Juniori su osmi u Evropi i, najvažnije, plasirali su se na Svetsko prvenstvo dogodine u Španiji. Bez obzira što su u poslednja tri meča kontinentalnog šampionata poraženi, ukupan utisak može da bude pozitivan.
Saglasan je sa tim trener Nenad Maksić. Tim pre ako se uzme u obzir da u startu nije mogao da računa na trojicu povređenih, da je prvi pivotmen Vuk Milenković otišao rovit, uz još povrede Milosavljevića i Pavlovića, pa je bio prinuđen da igra sa osam, devet igrača.
– Kad se podvuče crta, ispunili smo cilj, iako su nas uoči odlaska u Sloveniju mnogi prežalili – konstatuje Maksić ističući u prvi plan igrače – Junački su izdržali i uradili značajnu stvar za naš rukomet. Muški su podneli celu situaciju sa povredama. Sve pohvale idu njima, uz naravno sve ono što je urađeno uz pomoć stručnog štaba.
Tehničko-taktički nismo zaostajali za rivalima koliko fizički, što zbog malog fonda igrača, pride i te kako je vidljivo ko igra koliko u klubu?
– Kada umor počinje da stiže pravi se i više tehničkih grešaka, prirodno koncentracija opada, nema se snage za šut. Evidentno je bilo da smo u silaznoj putanji još od prve utakmice sa Islandom. Nažalost Milosavljević, uz Pavlovića nije mogao mnogo da pomogne posle povrede. Pokušao je, mučio se protiv Islanđana. Ipak, u svemu tome su se hrabro ponašali, atmosfera ih je gurala dalje.
Ipak, za neke momke je to veliko iskustvo, poput onih koji ranije nisu igrali mnogo?
– Kako da ne, svaki minut znači, recimo Pisariću, Ivanoviću… Vidna je razlika između debitanata i onih koji su već imali iskustvo učešća na takmičenju.
Ova generacija je kadetski debi na evro sceni počela osmim mestom na EP u Hrvatskoj, sada su praktično ponovili taj uspeh, imali i šansu za polufinale, ali ne i snage za ta dva završna koraka.
Međutim, ekipa se, do početka priprema za EP, nije skupila skoro godinu?
– Na meni kao treneru je da skrenem pažnju da im se posveti pažnja i da imamo malo više akcija poput turnira u Dabašu uoči odlaska na Evropsko prvenstvo. Jer, šta nam vredi i da se okupimo za jedan dva treninga, ako nemamo i utakmice. Gledaćemo svakako da se dogovorimo sa zemljama u okruženju Slovencima, Hrvatima, Rumunima. Potrebno im je da igraju…
Neće Maksić o pojedinačnim učincima, ali činjenica da su Jandrić, Pisarić, Mijatović, Maksić, Milosavljević, Ivanović se dobro pokazali…
– Moramo da se potrudimo da imamo, poput nekih drugih selekcija 12, 13 igrača kojima možemo da rasporedimo minutažu, a da se to ne oseti u igri. Sada se videlo da su u odnosu na Svetsko prvenstvo u Gruziji stariji za godinu, ozbiljniji. Na meni je da se pobrinem i u razgovoru sa kolegama trenerima da u klubovima igraju, da vodimo računa o njima, kako bismo za naredno takmičenje, mogli da idemo uzlaznom putanjom, pod uslovom da svi budu zdravi.
Slovenci su stigli do zlata na domaćem terenu, iznenađenje ili ne?
– Nije velika razlika između njih i Francuza uz činjenicu da su igrali kod kuće, pred domaćim navijačima, uživali igrajući odbranu. Francuzi su promenili trenera kao i velika većina ekipa, ali u principu to je taj poredak koji je i bio u Gruziji, s izuzetkom da su Španci peti, a tamo su bili finalisti. Danska je možda malo slabije prošla. Islanđani su, kako god, uvek negde između 5. i 8. mesta.
Portugalija?
– Nisu oni iznenađenje, već u Koprivnici pre dve godine su pokazali da su dobro selektirana ekipa. U Gruziji im se povredio levi bek, igrač koji nije najbolji strelac, ali i te kako iskusno zna da stane na loptu. Srednji bek je zanimljiv, desni je proglašen za najkorisnijeg igrača. Generalno izgledaju i igraju kao da su godinu ili dve stariji, imaju rutinu, što je posledica toga što u portugalskoj ligi imaju zavidnu minutažu. Doduše, igrali su i oni sa malim brojem igrača što je na kraju uzelo danak, pa su četvrti, a pobedili su Francuze, Dance, Špance…