Marko Šešum – „S&C u rukometu, iz mog ugla ”

Sa više od 10 godina iskustva rada u rukometu sa profesionalnim timovima u 4 različite zemlje na visokom nivou (Grupna faza EHF Kupa, kvalifikacije za Ligu šampiona, Evropska liga), želeo bih da podelim svoja razmišljanja o tome kako je S&C u rukometu evoluirao, u kojim pravcima i neka pitanja na putu, istakao je kondicioni trener Marko Šešum. 

Ono što je primetno jeste da rukomet mnogo uči i usvaja iz „većih“ sportova, poput fudbala i košarke. Treninzi se uglavnom baziraju na statistici, klubovi koriste različite softvere za praćenje i upravljanje timom, npr. Kinekon, Polar, Katapult, Sideline KSPS itd. Osim očiglednih prednosti korišćenja ovakvih sistema, sada imamo manje razlike u planovima i pristupima treninga među klubovima (broj treninga, teretana, trčanja, oporavak), što olakšava tranziciju igrača između klubova, bržu adaptaciju na trening i što je najvažnije manji rizik od povreda.

Problemi, koje je ovakav napredak i napredak pokazao u rukometu, jesu što spiskovi timova uglavnom nisu dovoljno veliki (budžet je glavni razlog) za procenu podataka i sprovođenje upravljanja opterećenjem. Osim toga, broj trenerskog i pomoćnog osoblja često nije dovoljan za kvalitetan rad. Na primer, spisak košarkaškog tima je 12 igrača, trenersko i pomoćno osoblje (medicinsko, fizioterapeutsko i sl.) broji 10-12 ljudi, dok u rukometu gde imamo 18-20 igrača često osoblje čini 4-6 ljudi.

Nekada su klubovi računali S&C trenera i fizioterapeuta kao trošak, srećom sada ih smatraju investicijom i nekim ko štiti svog igrača.

Zahtevi u vrhunskom rukometu

U poslednjoj deceniji imamo konstantan porast zahteva u elitnom rukometu (broj utakmica, odigrana minuta, duže takmičenje). Takođe, poboljšan je nivo sportista i atletizma, što znači da je proces selekcije i treninga na višem nivou. Obim treninga je smanjen i drago mi je da su treneri shvatili potrebu za tim. Po mom mišljenju, u radu S&C-a sa elitnim sportistima previše je naglaska na snazi i moći i neke stvari se zanemaruju. Pre svega, tehnika (tehnika trčanja, sletanje, zaustavljanje, kontrola tela…) treba da se fokusira na obrasce kretanja treninga, a ne samo na pokret.

Sada je prihvaćeno da stručni učinak u sportu zavisi od perceptivnih i kognitivnih veština, kao i od fizičkih i motoričkih sposobnosti. U tom smislu, S&C treneri sve više koriste alate i tehnike za poboljšanje donošenja odluka i vremena reagovanja. Postoji mnogo različitih tehnologija i metoda, na primer fitlight sistem za obuku, blazepod i razni senzori koji pružaju trenutnu povratnu informaciju i merljive performanse.

Sva ova nova oprema zahteva određeni nivo „kompjuterskih „veština” kako trenerskog štaba, tako i igrača. Nedeljni rasporedi, programi obuke itd., rade se preko različitih softvera za upravljanje timom.

Kada govorimo o zahtevima, često razmišljamo o trenerima i klubu, ali se sada sve češće zahtevi tiču samih igrača, uglavnom na personalizovanom tretmanu, oporavku i prevenciji povreda.

Igrači su sada sve više svesni činjenice da su stvari koje rade posle/pre treninga podjednako važne kao i tokom treninga.

Zahtevi za S&C obukom

U S&C obuci ono što se najviše razvilo i promenilo je smanjenje obima obuke. Nema više dugih i nepotrebnih treninga i trčanja koji povećavaju stopu povreda od prekomerne upotrebe. Ima mnogo stvari koje ne možemo da kontrolišemo tokom meča. Rukomet je brz kolizioni sport, tako da možemo replicirati samo do određenog nivoa tokom treninga sa HIIT-om (intervalni trening visokog intenziteta). Ono što mislim da treba da se promeni/smanji najviše su treninzi zasnovani na trčanju, kako bi se sprečilo prekomerno korišćenje donjih udova.

Prilično dobra poenta za početak, kada se razmatraju zahtevi rukometaša na utakmici zasnovani na trčanju, bila bi pronalaženje relevantnih podataka o ukupnoj udaljenosti koju su igrači prešli tokom utakmica. Rad o karakteristikama analize kretanja je onaj koji su objavili Luig et al. (2008), koji je sproveo analizu vremena i kretanja tokom devet utakmica Svetskog prvenstva za muškarce 2007. Oko 170 igrača je praćeno kamerama sa vrha sportskih hala. Analize su sprovedene korišćenjem kompjuterizovanog sistema za analizu utakmica. U ovoj studiji definisane su četiri kategorije kretanja: hodanje, sporo trčanje, brzo trčanje i sprint.

U članku objavljenom u The Journal of Strength & Conditioning Research u septembru 2011. godine, pod nazivom Analiza utakmica elitnih adolescentskih timskih rukometaša, autori su rezimirali:

„Definišući „odmor“ kao stajanje, hodanje ili trčanje, a rad kao razdaljinu pređenu trčanjem visokog intenziteta ili sprintom, odnos rada i odmora za naše rukometaše je bio 1:2“ To jest, otkrili su da za svaki minut rada (pokret visokog intenziteta u suštini) postoje 2 minuta odmora (pokret niskog intenziteta ili ga uopšte nema). Ovaj odnos rad/odmor i zahtevi za trčanje su nešto o čemu mi treneri S&C treba da se „brinemo“ tokom van sezone, u sezoni, posle sezone….

Moje sledeće pitanje za neke trenere je… da li još uvek pravite ove greške?

-Trčanje 4 ili 5 km da biste se „opravili“
-Uvek trčite istom opštom brzinom
-Nikada ne manipulišući odnosom rada/odmora
-Ne uzimajući u obzir vašu igračku poziciju i ulogu u vašem timu
-Sve svoje trčanje izvodite pravolinijski – bez obzira na bočno i nazadno kretanje
-Nema usporavanja niti promene pravca
-Izvođenje istih trčanja i istih udaljenosti svake sesije
-Bez obzira na to kako je rad zasnovan na trčanju povezan sa vašim radom zasnovanim na snazi i vašim opštim ciljevima
-Izvođenje „treninga trčanja“ potpuno odvojeno od „treninga snage“ u vašem celokupnom programu
-Zaboravljanje da svako trčanje u igri takođe uključuje skakanje i blokiranje u doslednim količinama
-Učinite sebe sporijim u procesu, a ne snažnijim, eksplozivnim i atletskim kao što to zahteva rukomet

Poslednje misli…

Ludi trend/greška koju sam primetio poslednjih nekoliko godina je prekomerno komplikovanje jednostavnih vežbi, koje volim da zovem youtube vežbama/trenerima, zaključio je Marko Šešum

handballcoaching.gr