Dug je put bio, ali čini se da ga sada konačno prepoznaju. I znaju da nije Šostar, Šošić, već – Nenad Šoštarić. Kada u životu stvarno nešto želiš i posvećen si tome sve svoje vreme, onda šansa da se priča pretvori u uspeh postoji. Mnogi bi na Šokinom mestu davno odustali i dignuli ruke, ali on to nije učinio.

Godinama je postao umereniji, više nema potrebu reći svakome što misli, ispravljati “krive drine”, jer je  vremenom zaključio da to nema baš nikakvog smisla. Žestina koju je nosio sa klupe došla je u realne okvire, makar mu se zna omaknuti i danas, ali u kud i kamo umerenijim količinama. Uvek je imao potrebu reći šta misli, ali nemalo puta to mu se razbijalo o glavu. Možda je put mogao biti i kraći i drugačiji, ali to nikad nećemo saznati. Znamo samo da je zadovoljan, da je uvek znao čemu teži i kuda ide. I neke stvari za koje se borio uspo je ostvariti mirnim putem.

Uložio u obrazovanje

U Zagrebu je igrao 15 godina, dok ga nisu stavili na disciplinsku, jer je posao u banci pretpostavio klubu. Odlučio je postati trener. Počeo je s devojcicama u klubu u kojem je i danas pa ga je Zlatko Savnik povukao u tada vrlo dobru Modeu Tuing gde je prvi put opipljivo stvarao igračice. Tovernić, Mikulec, Brnas, Bojić parirale su tada moćnom beogradskom Radničkom i bile prvakinje Jugoslavije u juniorskoj konkurenciji. Onda se Modea ugasila i primio se novog posla u Zaprešiću.

Karbon je bio drugoligaš, ušao je s njim u Prvu ligu, pa čak došao do nastupa u Evropi… Ni iz čega je Šoštarić uvek uspevao sastavljati dobre ekipe. I ta ga je činjenica kada nije bilo drugih rešenja gurala napred.

Ono što ga odvaja od drugih je činjenica da je puno uložio u svoje rukometno obrazovanje i danas je jedini magistar rukometa u Hrvatskoj. Diplomu je stekao u Spaniji, na Majorci.

Danas ga u svetu poznaju kao vrsnog predavača rukometa i kao takvog puno su ga zvali na Bliski Istok gde je podučavao rukomet. Tamo je isto radio čuda, recimo bio je istovremeno selektor muške i ženske reprezentacije Jordana koji je njegovim odlaskom prestao rukometno postojati, a s njim je igrao na Azijskim prvenstvima, kasnije je radio u Al Jazeeri u Abu Dabiju gde ga šeici i danas dočekuju raširenih ruku. U Abu Dabi ga je preporučio ni manje ni više nego Tomislav Ivić, fudbalski strateg o kojem Šoka govorio samo u superlativima.

Vrlo važna činjenica za znati da je Šoka dok je igrao bio uvek tu  za sve. Uvek je podmetnuo leđa za ekipu i treneri su ga voleli. E, možda je baš u tome kvaka kada govorimo o tome kako danas igra Hrvatska. Nema izdvajanja, svi za jednu – jedna za sve je recept koji je usadio devojkama. Možda je savršen primer odgovor koji je dao neki dan kada je komentarisao dolazak Dejane Milosavljević iz Podravke u Dansku rekavši “ona ne dolazi ovde promeniti ništa, niti šta da spašava, želimo da se uklopi, videćemo u kakvom je stanju i može li, jer sam svestan da nam svaka igračica puno znači“

Treći selektorski mandat

Reprezentativna karijera počela je s juniorkama ‘94. i trajala je dve godine. Onda je došao na klupu Lokomotive i postao prvi put seniorski selektor Hrvatske. Prošle su 24 godine otkad su na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj ‘97. Petika, Klikovac, Krajnović, Prosenjak i društvo imale pet pobeda u grupi. I bile šeste na svetu, a treba znati da je ‘96. Podravka bila prvak Evrope, da je Lokomotiva je igrala finale Kupa kupova. Reći će Šoštarić da mu je iz tog perioda najviše žao što se nismo probili s tom sjajnom generacijom do nastupa na Olimpijskim Igrama u Sidneju. Otišao je s klupe ‘98., vratio se čim su prošle OI u Sidneju, 2001.ali  to više nije bila ista reprezentacija. Često voli reći “bilo je to stvaranje nečega ni iz čega, vreme u kojem je seniorska selekcija skidala juniorke koje su imale trenerke koje su se kupovale u Konjšćinskoj”.

Pojavile su se Horvat, Zebić, Tatari, Arslanagić, nešto mlađa Penezić… Želeo je igrati jake utakmice pod cenu poraza, jer je smatrao da je to jako važno za ekipu. Ta činjenica je njega došla glave drugi put. Otišao je 2003., ali je nažalost s njim pukla i nit stvaranja nove reprezentacije pa je doživljen krah na SP-u kojem je Hrvatska bila domaćin. Vratili su se nakon toga generaciji, ali su drugi dobili priliku pre Šoštarića.

Treći put je prezeo Hrvatsku 2017., doslovce dan pre utakmice sa Švajcarskom u kvalifikacijama za Euro. Tu je Hrvatskla stvarno bila na nuli. Išlo se pomalo, vratio je  prepoznatljivu 3-2-1 zonu, stvorio tim koji je u susretu odluke u Švajcarskoj pobedio 16 razlike. Tri godine pre preuzeo je Lokomotivu i oko Lokomotive je stvoren ovaj tim koji je Hrvatsku dignuo na noge proteklih dana. I danas kaže da je ta vizija reprezentacije potekla baš od toga. Preuzeo je kompletan proces rada u ženskim selekcijama i kaže: “očekujemo da se proizvod proda, a da fabrika za njega nema ni temelja”.

To želi promeniti i da je na pravom putu pokazuje rezultat u Danskoj. Daleko je to od idealnog i kada mnogi vuku poredjenje ovih dana sa muškom pričom, kaže da to nije realno, jer je problem ženskog rukometa u odnosu na muški i taj da su ženski treneri honorarci, koji rade od 9 ujutro do 3 popodne pa dolaze na treninge. Svi beže u muški rukomet, što je normalno. Ženski rukomet se u tom smislu vrti oko Lokomotive, Podravke i reprezentacije, a to je malo i zato je ostvareni rezultat u Danskoj pravo malo čudo.

U rukometnoj edukaciji Nenad Šoštarić drži da je ključan deo iz psihologije i učenje o emocionalnoj inteligenciji koja je daleko važnija od koeficijenta inteligencije pojedinaca, jer se koeficijent meri u izolovanim uslovima, a inteligencija u stvarnom životu gde si stalno pod stresom. Sposobnost saradnje, vođenja, komunikacije za Šoku je jednako je važna u radu sa grupom kao i taktika koju svi znaju koji su igrali rukomet. To se na nasim prostorima  često zaboravlja. I zato kaže Šoka svi misle da je lako biti trener. A nije tako definitivno, što pokazuje i stvarnost.

Privatno, potpuno drugačiji nego na terenu. Naizgled usporen, čovek koji voli poeziju, čak i sam piše istu, kojeg smiruje muzika 2 Cellos. Čovek koji govori nekoliko jezika, koji u evropskoj javnosti ostavlja sjajan utisaki,  čini sliku o Hrvatskoj pristupačnijom. Ni jedan trener u Evropi ne zna toliko faktografije kad je reč o ženskom rukometu. Sve zna, ko je, gde igra, kako igra, koliko godina ima. Sto posto i više od toga je unutra. Danska je njegova velika pobeda. On je znao da Hrvatska  može pobediti svakoga, makar je to malo ko verovao kada su polazili u Kolding.

EKIPA je ogledalo trenera

Kada je rekao da je cilj ove generacije plasman na Olimpijske Igre i možda neka medalja, ljudi su se malo cudili, ali sada vidite i razloge. Ne govori napamet, dobro zna o čemu priča i nema tu paušalnih procena. Kako je rekao Veselin Vujović: “Ekipa je ogledalo trenera”, Šoka to savršeno pokazuje. Čini se da je konačno zaradio poverenje koje mu je HRS dao kada se reprezentacija počela urušavati naprasnim odlascima. Nije pustio suzu, jer jednostavno “ko želi – želi, ko ne želi – čemu ga uopste zvati”