u Velenju, u Ajdovščini je bilo – zaposlio sam se u školi i vodio ženski tim Mlinotesta. Sa kadetima sam postao državni prvak Jugoslavije, nakon čega je usledio povratak u rodno Celje. Zaposlio sam se u tadašnjoj Kajuhovoj gimnaziji, gde sam se školovao, i postao trener u Žalcu. Ali ne zadugo, pošto je muški klub u Celju promenio trenera. Tadašnji strani strateg Vedad Ljubuškić oprostio se nakon dva mjeseca, sa Celjem smo ispunili cilj u maju 1991. godine, plasman u 1. saveznu ligu, koju nismo igrali zbog raspada zemlje.
Posle uspeha sa Celjanima i muškom reprezentacijom, evropsku slavu ste ostvarili sa devojkama na Krimu. Da li je bilo teško živeti i raditi u društvu koje je nevoljko priznavalo valjanost kolektivnih sportova?
- Bio sam možda prvi slovenački trener ekipnih sportova koji je dobio optimalne uslove za rad. Nakon nezavisnosti, kolektivni sportovi u Sloveniji su odbačeni kao nepodobni, bez pobedničkog mentaliteta. To su bili idiotizam. Praksa je bila da uvek dođe neki strani trener ako ima nešto više para.
Drži li urbana legenda da su vas na prelazu milenijuma u svoj klub pozvali i Tone Turnšek i Zoran Janković, predsednik Celja i predsednik rukometaša Ljubljane?
- Zoran Janković mi se prvi put javio dok sam još bio profesor fizičkog vaspitanja u Celju. Ali tada sam mu se mnogo zahvalio. Janković i Turnšek su me zvali 2000. godine, kada sam bio trener u Trstu. Jankoviću i meni je rečeno da razgovaramo kada se vratim iz Trsta. Zvao sam ga kada sam se vozio pored ljubljanskog Barja, ali nije bio dostupan. Zapravo bih mu se zahvalio na ponudi. Odvezao sam se u Celje. Došao sam u kancelariju gde je Tone Turnšek napisao uslove saradnje, finansijska strana je bila izuzetna. Ali ponudili su samo jednogodišnji ugovor, očekivao sam dvogodišnji. Pošto su insistirali, zahvalio sam im se i sa knedlom u grlu otišao za Ljubljanu. Janković je bio jasan, sedeli smo u njegovoj kancelariji. Dobio sam dvogodišnji ugovor, iste uslove koje je pre mene imao Vinko Kandija, a Janković je želeo evropsku titulu.
Uspeo si. Ali Janković te prebacio. Šta se dogodilo 2004. godine?
- Pošto su članovi pred domaćim EP 2004. godine ostvarili slabe rezultate, Janković me je sa mesta Krimovog trenera prebacio u selektora muške reprezentacije. Rekao je da sam ja jedini kome najviše veruje. Po završetku prvenstva rekao sam da su za ovaj uspeh, srebro dečaka, zaslužni slovenački rukometaši, koji su žrtvovani za uspeh dečaka. Za ovu izjavu sam takođe zaradio nagradu za fer plej. I dan-danas tvrdim i u to sam ubeđen: sa ženskom reprezentacijom bismo se plasirali i na Olimpijske igre, a imali bismo i mnogo veće šanse da osvojimo medalju.
Da li ste ikada bili nekome u “trn u oku“ zbog uslova koje vam je omogućio Janković?
- Sigurno. Uspešni ljudi i pobednici su uvek nekome trn u oku. Neki kažu da sam imao sreće jer mi je sve kupio Zoran Janković. Možda je i on imao sreće što me ima. Kada bi se sve moglo kupiti, na klupu Krima ili reprezentacije mogli bi da sede Jožek ili Miki Miška. Činjenica je da je Zoran bio dobar vođa. Stvari koje nije znao prepustio je stručnjacima. Kada je on bio predsednik udruženja, struka je imala moć i reč.
Kako ste prihvatili trenerske ostavke?
- To je sastavni deo profesije. Mene su dva puta u životu menjali – svaki put u Celju, a promenili su me i Celjani u prvom mandatu u muškoj reprezentaciji. U dva slučaja sam smenjen kada su svi zacrtani ciljevi ostvareni. Takođe 2010. Ali ova poslednja razmena donela je promenu u mom životu. Počeo sam ozbiljno da se bavim biciklizmom, upoznao sam ŠD Peklenk, gde smo zimi trčali na skijama. Član udruženja bio je i prvi pobednik Trke oko Slovenije Boris Premužič. Iznenada sam video da je van hodnika život.
Ali kada ste zapravo počeli da vozite bicikl?
- Prošlo je najmanje 15 godina otkako sam se doselio u Grosuplje. Prvi bicikl kupio sam od Francija Škerla, bivšeg olimpijca, i njegovog sina, koji je imao radnju. U Žolnom športu u Ljubljani upoznao sam Borisa Premužiča tokom jedne od mojih poseta, uz njegovu pomoć sam stigao do prvog specijala. Postao sam član KD Grosuplje, trčao sam i Franja maraton i Alpe maraton. Danas pomažem biciklističkom društvu kneževskog grada Celja, a bio sam i estradni ambasador Trke po Sloveniji.
Videli smo vas i na TV, i na TV3 u emisiji Faktor i na TV Celje, gde ste vodili biciklističku emisiju. Da li ste u njemu već ugostili sve ključne slovenačke bicikliste?
- Samo čekam da u studio dođu Tadej Pogačar i Primož Roglič!
Vi ste jedan od onih ljudi koji vole da kažu šta vam je na umu. Da li ste ikada bili pozvani u politiku?
- Bilo je nekoliko pokušaja, ali mene to ne zanima. Kao srednjoškolac dobio sam poziv da se učlanim u Komunističku partiju Jugoslavije, ali sam to odbio. Stanje u sportu je izraz stanja u politici, sport je samo jedan od društvenih podsistema. Problem je, kako u sportu, tako i u društvu, jer nemamo pravih lidera ili ih je jako malo. Nismo znali kako da ih vaspitamo u sistemu.
Kuda ide vrhunski sport u Sloveniji?
- U savremenom sportu sve je u rukama menadžera. Treneri i igrači su od sekundarnog značaja. Marketing ima prednost nad svime ovih dana, lajkovi na društvenim mrežama zaista mogu doneti novac. Ali ako marketing nastavi da ima prednost nad ulaganjem u mlađe kategorije, vrhunski sport će opasti.
Kao vrhunski trener, verovatno niste imali vremena da odgajate decu. Ali kako je posle 32 godine braka?
- Moja žena je podržavala ne samo tri, već ponekad i četiri ugla. Vodila je računa o domaćinstvu, podizala dete, gradila kuću. I sama se doselila iz Grosuplja u Celje. Takođe cenim i poštujem što je odustala od profesionalne karijere. Odlučili smo da ostane kod kuće i da odgaja dete. Tajna braka? Poštujemo jedni druge, različiti smo, ali se dopunjujemo.
Ti si taj koji je doneo novac kući. Šta vam još znače šljokice?
- Novac ne donosi sreću. Nikada nisam birao klub zbog zarade, već iz sportskog motiva šta mogu da uradim sa njim. Ipak, sačuvao sam nešto za starost, zaključio je Tone Tiselj.
Delo.si
