Najava grupne faze EHF Kupa i malo o nedavno zavrsenom Svestkom sampionatu!

Svoje učešće u grupnoj fazi EHF kupa, Eurofarm Rabotnik započinje gostovanjem Bundesligašu Hanoveru, kojeg sa klupe predvodi čuveni Karlos Antonio Ortega. Za razliku od prošle sezone, ovom timu ne ide u najbolje u domaćem takmičenju, ali je trener makedonskog predstavnika Đorđe Ćirković svestan da pozicija na tabeli ne daje realnu sliku o snazi prvog protivnika u grupi čiji su članovi još Nekse i Tatabanja.

– Mislim da pre svega ovo treba da doživimo kao praznik rukometa. Momci su ovo zaslužili. Očekuje nas šest sjajnih utakmica, u punim halama i pravim rukometnim ambijentima, treba da uživamo u tome. Mislim da se bez osnova u našoj javnosti stvara slika o Hanoveru kao slaboj ekipi, pošto su 14. na tabeli Bundeslige. Sve što više analiziram, sve mi je jasnije da su oni jedna od najorganizovanijih ekipa koje sam video ove godine. U rosteru imaju tri beka koja su igrala polufinale Svetskog prvenstva. I to igrali, a ne samo popunjavali sastav. Jedini njihov problem je nekolicina povređenih igrača, što ih prati cele sezone. Veoma cenim kolegu Ortegu, smatram da je njegov Vesprem bio najorganizovaniji u poslednjih pet, šest godina. Osetićemo sutra na terenu jednu jako ozbiljnu, organizovanu ekipu koja igra lep rukomet.

Za razliku od sva tri tima u ovoj grupi, Eurofarm Rabotnik je u zimskoj pauzi pretrpeo kadrovske promene u zimskoj pauzi, i neophodno je vreme da se oni integrišu u novi sistem, što je hendikep za nas. Uradili smo dobar posao tokom priprema, ali činjenica je da nismo imali dovoljno vremena. Međutim, ne ostaje nam ništa drugo već da probamo sve što možemo u ovih šest utakmica. Siguran sam da ćemo u aprilu ili maju izgledati puno bolje nego sada – rekao je Ćirković pred okršaj sa Hanoverom. 

Meč je na programu u subotu od 19.30. U prvoj utakmici prvog kola, Nekse je kao gost savladalo Tatabanju 28:27.

U Makedoniji je rukomet sport broj jedan, što mislite o ekspanziji rukometa u toj zemlji posljednjih godina. To je nešto posebno u odnosu na druge zemlje regije gde je rukomet na marginama?

– Apsolutno tačno i odličan je osećaj raditi posao kada znaš da veliki broj ljudi to strastveno prati (naravno u tim okolnostima nema sredine). Mogu samo da im poželim da im se ta ulaganja, ljubav i strast prema rukometnoj igri višestruko vrate.

Pratili ste Svetsko prvenstvo? Kakvi su vam utisci, ko Vas je oduševio, ko najviše razočarao?

– Nažalost ne na onaj način kako bih želeo. Uvek je to zbog obaveza prema klubu paralelno, odloženo, nepotpuno (osim same završnice). Delim opsti utisak o uverljivim i sjajnim Dancima koji su prvi put uzeli SP. Posebno me raduje činjenica da se jednim takvim, perfektnim tehničko-taktičkim rukometom može stići do samog vrha. Do sada je fizička priprema ekipa da odigra već pomalo brutalan i nehuman turnir bila presudna.

Reprezentacija Hrvatske osvojila je šesto mesto, kakav je ona utisak ostavila na vas?

– I dalje je to nivo rukometa za sami svetski vrh. Od polufinala velikog takmicenja (gde niko više puta nije bio nego Hrvatska) delile su ih nijanse, ali i kreativno tumačenje rukometnih pravila (suđenje protiv Nemačke).

Srbija još jednom nije uspela proci u drugi krug, šta treba  promeniti da se reprezentacija bori za veće domete. 

– Personaliziranje problema u kome se nalazi srpski rukomet smatram nezrelim i zbog toga nikada ne logiciram na toj platformi. Kriza u našem rukometu je strukturalna i posledica je izuzetno lošeg zakona u sportu. U njemu se klub naziva osnovnom jedinicom sportskog sistema, a u istom tom zakonu nemate rešenje (predlog) finansiranja “osnovne jedinice sportskog sistema”.

Kada gotovo svi klubovi u Srbiji primenjuju strategiju “preživljavanja” ili “strategiju niskih ciljeva” onda je plasman na SP izuzetan rezultat. Iako će se nekome ovo učiniti kao bežanje od odgovora mišljenja sam da je ovo fokusiranje suštinskog problema. Dakle, rešenje finansiranja sportskih klubova, pa klub s budžetom (profesionalni menadžment, dobri treneri, selektirani mladi igrači (ne na osnovu članarina već drugih kriterijuma),   pa za sedam, osam godina tako pa onda ce doci i rezultat na velikom takmicenju.

Licno, ko su vam rukometni uzori, koga smatrate najboljim rukometašem svih vremena?

– Nikada nisam imao uzore u tom klasičnom smislu! Više je to poštovanje i divljenje prema rukometašima koji su postigli velike stvari i pomerili neke granice u našem sportu. U moje vreme se u sport ulazilo “preko kože” (kada se naježiš gledajući neki meč). Kada sam imao 10-11 godina to su bili Isaković i Vujović. Kasnije sam se “ježio” kada gledam psiho-fizičko savršenstvo na terenu u obliku Karabatića ili snagu imaginacije Balića. Danas se “naježim” kad vidim “Hansenovu lakoću postojanja”. A u stvari je suština, možda i cele ove naše priče – stvoriti igrača a on će stvoriti igru. zakljucio je Cirkovic.

You might also like