Jedan od najzasluznijih za uspesno sprovodjenje projekta usavrsavanja rukometnih trenera na Fakultetu sporta i fizickog vaspitanja, dekan Dr.Vladimir Koprivica istakao je o znacaju samog projekta i usavrsavanju trenerskog kadra kao najbitnije karike u procesu.
– Trener je taj koji stoji u centru zbivanja. Uzaudno je da sve dobro funkcionise ako nemamo dobrog trenera. Trener je taj koji upravlja procesom takmicenja i priprema. Da bi mogao da upravlja on mora da ima siroko znanje.To se ne moze dobiti sao u praksi vec i u obrazovanju, kako bi mogao da prepozna sta mu sve nedostaje da bi formirao svoj strucni stab. To su znanja koja su iz oblasti drustveno-humanistickih nauka, medecinskih nauka, ta lepeza trenerskog upravljanja je poprilicno siroka. Ako je vec tako trener mora da se obrazuje. On ne moze biti strucan za psihologiju, pedagogoiju ili kondiciju ali moze znati koji je to segment u citavom lancu uprvljanja. Ako to zna on moze sa uspehom da formira, strucne stabove, da se usavrsava na svim poljima, da bolje upravlja kompletnim procesom. Ovakvi kursevi su izuzetno dragoceni, kao i citav sistem obrazovanja koji ide u ovom pravcu. Dolazak ovolikog broja trenera obavezuje predavace da budu na izvoru znanja, sa druge starne dobijaju povratne informacije. Svi radimo u jednom istom pravcu.
Cesto se govori da u danasnjem sportskom svetu o usavrsavanju, a njega cini se nikada manje?
– Slazem se, ali treba znati i sta je usavrsavanje. Trener ne sme da pomisli da je taktika i tehnika sve. Prostori za usavrsavanje su neverovatno veliki. Licno mislim, u svojoj oblasti teorija treninga osecam da postoji ogromni prostori koje nisam ni dotakao a vec sam pred penzijom. Usavrsavanje je proces i ono se nikada ne zavrsava. Interesatna je anegdota francuskog mislioca Montena iz 16. veka, “kada je mlada devojka videvsi starca kako vredno priprema svoje predavanje pitala, kada ce taj covek znati ako jos uvek uci?“ To je naivno misljenje mladih i svih onih koji misle da je znanje konacno i da mozemo stati jer smo sve naucili. Niko nikaada nije sve naucio i nema toga ko sve zna, kao ni onoga koji nista ne zna. Svi smo na nekom putu koji je beskonacan. Ako je to treninga, trening je vrazija stvar. Posao u kome covek mora biti odusevljen onim sto radi jer pruza mogucnost stvaralastva a sa druge strane ocajan jer zna cime sve mora da se bavi. Trener je osoba koja zivi u rasponu od ocajanja do ushicenja. To je divan put. Sa drugim ljudima ste, to je posebno bogastvo to je izvor srece, za one koji pravilno shvate posao.
Kako vidite saradnju sa Rukometni savezom Srbije na ovom projektu?
– Divno je da su se vratili da tako kazem nekadasnjoj nasoj saradnji. Postoje neki periodi koji uzdrmaju temelje na kojima su pravljeni ali mi je drago sto se RSS vratio izvornom sistemu u kome je trener dominantan. Raduje me veliki broj polaznika, koji sve da nista nisu naucili barem su culi sta sve postoji. A ima i mnogo njih koji su ucili. RSS je to veoma ozbiljno organizovao, sproveo ispite i obavestio sve zainteresovane. Sprema se i druga akcija ovog tipa, dobro je da se ode i na druge fakultete u Novom Sadu i Nisu, da bi nasi ljudi lakse mogli da dodju na te seminare. Mi smo prijatelji sa ljudima iz Rukimetnog saveza Srbije i vrlo lako smo nasli zajednicki stav u svim segmentima cak i u onom finansijskom gde ljudima nikada nije lako doci do sporazuma. Imali su potpuno poverenje u nas kadar. Stvarno sam odusevljen sto je sve ovo tako i nadam se da necemo od ovoga odustati u narednim decenijama.
Ljubitelj ste sporta, kako vidite razvoj rukometnog sporta u globalu?
– Rukomet je moja ljubav. Odrastao sam u Vrbasu, gradu rukometa. Pamtim iz detinjstva odlaske na rukometne utakmice nekih nizih liga, kao i kasnije kada je klub postao rukometni faktor. Rukomet je jako kopleksan u poredjenju sa drugim sportskim granama i igrama, Trazi citavu jednu lepezu sposobnosti. Divna igra u kojoj uzivam, pravila su se menjala i ogroman je broj pogodaka sto je i doprinelo popularizaciji. Finala na Olimpijskim turnirima su najozbiljnija finala tako da rukomet ima divnu perspektivu. Sa druge strane vidim da se rukometna geografija promenilai da nekadasnji autsajderi postaju ozbiljni na planetarnom nivou i to raduje jer jos postoje prostori gde ce se rukomet prosiriti. To je i zna nas alarm da sa ovo malo stanovnistva sto imamo radimo mnogo bolje i da postujemo tradiciju koju imamo u pogledu priprema, takmicenja, selekcije i upravljanje kompletnim procesom. Iskustva velikih trenera i tradiciju velikih trenera moramo da iskoristimo da radimo bolje u buducnosti jer ce nas drugi preteci. Ako se dobro radi onda mozemo zadrzati nivo koji imamo. Uvek smo nezadovoljni kada se vratimo sa takmicenja bez medalje, ali jedna mala zemlja sa sedam miliona stanovnika, to je jedan osrednji kineski grad, zauzima visoku poziciju u muskom i zesnkom rukometu to je za ponos svima nama. Uzivam i radujem se ali i zbog svega ovoga strepim za buducnost. Sa druge strane sve sto smo culi na dodeli sertifikata trenerima, govori da cemo najvazniji segment, trenerski odrzati i podrzati kako RSS tako i nas fakultet. Zakljucio je Dr Prof. Vladimir
Koprivica.
