LINO ČERVAR: “Zakon o sportu je neprihvatljiv, a trenerska struka ponižena”

Institucija trenera je minimizirana, zapostavljena, često ponižena. Tu je najbolji primer novi zakon u kojem se odbacuje deo koji ne obavezuje klubove da po ugovoru određenog dana u mesecu treneru isplate platu istakao je Červar na početku intervijua za hrvatske medije.

Lino Červar, trofejno ime hrvatskog sporta, najuspješniji hrvatski rukometni trener, koordininator je svih hrvatskih rukometnih reprezentacija. Iskusni stručnjak, koji je praktično ceo život u sportu, od prvih istarskih dana do penjanja na postolja najvećih međunarodnih takmičenja, ima niz primedbi na stanje u hrvatskom rukometu i sportu uopšteno.

• Izgubili smo superiornost u razvoju igrača, ne samo u rukometu, već i u košarci. Mislim prvo na razvoj motoričkih odlika u selekciji mladih, na specifičnu rukometnu koordinaciju, na pokret. Izgubili smo i superiornost u razvoju mentalnih veština, donošenja odluka u igri, kognitivnih sposobnosti dece, percepcije, anticipacije, zaključaka, memoriranju. U treningu smo zanemarili razvoj tih sposobnosti pomoću kojih se rađa misaoni proces igrača, koji se odvija kroz reči »videti, odlučiti, delovati«. Budućnost rukometa daje sve manje vremena za odluke u igri, tako je u drugim sportovima sa loptom. Moramo vratiti superiornost uma nad telom, misli, razuma, pameti, kreativnosti, inteligencije i memorije.

Konstatuje Červar da se više pažnje daje fizičkim, a ne onim drugim odlikama igrača.

• U nas manje-više, posebno u 20. veku, dominira kult tela, dok danas i najveći kondicioni treneri kažu da je taktika važnija od fizičke  pripreme. Ona jeste važna i za to da se taktika realizuje u igri i za odgađanje umora. Um je ipak uporište emocija, tu leži mentalna snaga, on je mentalno telo koje moramo trenirati svakodnevno. To, pre svega, vredi za pamćenje. Trener na treningu mora stvarati takmičarski scenario u skladu  modelu igre, koja se stalnim ponavljanjem automatizuje  kao navika kojom se uočavaju i rešavaju problemi u igri. Ostaje takva u podsvesnom umu, koji čak 95 posto odlučuje što ćemo raditi.

U priči se odmah okrenuo na klupske ekipe koji dominiraju u Hrvatskoj, PPD Zagreb i Nexe, Zagrepčane i Našičane, nedostižne drugima. Apostrofirao ih je i iz ugla koordinatora hrvatskih reprezentacija, konkretno onih najmlađih.

• Takav rad je više moguć u kvalitetnijem klubu, gde su na treningu kvalitetniji igrači, a igraju se i jače utakmice. Nažalost, naša kadetska i juniorska reprezentacija na ovogodišnjim EP-ima nije imala igrače iz dva najbolja hrvatska kluba, onih s najboljim uslovima, PPD Zagreba i Nexea. Oni su naša jedina dva prava prvoligaša, ostali iz Premijer Prve i Druge lige su zapravo iz nižih rangova takmičenja. Mi smo na EP-ima juniora i kadeta nastupali s igračima iz drugog, trećeg i četvrtog ranga takmičenja. Španija, juniorski i kadetski prvak Evrope, imala je sedam ključnih kadeta iz Barselone te najbolje iz Valladolida, Granoliersa. Portugal je igrao s najboljim kadetima iz Porta, Sportinga, Benfice. Slično su izgledale Švedska, Nemačka, Francuska. Peto mesto naših kadeta u takvoj konkurenciji je velik uspeh, ostvaren je u neravnopravnoj borbi s puno jačim ekipama, s bolje selektiranim mladim igračima, koji rade u vrhunskim klubovima. Stoga pohvale ekipi i njihovim klupskim trenerima u Rugvici, Valpovki, Čakovcu, Rudama, Labinu, Buzetu, Maksimir Pasteli, klubovima koji nisu premijerligaši.

Gledajući na ove činjenice pitanje je kakva je hrvatska perspektiva.

• Pitam se što će biti s hrvatskim rukometom kada ne bude igrača kao što su Duvnjak, Karačić, Cindrić, ako nismo spremni na promenu stategije razvoja rukometa. Nužni tip treninga je najviše moguć u PPD Zagrebu i Nexeu, koji imaju novca za plaćanje trenera, od ovih drugih neki nemaju ni za plaćanje sudija i prevoza, putuju kolima.

 

Rad s mladima

 

Červar na to ne gleda prekrštenih ruku.

• Kao koordinator svih rukometnih reprezentacija stalno sam na pripremama, radim s igračima ne tražeći naknade za gorivo i dnevnice, bio sam tako letos devet dana u Delnicama, kao i lani u Đurđevcu. Uz to stvaram saradnju svih selektora reprezentacija i klupskih trenera da bismo njihovim stalnim usavršavanjem stvorili našu prepoznatljivu školu trenera. Raduje me da smo na kadetskom EP-u jedini uz Španiju igrali po mojoj ideji proaktivne odbrane, a ne reaktivne. Nju igra većina reprezentacija, a ona je uz konzervativna pravila primer rukometne digresije.

 

Uloga lokalnih vlasti Mnogi govore da bi sportu trebalo više pomagati lokalna samouprava. Kada ih pitaš kažu da nema novaca za sport. Mirno gledaju gašenje klubova. Zašto se sve njih, opštine, gradove, županije, ne bi odmah pitali  na što troše novac. Ako je suditi po rečima nekadašnjeg glavnog državnog advokata Dinka Cvitana iz 2017. godine, kada je rekao da je upravo lokalna i područna samouprava države leglo zla, mita i korupcije, onda se treba zamisliti. Stari ribar je govorio da se ponekad riba ne čisti samo od glave, već paralelno. Vraćajući se na rečeno, da se to pročešlja uz malo volje i hrabrosti, našlo bi se novaca u izobilju za sport, za našu decu. U Hrvatskoj, nažalost, nemamo većinu načelnika, gradonačelnika, župana, članova institucija vlasti, ljude u upravi i administraciji poput onih koji imaju ljubav prema našoj deci, mladosti i građanima. Da je ima u dovoljnoj mjeri, sport ne bi bio zakinut. Ima li ljubavi i volje, ima i načina – istakao je  Červar.

 

Rukometni sport deluje u nezadovoljavajućim finansijskim uslovima u kojima se snalazi kako zna. Lino Červar pritom opet priželjkuje što bolji rad s mladima, koji je sada nezadovoljavajući.

• Fudbal ima manje problema, FIFA i UEFA i kroz TV prava bitno pomažu njegov razvoj i postojanost fudbala kao masovnog sporta u skoro svim zemljama. Inače, u globalnom svetu bitka za sport se vodi ne u zreloj dobi, nego u mlađim kategorijama, baš u dobi gde mi zaostajemo, to je rad s decom od sedam do 18 godina. Nama je rad s mladima u sportovima sa loptom najslabija karika. U rukometu nesustavno uključujemo decu u program, izuzetno važan za one od sedam do deset godina, od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. To je zlatno doba za razumevanje rukometa. Tada imaju najviše neurona, najodgovornijih za razvoj inteligencije.

Červar nudi pritom najmodernije modele za rad s najmlađima.

• Igraonicama u sportu deca razvijaju samopouzdanje, slobodu, radost, druženje, altruizam i druge odgojno-pedagoške vrednosti. Uz to treniraju i um, sposobnost razmišljanja, uočavanja i rešavanja problema u igri. Kroz igraonice, a ne odvojeno, uče se osnove rukometa. Tu se kroz igru ponavljaju osnovne kretnje. U tom dobu  u sportovima sa loptom  moramo integrirati »Nikola Tesla program«, znanstveno utemeljeni program podsticanja inteligencije kroz igru te program koji potiče logično razmišljanje, kreativnost, kooperaciju. Za to doba moramo definisati kurikulum u našoj školi rukometa i mapu znanja za sve uzraste uz motoričke i mentalne veštine. Samo dobro osmišljeni program za sve reprezentacije daće igrača jednako brzog na nogama i u mislima, koji vrtoglavom brzinom obrađuje sve podatke.

Skicirao je pritom igrača budućnosti.

• Vrhunski rukomet traži veliku brzinu izvođenja tehničko-taktičkih elemenata, sve je manje vremena za reakciju. Vrhunsko obrazovani igrač tek pet posto vremena u igri troši na motoričke veštine, koje su mu već refleksna reakcija, a drugih 95 posto za nalaženje najboljeg taktičkog rešenja i to pre nego što je primio loptu. Idealni igrač budućnosti ima široko polje percepcije, trenutnu percepciju i odabir motoričkog polja u svakoj situaciji, takođe što je jako važno, on ima karakter.

Červar smatra da u svemu u Hrvatskoj ima premalo poverenja u vlastite snage.

• Nažalost, više verujemo u tuđe igrače. Pamtim uvek reči velikog trenera, košarkaškog vizionara, profesora Aleksandra Nikolića, preminulog pre 22 godine. Govorio je da ako u košarkaškoj petorci vidi dva Amerikanca, zna da trener nije vrhunski. Vidi li ih trojicu, tu vidi više menadžera no vrhunskog trenera. Nisam nacionalista i volim sve ljude, ali smatram da dobar trener neće kukati što nema »play-a«, već će ga, ako je toliko dobar, sam napraviti. Tu se vidi veličina trenera. Lako je dati pasoš igraču koji nikada nije video Hrvatsku, ali što je to za budućnost sporta? Ništa. Trebamo trenera koji zna obučavati decu i stvarati igrače, to nam je sudbina. Budemo li verovali u one naše i kvalitetno sledili razvojni program, imamo lepu budućnost. Treba materijalno stimulirati klubove koji rade sa decom, to nam je budućnost, pogotovo u eri besparice.

Klubovi nekadašnje veličine su, smatra Červar, lokomotive koje trebaju vući ostale.

• Nema nam jake košarke bez jakog Splita, Zadra, Šibenika, Cibone te rukometa bez jakog Zagreba, ali i Metkovića, Splita, Zameta. Pobeda u mlađim reprezentacijama nije imperativ, ali ni seniorsko zlato na velikim takmičenjima. Male države, naime, medaljama na velikim takmičenjima maskiraju kompleks manje vrednosti i državne deficite.

 

Balićeva generacija

 

Pogled na sutrašnjicu veže sećajući se svojih legendarnih »kauboja«.

• Ponosan sam na onu našu reprezentaciju, »dream team« 21. veka, a ta zlatna Balićeva generacija bila je sastavljena samo od naše dece, a ne od uvoznih pojačanja, i osvojila je zlato 1996. godine. Ti momci su kao poslednja reprezentacija Evrope za godinu i po dana postali svetski prvaci, pa olimpijski pobednici, i to baš u pradomovini Igara, u Atini. Može pričati ko što hoće, ali Dostojevski je rekao: Sve će proći, samo će istina večno ostati. Osvajajući zlata ti su momci u igri obedinili mentalnu i motoričku brzinu. Bio je to model i sistem igre, koji niko pre nije uspeo, neviđeni podvig.

 

Dugogodišnji niz Červarovih medalja Lino Červar je preuzeo hrvatsku reprezentaciju kao posljednjeplasiranu na EP-u 2002. i iduće godine doveo je do titule svetskog prvaka, a godinu kasnije do olimpijskog zlata. Istarski stručnjak, rođen 1959. u Delićima kraj Vrsara, time je započeo dugi sjajan niz osvajanjem svetskih srebra 2005. i 2009. godine, te srebrnih odličja na evropskim prvenstvima 2008., 2010. i 2020. godine, kao i zlatom na MI-u 2018. godine.

 

Červar teži što boljim zakonskim okvirima za sport, ima što reći o najavljenom Zakonu o sportu.

• Saborski zastupnici će uskoro raspravljati o Zakonu o sportu, koji mi je neprihvatljiv. Pre svega zato jer je ponižena trenerska struka. Pravi trener je prvi čovek sistema. Ima viziju, ideju. Ne odnosi se to na trenere sportova sa loptom, koji imaju bogato igračko iskustvo, ali i slabo znanje o tim sportovima. Subjektivnim iskustvom se iznad znanja ne može sticati reputacija, na temelju njega, a ne mišljenja, rade i piloti, i hirurzi, i svi drugi. Puno je i trenera pod uticajem menadžera, klupskih čelnika te onih koji ne žele učiti. Moramo poraditi na društvenoj svesti o širini kompetencije, daleko široj od medalja i osobnih rekorda. On nije samo prvi čovek struke i pedagog, moderator i navigator znanja, saradnik i učitelj, on je danas mnogo više. Zamenski je roditelj, više vremena provede sa sportistom no njegovi biološki roditelji, uticaj na njega je knjiga »Škola života«. Institucija trenera je minimalna, zapostavljena, često ponižena. Tu je najbolji primer ovaj novi zakon u kojem se odbacuje deo koji ne obavezuje klubove da po ugovoru određenog dana u mesecu treneru isplate platu. Navodno sportski savezi poručuju da bi klubovima, isplate li trenera, moglo nedostajati novca za isplatu sudija. Pametnom dosta. Znači, misle da će treneri raditi besplatno. Od čega će onda živeti oni i njihova deca? To je sramota, ljudi koji su napravili novi Zakon o sportu ponizili su i podcenili trenersku struku.

 

Ređajući razne sportske »teme i dileme«, ima i onih o ljudima iz sporta koji istupaju u javnosti. On ga promiviše u svom originalnom stilu.

• Oni koji kao predstavnici i glasnogovornici sporta dolaze pred izvršnu vlast ili istupaju u javnost, bili oni iz HOO-a ili Nacionalnog veća za sport, resornog Ministarstva sporta, predstavnici klubova, nemaju demokratski legitimitet. Nemaju kompetenciju za artikuliranje potreba sporta kako bi izneli argumente da bi se iz državne kase finansirao sport. Imaju već dosadnu retoriku o borbi protiv pretilosti, o potrebi mentalnog zdravlja i slično. To se priča od pamtiveka i nije dovoljno da se daje novac iz državne kase. Spominje se da kultura dobiva tri puta više od sporta, ona je potrebna, neka dobija više. Važna je naša, hrvatska kulturna baština, iako neki kažu da se kultura pretvorila u znanje, čak i u estradnu kulturu. Jasno da nam trebaju umetnička dela u kiparstvu, slikarstvu ili muzici, pozorištu, literaturi, ali u globalnom svetu je najpotrebnija, a nema je, humanistička kultura, briga za drugoga, a ne sebičnost. To najbolje promoviše sport, školski, amaterski, individualni, kolektivni i profesionalni. Ljudskost i pomoć drugome, to imamo u sportu, to nemaju ni politika ni kultura.

 

Červar je nastavio da iznosi argumente za bolji društveni tretman sporta.

• Sport razvija kulturu rada, izbegavanje komoditeta, bez izlaska iz komfora i plaćanja cene uspeha, nema vrhunskog rezultata. Tako učimo decu. Sport razvija i komunikacijsku  kulturu, iskreni dijalog među ljudima, plemenite međuljudske odnose, uljudnost, pomirenje, razvijanje kritičkog mišljenja. On razvija i odgojnu kulturu na individualnom i grupnom nivou, a jedino tako možemo živeti u miru, slobodi, obilju, zadovoljstvu, a ne u političkom odgoju, koji je samo podela. Sport razvija i etičku kulturu, ne dira ni u čiju veru, uverenje, ne poznaje mržnju i silu. Osnažuje i sistem vrednosti u kojem materijalno bogatstvo nije najvažnije životno uporište. Formira i pozitivne stavove prema životu, oni upravljaju našim osećajima i time postajemo bolji ljudi. Sport razvija osobnost i moralnu hrabrost, određivanje između dobra i zla, a razvijanje moralnih vrednosti temelj je razvoja. Osnažuje i ponos te dostojanstvo, nacionalnu svest i ushićenje. Razvija i inteligenciju kroz misaoni proces, interakciju, kooperaciju, međuzavisnost, empatiju, socijalnu inteligenciju mladih i odraslih. Nudi više optimizma, samopouzdanja, samopoštovanja dok vlada depresija. I ono najvažnije, iskazuje slobodu, užitak, promoter je prave demokratije, daje svima jednake šanse. Brana je amozitetu, mržnji, podelama u društvu bilo koje vrste. Razvija vrline i kreposti, hrabrost, mudrost, osećaj za pravdu, izdržljivost, skromnost, dobrotu. Sport je i najbolji promoter zajedništva..

 

Delatnost u kojoj je celoga života može stalno bojati ružičastim bojama.

• Sport promoviše timsko učenje, danas neminovno u globalnoj organizaciji. Zbog nedostatka pažnje kod naše dece, naime, danas nedostaje dobrote i ljubavi, deca nam zbog tog deficita u kasnijoj dobi postaju malodušna i slaba. Sport je nedjeljivi deo kulture, razvoja i obrazovanja. Razvoj nam je zapostavljen na račun edukacije, zatrt je i tu je uloga sporta velika. Više sporta znači i manje zatvora, sudova, mentalno bolesnih ljudi, nasilja, droge, depresije, šizofrenija, svađa, podela, alkoholičara. Treneri u sportu su zamenski roditelji. On šalje i poruku da se svim građanima mora omogućiti dostupnost sportskim aktivnostima, ne samo zbog rezultata, već i za razvoj svih ljudskih potencijala te da je ulaganje u sport najisplativije. Promocija sporta je dobra u svakoj uređenoj državi, pokretačka snaga nacije, što kod nas nije. Inače, kod nas nema prave sportske infrastrukture.

 

Etičke vrijednosti

 

Sportski aduti navode na izazivanje promene kursa u odnosu na tu popularnu aktivnost.

• Bude li status sporta u državi kao do sada, budimo sigurni da će se ugasiti mnogi klubovi i sportovi, čemu sam nedavno svedočio u Delnicama. To zato što nije bilo sluha da im se da 10.000 kuna za putovanja. Sramota, tako se ruši nacija. Život treba biti poštena utakmica s jednakim šansama, no naše društvo i politika ne misle tako. Negativnost je kod nas mantra, kao droga, na sve su strane podele u kojima nema mira i sreće. U izvršnoj vlasti i parlamentu nikada toliko školovanih, a ljudi im ne veruju. To zato što imaju gensku pamet, stekli su znanje, ali su deficirani s moralnim, etičkim vrednostima. Gandi je govorio da možeš imati svu silu obrazovanja, ali ako si siromašan moralnim vrednostima, zapravo si ništa.

 

Červar je svestan velike sportske vojske, čiji je i sam istaknuti član.

• Sport okuplja masu ljudi koji se bave njime amaterski ili profesionalno i ako, na primer, Torcida može uticati na društveni život Splita tokom izbornog procesa, onda bi i mi sportisti trebali biti bitan faktor u celoj državi i kod izbora. Kod nas se u sportu zbog svih tih razloga ne sme utihnuti, ne dozvolimo da nam država ukrade snove, nadu, veru, time se gubi energija. Sport nudi najviše osmeha, koji se između dve osobe najbolje razume na svim jezicima sveta. Mladi imaju tek dva sata fizičkog razvoja nedeljno u školi, premalo. Nemamo im pravo uskratiti radost. Zakonom bi fizički razvoj trebao biti svakodnevan i u školi i u vrtiću. Ne dozvolimo da nam začepe usta.

 

Červar svedoči odlascima sve više mlađih hrvatskih sportista u inostranstvo.

• Zbog katastrofalnog stanja i neimaštine u klubovima, mladi, još nezreli i neafirmirani igrači, prekidaju školovanje i za šaku eura idu u inostarnstvo preko sumnjivih ljudi i agencija. Vraćaju se u Hrvatsku neispunjenih ambicija, neobrazovani. Gde je tu sportska inspekcija? Inače, Vlada SDP-a, Milanovića i ministra za sport Jovanovića, zaslužnim je igračima dodelila sportske penzije, za trenere nije bilo novaca. Nakon toga za trenere nije ništa učinjeno, ne idemo napred. Uglavnom, sveukupno smatram da se prema sportu radi ogromna nepravda. Ne ulagati u sport i našu decu znači ne ulagati u budućnost Hrvatske. Predstavnici koji će prema zakonodavnoj i izvršnoj vlasti artikulirati potrebe sporta moraju biti oni koji neće biti u podređenom položaju na razgovorima. Tamo moramo dati predstavnike dominantne u razgovoru jer znamo problem i trebamo ga artikulirati. Hrvatska mora pomoći da se uz pomoć medija razotkije Vlada koja se hvali pobedama, kao nedavno sa Sandrom Perković i Filipom Mihaljevićem. Svojataju uspehe individualnih sportista, ti rezultati nisu proizvod sistema, već velikog zalaganja  talenta pojedinca i zalaganja njihovih roditelja. Mi moramo napraviti sve da sport dobije pravo građanstva jer je u njemu respektabilna, milionska  masa ljudi koja može bitno uticati na naše društvo, zaključio je Lino Červar