Deca su budućnost sveta, uopšte, a posebno rukometa. Dok je takmičarska priroda rukometa uvek na seniorskom nivou, na nivou mlađih kategorija, sport uči decu timskom radu, disciplini i preuzimanju odgovornosti u mnoštvu situacija. Stoga ne čudi da se ne samo fokus Međunarodne rukometne federacije (IHF) značajno pomerio na razvoj sporta od najmlađih uzrasta tokom protekle decenije. Za Francusku je odgajanje i negovanje rukometaša postalo umetnost, dok je rukometu iz Monpeljea, 14-struki domaći šampion i dvostruki pobednik EHF Lige šampiona za muškarce, fokus na razvoju mladih igrača.
Od 1998. godine, Žerom Dijaz je video, razvio i pomogao lansiranje desetina igrača na veliku scenu u Monpeljeu, radeći kao tehnički i sportski direktor odgovoran za omladinske timove od 5 do 18 godina do 2018. U protekle četiri godine, Diaz je radio kao direktor sekcije za talente za igrače od 18 do 22 godine i kao trener drugog tima francuskog Monpeljea.
- Posao mi je bio privlačan jer sam imao želju, poriv da navijam za decu koja su rukomet doživljavala kao svoj san. Treniranje igrača je vremenom postalo strast, ali je bilo komplementarno sa obrazovanjem, jer je za to potreban veći fokus na učenje rukometa“, kaže Diaz. Prve korake igrača vode klubovi, a kada porastu, od 14 do 18 godina, počinju da rade pod nadležnošću Francuskog rukometnog saveza. Konačno, štafetu preuzimaju klubovi, centri za obuku ili čak Akademija klubova koji u Francuskoj nastaju već nekoliko godina“, dodaje specijalista za rukomet mladih iz Monpeljea.
Provodeći ceo život u rukometu, prvo kao igrač, stupajući na teren sa šest godina, zatim kao vaspitač i kao trener, Diaz je video mnogo i izgradio sistem koji stalno obezbeđuje mlade igrače za prvi tim – ali takođe je pomogao u obrazovanju igrača, što je takođe fokus za Dijaza i Monpeljea.
- Jedan od osnovnih elemenata za mene da pomognem igračima da dostignu svoj maksimum je kultura u kojoj se razvijaju od ranog detinjstva. Druga važna tačka su susreti koje će ostvariti tokom svog uspona. Upoznaće nekoliko trenera i njihova sposobnost, kao i sposobnost njihovih trenera, da ih transformišu kao igrača, ali i kao čoveka ili čak profesionalnog igrača će biti odlučujuća“, dodaje Dijaz. To „kulturno kupatilo“, kako to Diaz kaže, dugo su pominjali mnogi drugi treneri, pri čemu su timovi zadovoljavali potrebe igrača, kako na terenu, tako i van njega. Odgovarajući sistem im pomaže da se razviju, sa fokusom na ljudsko biće, a ne na igrača.
U Monpeljeu, fokus na kulturu igre i „kulturno kupatilo“ su ključni za uspeh tima, jer igrači od 15 godina treniraju u istim arenama kao i profesionalni tim i gledaju treninge prvog tima. Neki od seniorskih igrača postaju čak i mentori mladim igračima, što omogućava zdrav razvoj i logičan prelazak iz omladinskog u seniorske. Mnogi su zagovarali uspeh omladinskog sistema Monpeljea i uspeh je nesumnjivo ogroman. Nekoliko generacija je izraslo tokom proteklih decenija na francuskoj strani, takođe pod Diazovim nadzorom.
- Mnogi profesionalni igrači koji su dostigli najviši nivo, prošli su kroz naš trening centar i veze koje se stvaraju tokom njihovog učenja su veoma jake sa povoljnim trenucima i trenucima krize kao u svakoj transformaciji. Ionako smo zajedno pobedili i izgubili. Imali smo nekoliko sjajnih generacija, od one u kojoj su bili Andrej Golić, Gregorija Anketila i Didijea Dinara, druge sa Nikolom Karabatićem, Žeromom Fernandezom i Majklom Giguom i još jedne, nedavno, koju su predvodili igrači kao što su Matje Grebil, Vilijam Akambrej i Baptist Bonefon, “, dodaje Diaz.
Ipak, rad kao trener u omladinskim redovima nije jedan od najistaknutijih poslova u rukometu i verovatno će biti zanemaren, sa fokusom na seniorske timove i njihove rezultate. Međutim, bez cevovoda za mlade kao što je Monpelje, deca ne mogu da igraju rukomet, ne mogu da razvijaju svoje veštine, jer treneri poput Dijaza služe kao ključna osnova piramide, bez koje rukomet ne može da živi i napreduje.
- Rad sa decom i na seniorskom nivou su dve potpuno različite stvari, ali godine igrača nisu bitne. Prvi znači da se trener fokusira na obuku igrača kako bi pokušao da ih razvije u svim oblastima performansi, dok u drugom, trener samo pokušava da iskoristi kvalitete igrača za pobedu u meču. Način razumevanja upravljanja utakmicama, planiranja i izgradnje treninga su stoga različiti. Ne znam da li svi mogu da se bave ova dva zanimanja sa istim uspehom. Danas se više osećam kao trener na visokom nivou nego kao trener na seniorskom nivou“, dodaje Diaz.
U Francuskoj, “BabyHand“ je takođe postigao izuzetan uspeh, delujući i kao pomoćnik za poboljšanje socijalnih veština dece, a istovremeno služi i kao zabavna aktivnost, koja može da stvori harmoničan razvoj za njih, u kontrolisanom i bezbednom okruženju. Otkako je “BabyHand“ zvanično lansiran 2016. godine u Francuskoj, prijem je bio nedvosmisleno pozitivan, sa preko 15.000 dece koja se bave ovim sportom. Sada postoji veliki broj klubova koji deci nude kurseve rukometa za najmladje, sa odličnim uslovima, jer sport sve više raste, uz interesovanje roditelja i dece.
- Cilj je često razvijanje motoričkih sposobnosti kod ovih veoma mladih igrača i to će nužno poslužiti njihovim sticanjima ka kasnijoj specijalizaciji rukometa. Danas su mnogi igrači veoma jaki tehnički sa 15 do 16 godina. Mislim da je to delom posledica evolucije oblika vežbanja u skladu sa godinama i morfološkom evolucijom igrača. Ali ovo nije jedini način da se kreira razvoj rukometa u Francuskoj. Međunarodni rezultati, a posebno strukturiranje klubova, posebno na nivou tehničara, omogućiće nam da rastemo dalje“, kaže Diaz.
Ali šta je sa budućnošću rukometa za omladinu u celini?
- Moramo da igramo rukomet iz više razloga. Sport će obezbediti zdravu decu. Bavljenje timskim sportom vam omogućava da se okupljate, delite, stvarate veze i razvijate prijateljstva. Da biste “prodali“ rukomet roditeljima, morate im pokazati slike i pre svega ih pozvati da dođu da vide treninge i utakmice“, zaključuje Dijaz.
