EHF Liga šampiona slavi godišnjicu, takmičenje je ušlo u 30. sezonu. I malo ko više odgovara da govori o razvoju ovog takmičenja od 1993. do danas od petostrukog pobednika, Talanta Dujšebajeva.
Na kraju prve sezone 1994. godine, rođeni Kirgiz je bio na podijumu kao igrač TEKA Santander, 2006, 2008. i 2009. vodio je Ciudad Real do titule kao trener, 2016. je trijumfovao sa Lomzom Kielceom. 2022. Dujšebajev je izgubio dramatično finale sa poljskim klubom posle izvođenja sedmeraca protiv Barselone.
Kielce je odneo čistu prvu pobedu protiv Nanta prošle nedelje, koliko je Kielce jak u novoj sezoni?
- Od 2017. gradimo tim za budućnost, sa novim igračima, uključujući mnoge talente. Od tada smo zajedno imali mnogo pobeda i poraza, siguran sam da smo na dobrom putu za budućnost jer imamo dobar spoj iskustva i mladosti koji su gladni uspeha.
Da li to automatski znači da je vaš cilj EHF FINAL4 u Kelnu?
- Sedam do osam timova može da se kvalifikuje za Keln i svi znaju da se sve može desiti kada ste u Kelnu. Naš tim ubrajam u ove timove i takođe među favorite uz Barselonu, Vesprem i Kil. Ali Pariz i Alborg takođe to mogu, a timovi kao što su Plock i Dinamo Bukurešt imaju veoma visoke ambicije. Poslednjih godina je porastao broj kandidata za Keln. Zbog toga je iz godine u godinu sve teže doći do Kelna.
Kako je vaš tim podneo ovogodišnji dramatični finalni poraz od Barse u junu?
- Da budem iskren, trebalo je neko vreme, najmanje dve-tri nedelje. Ali što je duže trajalo, to je bilo bolje. Kada smo počeli našu predsezonu, sve je bilo gotovo. Imamo nove ciljeve, nova očekivanja, nove snove, sve je novo. Znamo da smo se prošle sezone jako dobro borili do kraja, imali smo sjajne trenutke, dali smo sve, ali kao što sam rekao: sve može da se desi u Kelnu, to smo još jednom doživeli.
Barselona nije imala mnogo promena u svom timu, ali je čak pojačala svoj tim potpisivanjem jakih Skandinavca kao što su Hampus Van, Džonatan Karlsbogard i Emil Nilsen. Dakle, mislite li da je Barsa ponovo veliki favorit?
- Osvojili su trofej dva puta zaredom u Kelnu, nešto što nije uspelo ni jednom drugom timu ranije. Ta činjenica samo podvlači koliko je Barselona jaka i da, imaju bolji tim nego prošle godine. Osim toga, trener Karlos Ortega je sada u drugoj sezoni, imao je svoja iskustva, postigao je uspeh. Mislim da će mu nova sezona biti mnogo lakša. Ali Barselona nije jedini favorit za mene: uprkos povredama Sandera Sagosena i Hendrika Pekelera, Kil je počeo snažno, u Bundesligi i Ligi šampiona. Takođe ocenjujem Vesprem mnogo bolje nego prošle godine – to su moja tri favorita za EHF FINAL4.
Ono što se ističe je dubina ekipe Kielcea – da li je to ključ uspeha?
- Za svakog trenera u Ligi šampiona važno je da sve pozicije budu dobro popunjene bar sa dva jaka igrača, jer uvek ima izostanaka, ne samo dugotrajnih povreda, već često i kratkoročnih. Kao i prošle sezone: SG Flensburg-Handevit je imao odličan tim, ali su imali toliko povreda da su ponekad mogli da igraju samo sa sedam ili osam igrača, s obzirom na dvostruko opterećenje Lige šampiona i Bundeslige. To je za njih bila velika šteta. U Ligi šampiona morate da budete u stanju da nadoknadite i planirate tako nešto – i zato vam je potrebna široka ekipa.
Ako pogledate unazad 12 godina, koliko je uvođenje EHF FINAL4 bilo važno za razvoj takmičenja. Uostalom, sa Ciudad Realom ste dva puta ranije pobedili u staroj verziji sa dva finala?
- Odgovornim u EHF-u možete samo čestitati na ovoj odluci, sve su uradili kako treba. Zahvaljujući završnom turniru u Kelnu, Liga šampiona je napravila gigantski korak. Turnir je ogroman spektakl za medije, gledaoce i igrače. Mislim da samo nekoliko sportova ima takav turnir kao što je FINAL4 u Kelnu. Ovaj događaj je čak i veći od završnog turnira Evrolige u košarci. Ali lično, mislim da je šteta što se turnir uvek održava samo u Kelnu, čak i ako je organizacija tamo naravno apsolutno savršena. Mogao sam i da zamislim da jednog dana igram u Budimpešti, Parizu ili Zagrebu. Ali generalno, ovaj turnir je centar rukometnog sveta tri dana, zbog čega nam drugi sportovi zavide.
Kada se osvrnete na Keln, neverovatno finale 2016. protiv Vesprema je verovatno vaš lični vrhunac, zar ne?
- Da, naravno, ono što smo tamo uradili bilo je neverovatno. Posle 47 minuta imali smo devet golova manje, a onda smo pobedili u izvođenju penala i napravili ovo čudo. Ali: za mene je i finale 2022. bilo neverovatno iskustvo, iako smo na kraju izgubili na penale. Mislim da je moj tim bio još bolji nego 2016. godine, na kraju smo promašili jedan gol, nismo imali sreće, ali to je rukomet.
Da li ovi bliski i ponekad neočekivani rezultati čine EHF FINAL4 u Kelnu posebno atraktivnim?
- Sve se radi o ovim senzacijama, da. Naša pobeda 2016. je primer, kao što je Hamburg osvojio 2013., Flenzburg 2014., zatim dva trijumfa Vardara ili onaj koji je osvojio Monpelje – to čini ovaj turnir tako posebnim za svet rukometa. Svako može da pobedi kada je u Kelnu, svako počinje sa šansom od 25 odsto. Sve je na vama da upišete istoriju sa dve utakmice za 27 sati. Ali kao što sam rekao: prvo morate da se kvalifikujete, onda sve može da se desi.
Da se vratimo na finale 2008. i 2009. protiv Kila, koje ste pobedili sa Ciudad Realom – da li su ti trenuci bili isto tako magični?
- Dva puta su za trofej u dva finala igrali tada najbolji timovi na svetu, a dva puta smo imali srećniji kraj. To su bile veoma posebne utakmice – i oba tima su zaslužila titulu. Ali da budem iskren, ja sam neko ko više voli da gleda unapred nego unazad – i radujem se onome što dolazi. Moj moto: najbolje vreme je još preda mnom.
Ali da li je taj tim Ciudad Reala u to vreme bio najbolji koji ste ikada trenirali?
- Imali smo neverovatan tim, to je tačno. Ali neko drugi može reći: Talante, tvoj najbolji tim je bio tim Kielce 2016, a ja kažem: „Možda, recimo da je tim Kielcea od 2022. do 2026. bio najbolji. Želim da to konačno napravim na kraju karijere, a ne sada. Svako ima priliku da uđe u istoriju, a možda ćemo ponovo sa Kielceom pobediti na EHF FINAL4 u Kelnu, možda ćemo u narednih pet-šest godina imati najbolji tim na svetu. Ali da: naime, 2005-2009. je bilo najbolje vreme, ali moraćemo da vidimo šta sledi.
Od 1994. do 2001. samo španski timovi su osvojili EHF Ligu šampiona, šta je Ligu Asobal u to vreme učinilo tako jakom?
- Španija i Nemačka su tada imale najbolje lige na svetu, au Španiji je naravno bila Barselona iznad ostalih, osvojivši pet titula zaredom. Uzimam Zagreb, izgubili su pet finala, tada su uvek bili blizu, Vesprem je trenutno u sličnoj situaciji. Tada smo sa Sijudad Realom uspeli da Barselonu stavimo iza sebe u domaćim i međunarodnim takmičenjima. Tada smo imali odlične prilike u Španiji, danas je sve drugačije, samo je Barsa, liga je oslabila. Francuska danas ima najjaču ligu pored Nemačke – a to se ogleda i u činjenici da je toliko različitih nemačkih klubova – Kil, Magdeburg, Flenzburg i Hamburg – osvojili Ligu šampiona. Klubovi kao što su Santander, Portland San Antonio ili Ciudad Real su sada istorija. A sa druge strane imamo klubove kao što su Barsa, Kil, Vesprem i takođe Kilce sa veoma dugom istorijom, oni su uvek bili na vrhu već 50 godina. I poštujem ove klubove, koji su uvek ostali na vrhu – i zato sam srećan što se tradicionalni klub kao što je Magdeburg vratio u Ligu šampiona.
U bliskoj budućnosti, moćnici severne Evrope ciljaju na vrh EHF Lige šampiona – kakve šanse vidite za klubove kao što su Alborg iz Danske ili Kolstad iz Norveške?
- Imaju sve šanse da završe među prvih pet ili šest klubova i da se kvalifikuju za EHF FINAL 4. Pre svega, to su projekti poput Vardara, ali u Danskoj i Norveškoj postoji ogroman sportski i ekonomski potencijal. Imaju odlične timove sa odličnim trenerima, ovo su dva neverovatno jaka kluba sa kojima će se sigurno računati u budućnosti.
Konačno, osvrt na početak takmičenja: Koliko vam je važna jedina titula u Ligi šampiona kao igrač, 1994. godine sa TEKA Santander, baš u prvoj sezoni Lige šampiona?
- Neverovatno, imali smo dva tesna finala protiv ABC Brage, bili smo tako srećni. Bio je to moj najbolji trenutak kao klupskog igrača – i naravno, još uvek se sećam datuma: bio je 30. april 1994. kada smo pobedili u revanšu i podigli trofej. Posle toga nisam više igrao u Ligi šampiona – pošto je tada samo jednom klubu po zemlji bilo dozvoljeno da počne. U to vreme Barselona je bila merilo svega i stoga nijedan drugi španski klub nije imao šansu da igra u Ligi šampiona. Kada se osvrnem unazad, često se setim finala iz 2005. godine, mog poslednjeg meča Lige šampiona kao igrača, iako smo izgubili od Barselone sa Ciudad Realom. Došao je pun krug – i preuzeo sam tim kao trener. Godinu dana kasnije pobedili smo prvi put.
EHF
