Pero Kuterovac jedan od najpoznatijih i najuspješnijih hrvatskih kondicionih trenera, iza čijeg rada stoje brojna odličja i uspesi u plivanju, vaterpolu, rukometu, veslanju, boksu, fudbalu, tenisu… Doktor nauka, cenjeni predavač na brojnim seminarima kao i na najprestižnijim fakultetima i sportskim institutima u svetu.
Tema koja kod Kuterovca izaziva čak i bes su sve brojnije povrede u svetu sporta.
„Tri najveća uzroka povreda u vrhunskom sportu su manjak pokreta, manjak stabilnosti i manjak snage. Sva tri su direktno vezane za moj posao. Ja kao kondicioni trener, da povećam range of motion unutar pojedinog zgloba, tu mobilnost, da stabilizujem zglob i da napravim cvrstinu, trebam vreme. A ja to vreme nemam. Nemam ga zato što je danas u sportu inflacija takmicenja, ogromna količina utakmica, turnira, prvenstava… bilo čega i vi jednostavno više nemate vremena za trening. To je samo regeneracija, aktivacija, utakmica, regeneracija, aktivacija, utakmica i to vam traje sedam meseci. Jednostavno, ti sportisti i ono malo što su razvili tokom priprema, koje su isto tako sve kraće i kraće, izgube se tokom vremena, izgube tu količinu cvrstine potrebnu da neuromuskularno možete stabilizovati neki pokret i povredjujete se. I te povrede su sve gore i sve teže“, tvrdi Kuterovac, koji kaže da podilaženje interesu marketinga, medija i kapitala uništava sportiste.
„Sport je trenutno jako visoko, u smislu materijalnog, ali glavni likovi sporta su sportisti. Mi moramo, kao ljudi koji se bavimo sportom, voditi brigu o tim sportistima. Ja kad dobijem kalendar takmicenja mogu napraviti unutar tog kalendara vrlo malo, tacnije tamo gde mogu da napravim, ali većinu vremena to su utakmice, takmicenja i to je problem. Imate podatak da u vaterpolu imamo ljude koji su ranije igrali u reprezentaciji i klubovima 100 utakmica ili više. U vaterpolu, koji je najteži energetski sport na svetu jer se odvija u mediju koji nije specifičan čoveku“
Baza iz koje sport crpi talente je sve manja, a na treninge dolaze deca motorički sve nesposobnija.
„To znači da kad sam ja bio dete, kad sam ja imao pet godina, mi smo sami na igralištu napravili neku univerzalnu sportsku školu. Igrali smo rukomet, fudbal, jurke, odbojku, košarku, plivali smo, skakali smo, penjali se na drvo, trkali se, gađali se kamenjem… Danas to deca nemaju i dolaze s vrlo lošom motorikom, a motorika u smislu koordinacije je najvažnija sposobnost u bilo kojem sportu. To je mišićna inteligencija i o tome zavisi brzina učenja, a brzina učenja u sportu je iskazana kao najvažnija varijabla svih olimpijskih pobednika u istoriji. A koordinacija kao motorička sposobnost se razvija u ranoj dobi. Danas vam dolaze deca bez tog dela i krećete s nekom ranom specijalizacijom pojedinog sporta i samim time ograničavate to dete da se razvija i da otkrije sve one svoje potencijale koje je eventualno ima ili nema. Tehnologija ima svoje prednosti, ali i svoje mane. Prateći zadnjih godina decu ja bih rekao da se pretvaramo u ljude koji, upravo zahvaljujući toj tehnologiji, imaju jako razvijeni misaoni korteks mozga, ali jako loše razvijen motorički korteks mozga. Budućnost, po mom nekom misljenju, bi bila da ćemo imat decu koja će imati ogromne glave, vaditi će treći koren na pamet, a neće znati hodati. E sad, pitanje je što mi želimo“, istakao je Kuterovac koji je, između ostaloga, i zamenik upravnika u Centru za istraživanje i razvoj vrhunske sportske pripreme čiji je osnivač Hrvatski olimpijski odbor.
„Taj centar je pokušaj da se napravi baza znanja u svakom pogledu, jer sport je vrlo multidisciplinovan. Tu nije samo trener, nego i fiziolog, i doktor i fizioterapeut, i kiropraktičari, i meteorolozi. Brojna zanimanja mogu saradjivati u razvoju sistema sporta. Ne da mogu, nego moraju. CIRSP je pokušaj stvaranja hrvatske pameti u svim mogućim disciplinama koje su povezane sa sportom. Naravno da je naša ideja da se iz tog centra za istraživanje i razvoj napravi hrvatski institut sporta ili nešto slično, i to nije ništa novo. Istočna Nemačka je funkcionisala na tim centrima 60-ih i 70-ih godina. Svi Istočnu Nemačku pamte po dopingu, ali to je potpuno pogrešno jer doping je tada bio svugde u svetu, ne samo u Istočnoj Njemačkoj. Nitko ne gleda kako su oni postavili dobar sistem selektiranja sportista. Uglavnom njihov princip je i danas princip svih tih centara. Kina ima takav centar, Francuska, Australija…“ Zakljucio je Kuterovac.
