Legendarni golman češke reprezentacije Petr Štochl vratio se u češku reprezentaciju. Ne na gol, već na klupu. Tim koji vode treneri Jan Filip i Dan Kubeš pojačan je njime kao trenerom golmana.
Nakon dugo godina u Nemačkoj vratili ste se u češko rukometno okruženje. I povratak je potpun. U novoj sezoni predvodićete Plsen i biti trener golmana reprezentacije Češke. Šta vas je motivisalo da prihvatite ovaj izazov?
- Već dugo vremena radio sam, kao igrač, sa ekipom oko Jana Filipa i Dana Kubeša, pa kad su me kontaktirali da je položaj trenera golmana upražnjen, imao sam veliku motivaciju da se vratim se nazad . Biću i trener Plsena i to će mi u određenoj meri biti teško. Ali tražili smo neko vreme da to rešimo i verujem da smo našli sistem. Znam ih već duže vreme, mislim da obavljaju jako dobar posao i voleo bih da na neki način učestvujem u njemu.
S kojom vizijom, ili recimo ciljevima, radite u nacionalnom timu?
- Kad pogledamo naše golmane, oni nisu baš u „cvatu mladosti“ (smeh). Na kraju krajeva, Galoš (nadimak Martina Galia) već ima četrdeset, mada je, naravno, njegov nastup i dalje sjajan! Stoga je naš logični cilj bio da uključimo mlade golmane, kako bi nakon Martina i Tomaša Mrkve jednog dana mogli da preuzmu štafetnu palicu. Smatram da to ciljem koji sam postavio. Pokušati odrediti odgovarajuće golmane i pripremiti ih tako da za neko vreme mogu u potpunosti nadopuniti tim.
Vidite li moguće naslednike?
- Pogledajte golmane koji su ovde sa nama. Ovaj kamp govori o činjenici da su ovdje mladi igrači, odabrani na takav način da bi jednog dana mogli biti budućnost češkog rukometa. Bilo da je u pitanju mladi Jonas Patzel, ili Simon Mizer i Filip Herajt. Obojica su golmani koji su prošli juniorski nacionalni tim, imaju potencijal koji trebaju da razviju. Zato su I ovde. Da se suoče sa kvalitetnim rukometom, kvalitetnim protivnicima. Simon je već nastupao na međunarodnoj sceni, i bio je odličan. Mislim da bi oni mogli u nekom vremenskom horizontu na odgovarajući način nadopuniti naš par.
Češki rukomet često se oslanjao na sjajne golmane. Ne želim da ih imenujemo kako nekoga ne bismo propustili. Mislite li da je moguće razgovarati o nekoj vrsti „češke golmanske škole“ ili smo imali sreća da imamo sjajne individualce?
- Iskreno ne bih to znao reći. Treneri koji su nas vodili dolazili su iz Češke, imali su neke svoje navike koje su nam preneli i možda smo se nekako upoznali kao golmani. Čak i ako pogledamo pojedine golmane, njihov stil, vidimo ogromne razlike. Možda smo u nekim situacijama izgledali kao Martin Galia, na primer, ali danas, Martin brani drugačije od Tomáša Mrkve, kao i Rosťa Baďura ili Miloš Slabý, koji također brane drugačije. Slično tome, moj brat, iako smo iz istog izvora, brani u sasvim drugačijem stilu. Tako da verovatno ne bih rekao da nešto poput češke škole golmana funkcioniše.
Da je li rukometni golman u „invdividualac“ u timu?
- Da. On je deo tima, ali isto tako govorimo kako golmani između njih formiraju takodje mali tim. Ovo je vrlo korisno za ekipu. Unutar tima imaju svoja takmicenja, ponekad su meta šale i šale se sa ostalim igračima. A od svega toga tim zaista ima koristi.
Imate veliko iskustvo iz inostranstva, u reprezentativnom i klupskom rukometu. Šta vidite kao mogućnosti za poboljšanje rada u češkom rukometu, na primer, ne samo u obrazovanju mladih golmana?
- Pre svega, uveren sam da treba još više paziti na to kako se igra i trenira u svetu i tu definitivno postoji ogroman prostor za napredak. Pogotovo radi poboljšanja kvaliteta pojedinih aktivnosti. Bilo da se radi o golmanu ili drugim igračkim veštinama. Ukratko, treba ići za većim majstorstvom, većim savršenstvom. Tada će cela igra biti savršenija. Sada se puno više radi poput „ajde da igramo ovako“, ali kvalitet, prostorno-vremenski kontekst, vreme, kvalitet same igre – i dalje su na relativno niskom nivou.
Zato je dobro da se ljudi sa inostranim iskustvom, poput vas, vrate u domaći rukomet.
- Ako na bilo koji način doprinesem razvoju rukometa u Češkoj, biću sretan. Ali jedno je nešto doživjeti, a druga stvar je da to prenesete. Ostaje nam da vidimo.
