Dosta trenera sa EX-YU područja radi u rukometnom svetu. Jedan od srpskih stručnjaka nam dolazi iz Švajcarske, David Miloradović koji je svoj trenrski put započeo u švajcarskom HC Westu. Kao igrač nastupao je za Fidelinku iz Subotice, Jugopetrol Železničar iz Niša. U mađarskoj Orošhaza i Primavera Mizse, Estonsku Kehru, Francuski Roc Avezron Rodez i u Švajcarskom Westu.
Kako je krenuo tvoj trenerski put?
– Ne bih mogao da kažem da sam oduvek maštao da nakon igračke karijere nastavim put struke. Sve je to išlo nekako spontano. Tokom svoje skromne igračke karijere, imao sam prilike da slušam i upijam rukomet od starih „lisaca“ poput Nikole Gužve Jevremovića, Zorana Tute Živkovića, u Mađarskoj od Bajus Jožefa, Fuzesi Ferenca, sve do francuske od Miodraga Miše Kojića. Ali nekako bih istekao poslednje godine koje sam proveo u Švajcarskoj kao igrač radeći sa našom, nažalost od prošle godine, pokojnom legendom, Portner Zlatkom. Moguslobodno reći da je on „krivac“ što sada laganim koracima krčim svoj put u rukometnom svetu trenera. Kako bih potkrepio svoje pređešnje rukometno znanje, pratim sve neophodne trenerske seminare u švajcarskoj, a naravno i mimo toga, u stalnoj sam potrazi za znanjem, ipokušavam da „kradem“ zanat naših dokazanih stručnjaka. Naravno, ovo mislim u pozitivnom smislu.
Trenutni angazman?
– Živeti od rukometa u zemlji sira i čokolade je veoma veliki izazov, pogotovo za nekog kao što sam ja, na početku trenerskog posla. Povrh svega, u francuskom kantonu koji kaska za nemačkim. Stim u vezi, angažovan sam na više projekata. Najvredniji pomenuti je svakako uloga kordinatora Sportske akademije u Lozani, koja ima jedno svoje odeljenja mladih rukometaša. Takođe radim kao trener Selekcije kantona Vaud, u pitanju su dečaci do 15 godina sa kojima smo se kvalifikovali na državno prvenstvo Švajcarske. Bitno je pomena da smo na početku sezone pokazali uspeh pobedivši par velikih ekipa, sa višestruko većim budžetom i istorijom kluba. I na kraju, možda i najveća satisfakcija, ove godine sam dobio poziv da se pridružim Švajcarskoj rukometnoj Federaciji. U pitanju je angažman u radu sa selekcijom mlađom od 17 godina, tačnije predstavljam jednog od 6 regionalnih trenera koji usko rade sa Selektorom nacionalnog tima. Radimo na detekciji mladih talenata, gde kroz različite aktivnosti i akcije Saveza pratimo buduće reprezentativce.
Koji su ciljevi ove sezone?
– Kao najveći cilj ove sezone je svakako nadomestiti izgubljeno zbog korone, i to u smislu trenerske licence. Zbog nemogućnosti organizacije kurseva u Švajcarskoj nisam bio u mogućnosti da napredujem mnogo na tom polju, tako da je definitivno cilj br.1 licenca. Što se tiče rada sa ekipama, svakako cilj U15 Team Vaud je da se osigura opstanak u Elite šampionatu, što bi ujedno i predstavljalo prvi put u poslednjih 10 godina da jedna ekipa sa ovog područja (Francuski kanton) osigura opstanak među najjačima. A vredno je pomenuti da u ovom delu Švajcarske tek od nedavno imamo samo jednog predstavnika u A ligi (Chenois Geneve) što nam dodatno otežava posao da privolimo decu na rukomet. Kako stvari stoje na početku prvenstva, bićemo jedno od prijatnijih iznenađenja ove godine. Što se tiče ostalih angažovanja, svakako je cilj da što više privolimo decu rukometu, da im pružimo što veće zadovoljstvo, i da pored hokeja i fudbala postanemo novi kolektivni sport koji deca rado upisuju.
Kuda ide švajcarski rukomet?
– Ide laganim ali sigurnim koracima ka tome da postane jedan od sportova koji je priznat i kao zvanična profesija. Znamo da postoje veliki klubovi poput Kadettena ili Pfadija, Luzerna, ali to su za sada sve privatnici, rukometni entuzijasti koji svoj lični novac „guraju“ u rukomet. Da bi jedan sport, u državi kao što je Švajcarska postao priznat kao zanimanje, bitno je da postane institucijalizovan, a za to je neophodno vreme. Znamo kada se deca počinju interesovati za neki sport, to je kada su prisutni i uspesi reprezentacije, kada ima i prenosa utakmica. Nalazimo se u jednom momentu kada mladi žele da budu profesionalni rukometaši, pa sada zato imamo plejadu igrača poput Portnera, Milosevica, Schmida, Rubina, Meistera, i drugih, koji su pod statusom profesionalnih igrača, i imaju zapažene uloge u svojim klubovima u Bundes ligi ili u Francuskoj D1 ligi. Savez je uložio veliki novac u žensku rukometnu akademiju koja radi po skandinavskom sistemu i za sada to daje zapažene rezultate. Muška reprezentacija je nakon evropskog i nedavno završenog svetskog prvenstva, imali par veoma lepih utakmica gde su parirali najvećim reprezentacijama, doživela korak unazad ne kvalifikovajući se na sledeće evropsko prvenstvo. Videćemo kakav će ovo uticaj imati na budućnost nacionalnog tima.
Što se tiče manjih sredina, i lokalnog rukometa, malo je zabrinjavajuće a i neshvatljivo, je što u jednoj zemlji kao što je Švajcarska, nema infrastrukture adaptirane za rukomet gde imamo mnogo problema da nađemo slobodne termine. Isto tako, podatak da država ne pomaže mnogo sport, samim tim ni rukomet, jedan Pfadi Winthertur je bio pred gašenjem pre 3 godine, gde su novac skupljali na ulici od građana i navijača kako bi osigurali finansijski opstanak. Ovo doduše nisu samo problemi u švajcarskoj, ovo su globalno problemi sa kojima se susreće rukomet u svim delovima sveta, jer jednostavno nismo rentabilan sport. Ili samo možda nismo više atraktivni, i ne radimo na radikalnim promenama kojima bi privukli ljude na tribine.
Koliko ima I koliko su cenjeni treneri sa ex yu podrucja?
– Danas 2021, rukometni radnici, i bivši igrači još uvek pamte 1986 kada je velika Yugoslavija osvojila svetsko zlato i to baš ovde u Švajcarskoj. Najviše se ceni naš pobednički mentalitet, i što smo spremni da uradimo sve zarad pobede. Činjenica da nismo zemlja članica EU otežava svaku pomisao angažovanja naših trenera. Ako ih i ima, mahom su to bivši igrači poput mene, koji su odlučili da spuste kofere i ostanu u ovoj zemlji. Lično sam u par navrata pokušao da pomognem našim trenerima da dođu u Švajcarsku, ali nije lako. Najviše je onih koji su davno, pre 15 ili 20 godina došli i ostali da rade do dan danas. Vredno je takođe pomenuti da se neki rado sećaju i rad Đukić Dragana u nacionalnom timu.
Nadam se da neću nekoga uvrediti ako ga ne pomenem, neki od naših trenera u Swiss: Goran Perkovac (Kriens Luzern), Zoltan Čordaš (ST Otmar), Dragan Marjanac (trener golmana Suhr Aarau) zajedno ss Čučković Milošem, Predrag Milićević Horgen Wadenswill (B Liga-pretendent za A Ligu) i još neki iz mlađe generacije poput mene koji rade sa mlađim kategorijama. Malo je klubova u velikim ligama gde glavnu reč vode naši stručnjaci, a da su novije generacije. Postoje stručnjaci koji će to bolje elabolirati od mene, ali verovatno jedan od ključnih faktora je i taj da smo pali u globalu, po pitanju rejtinga reprezentacije, po pitanju rejtinga klubova, pa i same lige. Ne proizvodimo više nove Šešume, Prodanoviće, Markoviće, Rniće, da ne nabrajam sve iz zlatne generacije ’86 i ’87, nemamo više centre poput Sintelona, Kaća, Crvenke. Pretvorili smo se u YouTube trenere, sa nekim diplomama brzih kurseva, pa svoje lične ambicije tražimo kroz decu koju treniramo a zaboravljamo da smo mi ovde zbog njih a ne oni zbog nas.
Da ne bih završio ovaj meni drag razgovor u negativnoj konotaciji, naših trenera ima mnogo, i još uvek pokušavamo da ostavimo naš poznati pečat i trag. I povrh svega posedujemo taj X faktor zbog koga smo i dalje prisutni.
Pokrenuli ste projekat letnjeg rukometnog kampa “Handball No Limit“
– Projekat koji sam lično pokrenuo sa par prijatelja a zarad razvoja i promovisanja rukometa u švajcarskoj. Radi se o letnjem rukometnom kampu Handball No Limit koji okuplja devojčice i dečake od 13 do 18 godina. Ideja je bila da predstavimo način života jednog profesionalnog rukometnog igrača, te smo za glavnog promotera izabrali naše gore list, Nikolu Portner-a. Svake godine imamo priliku da ugostimo trenere iz svih krajeva evrope, pa smo tako imali za goste, Đukić Dragana (SRB), Klaus Feldmana (DE), Nenada Šoštarića (CRO), Marka Markiša (CRO), Žoao Kostu (POR), Matijasa Kornesa (DE), Vasilis Anastasellos (GRE) i još mnogo drugih.Uprkos pandemiji koja nas je snašla, uspeli smo i ove godine da okupimo rekordan broj učesnika (max kapacitet 56) kako bih imali optimalne uslove za rad. Da ne bih mnogo dužio, pozvao bih Vas da zapratite našu YouTube stranicu „handball no limit“ kao i sve ostale socijalne mreže (Instagram, Facebook), kao i web stranicu www.handball-nolimit.ch zaključio je David Miloradović.
