Pise, Dragan Đukić
Nedavno je spustena zavesa na jedno od najčudnijih prvenstava od kako u najrazličitijim oblicima postoji ova divna igra, zvana rakomet, hazena, torball, team handball…
Francuska je predala krunu Norveškoj, a Hrvatska je ispisala jednu od najlepših Božićnih bajki savremenog sporta i ucvelila organizatora Dansku kojoj ostaju neki drugi snovi da budu odsanjani.
Pa hajde da pođemo onda tim – „obrnutim“ redom, jer sva novogodišnja odbrojavanja upravo tako i počinju!
4. DANSKA
Duboki naklon ovoj zemlji rukometa (ljubomorno će vam reći da je on baš tamo i nastao, kad je profesor Holger Nilsen zbog velikog broja povreda zabranio svojim studentima da igraju fudbal, ali im je dopustio da igraju rukom i propisao prva pravila), jer budimo pošteni, da nije bilo upornosti i istrajnosti Danske Federacije ovog prvenstva ne bi ni bilo! Ovaj šampionat ostaće svakako upamćen u svetu sporta kao prvo veliko takmičenje (usudio bih se da poželim da bude i poslednje takvo!) u uslovima „nove realnosti“ – bez publike i u karantinskim uslovima za timove i službena lica.
Ako bih trebao da izvučem jednu osobinu karakterističnu reč za svaku od selekcija u završnoj fazi, onda bi Dansku najbolje opisao termin AMBICIJA! Istorijski gledano na to su imali i pravo. Jedina selekcija kojoj je uspelo da tri puta zaredom bude olimpijski pobednik (1996, 2000 i 2004), prva u ženskom rukometu koja je ujedinila titule Olimpijskih, Svetskih i Evropskih šampionki, ali i zemlji koja svoju novu medalju na Evropskim prvenstvima čeka još od 2004-e a u poslednjih 16 godina ima „tek“ jednu bronzu sa SP u Beogradu 2013-e…
I sve je bilo spremno za nju, sem njih samih! Samouvereni i prepotentni, dozvolili su sebi da pomisle da je sve gotovo, i neprimerenim (po meni i nesportskim!) izjavama motivisali svoje protivnice da daju i više nego što objektivno mogu. Lekcija je ovo koja će još dugo boleti Jensena i njegov tim, naročito imajući u vidu da ih neće biti narednog leta u Tokiju. Ukoliko nešto nauče iz svega, imaće šanse da narednog decembra u Španiji na prvom prvenstvu sveta sa 32 tima u ženskoj konkurenciji odu baš baš daleko.
3. HRVATSKA
Ne mogu da govorim o njima a da pri tom ne budem pristrasan. Nenad Šoštarić mi je jedan od posebno dragih kolega i iskreni prijatelj, iza koga stoje kilometri i decenije putovanja i puteva, u kojima je uvek išao težim stazama poštenja, znanja, davanja i skromnosti. Ako je neko zasluživao blagdane sa darovima onda je to zasigurno on! I kao u najlepšoj priči, oni su došli kad im se verovatno ni sam više nije nadao. Prežaljeni od svih, sa polovinom ionako „skromnog“ sastava, otišli su prkosno da pokažu samo ono što znaju, i da boreći se za svoj obraz, predstave svoju zemlju i svoj narod na način na koji im niko neće moći zameriti. I dok im se čitav svet sada divi, i planeta zna njihova imena, svi još jednom iznova učimo lekciju da u sportu ništa nije gotovo dok se ne završi, ili što Ćamila reče u mikrofon u tipično njenom „pola u zbilji pola u šali“ stilu: „Sve možete, ali ne možete nas dobiti pre nego ste odigrali s nama.”
Ali u komentaru nekoga ko dolazi iz struke, ja ne mogu a da ne primetim da je ovaj Nenadov „Masterpiece“ zapravo oda jednom pristupu rukometnoj igri, u kojem je odbrana „više od igre“ i u kojem tim koji prima manje golova osvaja medalje. Hrvatska je na ovom takmičenju umela da igra na takav način da protivnice ne postižu gol: 13-15-17 minuta i to ne „neki tamo“ timovi već ekipe kvaliteta jedne Danske, Nemačke, Srbije. Uspešno prelazeći iz dubokih (3-2-1) u plitke (6-0) formacije, miksajući svoje igračice na način da im sačuva svežinu, a sve to vreme čuvajući loptu u napadu „kao da je poslednja“ ekipa je pratila svaki mig trenera a on je bio tu za njih miran, strpljiv i jak kad je devojkama trebala njegova podrška. Za razliku od mnogih timova sa naših područja nisu ih izbacili iz koloseka porazi u mečevima sa Norveškom i Francuskom, znale su dobro šta hoće, znale su dobro koga „mogu“ i išle nerealno uvek do kraja svojih realnosti. I zato kapa dole devojke, i kapa dole šjor Šoštariću!
2. FRANCUSKA
Marseljezu iz 15000 grla u Bersiju, zamenilo je srebro praznih 15000 praznih stolica u Herningu. Ono što je ostalo isto nakon oba meča bio je osmeh na njihovim licima! Sam Oliver Krumbolc najavio je sinoćno finale rečima: „možda ih nećemo dobiti sutra, ali dobićemo ih u Tokiju“! Za one koji to do sada nisu razumeli, Francuski rukomet je projekat iza kojeg stoji studiozni rad ne samo rukometnih struktura. Da nije tako, ne bi bili uspešni u svemu čega se dotaknu, bez obzira da li su u pitanju muškarci, devojke ili mlađe kategorije. A onome ko i dalje misli da je to ipak tek slučajnost, ili uglavnom zahvaljujući fizičkom potencijalu selekcija, toplo preporučujem da barem putem Googla poseti stranicu njihove „kuće rukometa“ („Maison du handball“) i možda mu onda neke stvari budu jasnije.
Od selektora sa vizijom, (na toj poziciji od 1998(!) sa „kraćim“ prekidom između 2013-2016) do selekcije koja je sjajan miks iskustva i mladosti i koja se čini jedinom u stanju da parira dominaciji Norvežanki (posebno svojom fantastičnom 5-1 odbranom), Francuska je definitivno izrasla u svetsku silu i u ženskom rukometu i to ne samo po golim okom vidljivom elementu snage već i statističkim pokazateljima kao ekipa koja je očekivano, najbolja u skoku ali i najviše pretrčala na šampionatu! I da ne zaboravim nešto što mi se čini jako važnim jer ostaje za istoriju i sportske anale – izbor najbolje sedmorke koji se već godinama pretvara u lakrdiju tipa „za svakoga ponešto“ pa se tako desilo da se ovog puta jedna inače sjajna igračica kakva je Estel Ze Minko okitila perjem koje joj ne pristaje, budući da je proglašena (pre finala!) za MVP šampionata. Da su stvari u realnosti nešto drugačije, potvrdio je i ishod samog meča a i direktni duel sa stvarno najboljom, te je možda baš to i bio jedan od uzroka njene nešto slabije partije. I samo da dodam, još jednom se potvrdilo koliko je važna – ta na našim prostorima često potcenjena uloga pivotmena, pa je 19-godisnja Fopa bila svakako pravo otkrovenje finala, kao što su uostalom u meču za bronzu presudila izdanja Ježić i Debelić (ukupno 9/10 sa linije od 6m.)
1. NORVEŠKA
Ima jedan zanimljiv detalj – „iza scene“, koji želim da podelim sa vama. Koncept Norveškog nacionalnog tima bi (uprošćeno) izgledao ovako: Plan „A“: Ne improvizuj. Radi osnovno i trudi se da to radiš najbolje sto možeš. Veruj u koncept… Kad plan „A“ ne funkcioniše, plan „B“ je da bolje radimo na planu „A“ J Reklo bi se da je gra Norveške reprezentacije davno „pročitana“! I vrapci znaju i šta i kako one igraju, ali nikako da se nađe rešenje kako im se u tome suprotstaviti! Ali i kada sistem nije funkcionisao, kao što se to desilo kad je Francuska u drugom delu svojom sjajnom odbranom potpuno neutralisala Oftendal i njene ideje, odgovor je bio vraćanje sopstvenoj sjajnoj odbrani i golmanu (ovog puta u liku Solberg). Jednostavno? Pa tako je to uvek, najsavršenije stvari izgledaju najjednostavnije. Da bi vam bar za tren dočarao o čemu se tu radi, i kako „to“ Norveška u stvari igra, poslužiću se delićem zvaničnih statističkih podataka sa ovog šampionata:
– one su tim sa najmanje pasova na utakmici (!), pa su recimo za 8 utakmica napravile ukupno pasova kao ekipe Češke ili Slovenije za 3 J naravno da je najveći broj pasova napravila Hrvatska, jer kako bi jadni Šoštarić uopšte bio u stanju da se hrve sa ostalima…
– one su ekipa sa najviše asistencija (ko je spominjao ego?) ali i sa najmanje tehničkih grešaka!
– one su ekipa sa najviše blokiranih šuteva ali i sa najviše golmanskih odbrana.
I dodajmo na sve ovo izjavu Torira Heirgeirsona (a u ovih dvadeset godina u kojima je sa njima verovatno najbolje zna šta je to!), da je najznačajnije za ovaj uspeh bila GLAD njegovih igračica i njihova želja (pažljivo pročitati prethodnu kolumnu i najavu polufinala!), i sada kada možemo da sumiramo sve ono što smo videli na ovom šampionatu da li i dalje imamo neko „dobro“ opravdanje zašto sve to ne radimo i sami u sredinama gde radimo, i jesmo li konačno razumeli šta „to“ odvaja uspeh od onog drugog, neizrečenog…
Toliko od mene za ovaj put! A do nekog sledećeg čitanja, razmislimo svi zajedno malo o „udarcima i „starcima“ – medalje osvojiše selekcije predvođene trenerima od 56, 62 i 61 godine – baš tim redom! Do onih narednih, Januarskih rukometnih događanja, srećni vam Božićni i Novogodišnji praznici, kojim god redom ih slavili, uz želje da nam svima 2021-a bude bolja, drugačija i zdravija!
(Tekst prenet sa www.g-sport.mk gde možete pronaći i prethodna tri dela analize sa EP Dragana Đukića)
