U 26 godina trajanja na svetskoj sceni hrvatski rukomet je bio na 35 od 37 velikih takmicenja i osvojio 14 medalja. Olimpijski turnir rukometaša u Tokiju drugo je veliko takmicenje na kojem neće biti Hrvatske, dogodio se 21 godinu nakon što se nisu plasirali u Sidnej. Hirvat najavljuje promene i drugaciju Hrvatsku.
Hrvoje Horvat preuzeo je selekciju nakon SP-a u Egiptu od Line Červara koji je dao ostavku. U mesec i po dana, samo sa tri dana priprema nije uspeo plasirati se na OI u Tokiju.
Hrvoje Horvat tek sada počinje svoj reprezentativni put i tek sada će pokazati svoje kapacitete zbog kojih je izabran na čelno mesto. Niko mu ne može zameriti Monpelje, jer doveden je pred gotov čin i napravio sve što se moglo, ali to nažalost nije bilo dosta, pa su nakon 21 godine prekinuli kontinuitet. Ali, neće dugo trajati, tek do januara iduće godine kada ih očekuje Euro.
Jeste li preboleli Monpelje?
– Bolujemo. Naravno da smo želeli bolje i nije ugodno ispasti, posebno ne na ovaj način gde si deo cilja i plana ostvario. Pričam o utakmici protiv Francuske, nešto na što smo mogli uticati, gde nismo na kraju izdržali. Proganjat će nas sve to još neko vreme. Rane su duboke, iskusniji igraci kojima je to trebala biti kruna karijere teško su to prihvatili i preživeli, ali moramo dalje. To je sport. Sport ne trpi ni duga slavlja nakon pobeda, a ni duga tugovanja nakon poraza.
Moraju igrati najbolji
Tri dana su bila ipak premalo vremena za promenu u odnosu na Egipat?
– Mi smo znali da neke velike stvari nemamo vremena napraviti. Pokušali smo ubrzati igru koliko se može, zabiti neki lakši gol i rekao bih da smo u tome i uspeli, ali sa dve rotacije, koje nam predstavljaju najveći problem, nismo uspeli puno. Igra nam jako pada zbog toga i to je stvar koju moramo u budućnosti rešavati hitno. To ćemo napraviti novom selekcijom igrača.
Koja je vaša vizija nove Hrvatske?
– Treba biti tu jako oprezan, jer u reprezentaciji trebaju igrati najbolji. Mi opet moramo gledati dugoročno i prema napred. Primarna selekcija mora se promeniti, moramo ubrzati igru. 60 minuta napadati na punu zonu, troši strašno. Bez tranzicije teško je izdržati celu utakmicu. Želim da budemo varijabilni u odbrani kao u utakmici s Francuzima iz 5-1 u 6-0. Dok smo imali snage bilo je i rezultata. Golmani nas definitivno moraju jače podržati. To je drugi najveći problem koji imamo u ovom trenutku.
Ima jos problema, kao recimo Spoljni šut?
– Spoljni Šut nam je rak rana, a to su najcjenjeniji igrači u rukometu. Prioritet nam u tom smislu moraju biti mlađe kategorije, moramo brusiti talente i graditi igrače. To ne mora biti ključni segment naše igre u budućnosti, ali je to segment bez kojeg se ne može igrati rukomet na visokom nivou. Krucijalni problem su izmene odbrana – napad. Moja filozofija je da odbranom pokušamo zatvarati srednji deo zone, moramo praviti gustinu, da izbegnemo da nas napadaju sa sredine gde je gol najveći i najširi. Moramo tražiti u radu da nam golmani dobro brane sa širokih pozicija. To moramo činiti kroz rad s mađim kategorijama pa sve do seniora. Budućnost vidim OK, imamo potencijala, ali situaciju treba rešiti brzo.
Bit će kompromisa
Da li Hrvatska ima li potencijala. Kapacitet trčanja je slab, igrači sa 20 minuta u klubovima ne mogu nositi taj teret?
– Luksuz velikih klubova su rotacije, igrači su navikli na to. Pre je trener imao problem igrača izvaditi van igre, jer se on ljutio, a sada te igrači mole da ih staviš na klupu da predahnu. Moramo se prilagoditi tome, jer i pripreme su jako kratke. Biće zato situacija u kojima ćemo morati ući u kompromise, ali s jednom dobrom selekcijom taj rizik možemo znatno smanjiti.
Zašto treneri od igrača prave one koji mogu igrati samo u jednom pravcu?
– Zato što im to daju mogućnosti. To je pitanje za trenere u klubovima, a mi u selekciji ne možemo odjednom to dobiti. Moramo rizikovati po tome, jer to je jedini način da dobijemo šta želimo. S ovim opsegom treninga to je jako teško. Videli ste koliko Martinoviću zbog odbrane padne napadačka koncentracija, pa zaredja s greškama, izgubljenim loptama, nerezonskim šutevima. Jednostavno, napad-odbrana je sasvim druga potrošnja, a oni su navikli nakon napada odmoriti. Mi to moramo menjati u hodu, što sa obzirom na navike nije lako.
Hrvatska se nije istakla u podršci mladima poslednjih godina, puno sumnje je, Hrvatska nije isprofilisala dve spoljne ključne pozicije?
– To je istina. Ja volim raditi s mladim igračima i na tom tragu ćemo raditi. Možda mladi igrači nisu bili na nivou zakoračiti na taj vrhunski nivo, ali moramo imati poverenja u njih i istovremeno moramo biti svesni da naši igrači ne dolaze iz top Evropskih klubova, da nemaju iskustvo igranja na tom nivou i da je to nešto sasvim drugo nego kada smo imali igrače u Veszpremu, Kielu, Barsi, Flensburgu, Parizu kao nositelje… Pitanje je nivoa na kojoj se igra i intenziteta koji se nudi. Lako je selektirati pivote, recimo, u ekipu u kojoj dolaze iz Kiela, Barcelone i Veszpema, a mi takvih u ovom trenutku nemamo. Moramo pogoditi u milimetar da bismo bili konkurentni.
Prvo razgovor sa svima
Odbrana je problem?
– Odbrana je po meni bila jako dobra, ali kada protivnički golman ima 14 odbrana, a naši 5, to bitno menja stvari. Da je bilo obrnuto pričali bismo drugačije. Drugo, rekao sam veći problem od odbrane je činjenica da smo menjali dva igrača što je bitno usporavalo našu igru. To više nećemo.
Možemo li saznati koji su mlađi igrači na koje računate?
– Treba poštovati red, prvo porazgovarati i s njima i sa starijima, da se neke stvari na iščitavaju iz novina, jer to je nekorektno. Oni su mladi, pametni momci i to jako dobro razumiju.
Kako cete rešiti pitanje golmana?
– Moramo podvući crtu i početi rešavati probleme. Moraćemo za prvu ruku biti brzi, ali moramo i dugoročno računati. Uopsteno, već na sledećem okupljanju ćemo imati sliku kako to zamišljam od krila, golmana, napada, jer nemamo mi puno vremena, Euro nam je za samo šest meseci, a tamo želimo biti dobri i konkurentni na jedan drugačiji način.
Levi bekovi, imate puno, a sta konkretno?
– Mamić, Jaganjac, Šarac su tu… Mogu igrati odbrana-napad, imamo šta za birati, no trebamo oceniti što je to najbolje rešenje.
Srednji bek?
– Igraju dobro naši srednji bekovi. Ključno je napraviti homogenu ekipu koja drži ritam 60 minuta. Imamo mogućnosti za to. Druga stvar je intenzitet igre, a to je na meni da ono što rade u klubovima svedemo u reprezentaciji u isti okvir. Recimo da izvučemo tih nekoliko minuta Martinovića u odbrani kako bismo ga dobili kompletnog u napadu.
Neće biti isti ljudi
Sugeriste li im promenu kluba, jer puno ih ne igra koliko bi trebalo?
– Sugerisacu, ali ne mogu uticati na neke stvari. Martinović ide u Melsungen gde igra nemački reprezentativac Häfner. Morali bi se malo više savetovati u tom pravcu, jer generalno prerano igrači odlaze u Evropu i to je neka druga priča. Ne zanima trenera zašto lose stojite u odbrani. Staje faza učenja, iskustvo dolazi, ali učenje uvek nedostaje. Fali nam što većina igrača ne dolazi iz Hrvatske, no to je u ovim okolnostima teška stvar. Ali, ako dečko iz Zameta ode u Slovan, a ne može ga primiti nijedan hrvatski klub, to je problem. OK, Zamet ne može, ali šest drugih hrvatskih klubova traži desnog beka i ne može ništa. To je loše, tu gubimo još više.
Teško će promene ići s istim ljudima?
– Neće biti isti ljudi. Primarno moramo raditi selekciju s igračima u dva pravca. U tri treninga to nismo mogli čačkati, jer bi previše rizika bilo. Ali nakon ovog će slika biti puno jasnija. Imamo mladih igrača koji mogu, to i pokazuju. Dakle, bit će promena.
Vjerujem u dobar posao
Reći nekima “ne” nakon dugog staža nije lako, a istorija nas uči da su se te priče često pretvarale u dramu prema javnosti?
– Nema tu šta, to su svi igraci koji razumeju situaciju. Možda smo u istoriji imali drame, ali zdrava i otvorena komunikacija rešava sve. Ne mislim mahati nekakvim mačem. Igrač igra u reprezentaciji zato što to zaslužuje igrama u klubu i zato što ispunjava ono što želimo.
Što je vizija, držati jednu grupu od 20 igraca i držati sistem stalno otvorenim?
– U prvu selekciju ćemo uvesti dva-tri nova imena po pozicijama. I to će biti to, nemamo vremena za stalno menjati. Moramo ići na EURO s vizijom što možemo graditi do 2025. i SP-a gde smo domaćini, a pritom treba znati da nam je važno SP dve godine pre koje su kvalifikacije za OI u Parizu 2024. godine. Kičma se mora znati već na Euru. Tu treba računati probleme forme, povreda, to se ne može izbeći. No, kičma će se znati.
Postoje li igrači koji dosad nisu bili na spisku, a na koje računate?
– Postoje, apsolutno. I po njima će odmah biti jasna slika i pravac u kojem idemo.
Promene u strucnom stabu?
– Bit će ih isto, ali kažem mislim da to niko ne treba saznati kroz medije.
Jeste li imali kolegijum u Bjelovaru s Horvatom starijim nakon Monpeljea?
– Tata je uvek unutra, nismo imali vremena još pričati puno. Tužan je i razočaran, ali i zadovoljan s tim što smo uspeli u kratkom vremenu.
Sada nam već slede dve utakmice sa Slovačkom, pa brzo i gostovanja u Mađarskoj i Spaniji u Evropskom kupu.
Dobre provere za tu novu reprezentaciju koju vidite?
– Apsolutno. Neće biti eksperimenata, jer bi to značilo da nemamo stil i viziju. Biće postavljeno odmah onako kako želim da i izgledamo dalje u budućnosti. O imenima ćemo videti u te četiri utakmice, ko će tu moći slediti problematiku. Svi koji se ukrcavaju na ovaj novi voz moraju znati da sve zavisi od njih. Neće biti nikakvih izgovora, popuštanja prema bilo kome i slično. Sve će biti omogućeno kroz uslove, a oni će reći mogu li ili ne mogu. Motiv je ogroman i intimno mislim da je velika budućnost pred njima, ali moraju se izboriti za status u klubovima, birati klubove gde će igrati i napredovati, jer bez toga ne možemo napred.
Kakav ste vi bili igrač?
– Ja sam bio toliko neekspolozivan za ovaj sport, da je neko radio testove ne bi verovao da se uopste bavim rukometom. Radio sam glavom, igrao s pivotima, što sam mogao. Hteo sam ja biti eksplozivan kao Richardson, ali ne ide to. Jedno je mašta, drugo realnost.
Tri igrača juče i danas po vašem izboru?
– Iztok Puc prvi je kojeg bih voleo imati i zbog kvaliteta i karaktera. Drugi Patrik Ćavar i treći Magnus Wislander koji je znao sve, nije napravio korak vise u karijeri, ni u napadu ni u odbrani. Ima ih još, recimo Richardson je bio pojam, Balić s rešenjima u napadu takođe, to su ljudi zbog kojih je rukomet popularan.
A od novih, šta biste voleli imati u ekipi?
– Karakter Duvnjaka, pobednički gen Čupića, kojeg danas u sportu gotovo više nema, što je naravno šteta. No, to je nešto na što trener teško može uticati. Naravno, Mikkel Hansen je igrač kojeg ne bi nijedan trener promašio, čak i kada igra siromašnu “dvojku” u odbrani.
NEMAM TRENERSKOG UZORA, JA SAM “LOPOV“ KOJI “KRADE“ OD SVAKOG POMALO
Koji je vaš trenerski uzor?
– Nemam konkretnog. Ja sam lopov koji od svakog želi uzeti najbolje. Ja bih voleo biti Hrvoje Horvat i totalno svoj. Roditelji su ti uvek najveći uzor u životu. Možda to je taj gard porodicni… Ali ništa posebno, danas treneri inače ne luduju, ne skaču…
Struka vam mora pomoći, očekujete li to od nje, da svako kaže svoje mišljenje kao nekad nakon Sidneja i OI, na koje se isto nismo plasirali?
– Apsolutno da, razgovaram i slušam druga mišljenja. Imamo i Udrugu trenera. Baza nam je sve tanja i tanja, znamo problematiku, možda ovaj deo koji ne zavisi o novcu treba poboljšati. Baza nam je nepostojana, jer ne možeš nikoga sačuvati, ali treba tražiti kako olaksati život u ovim teškim vremenima za sport. Neko rešenje moramo pronaći.
TRENERI PROŠLOG VREMENA TEŠKO PRIHVAĆAJU DA JE DANAS JEDINI AUTORITET ZNANJE
Bili ste izloženi velikim kritikama od dolaska, neki će reći da ste prerano selektor, neki da niste doneli ništa novo, neki da ne vide da možete pokrenuti promene. Kako se nosite s tim?
– Svako ima svoje mišljenje. Sve ono što mi kažemo najviše govori o nama. To što ja sam kažem govori o meni, a ne o ikom drugom. Malo ljudi veruje da sam to tako osvestio i ja tako gledam kroz život. Uopste nemam osećaj da sam nešto skrivio, da je problem u meni, da je moj problem razmišljati o tome što je neko rekao. Mene je jako teško naljuti i isprovocirati. Svako kaže ono što oseća. I kad govore dobre stvari je tako. Razmišljati različito je normalno. Ponosan sam na takvu Hrvatsku u kojoj svako može reći šta hoće. Mogu dobro razabrati ko je konstruktivan u kritici, ali i ono drugo. Imam svoju sliku, viziju, znam u kojem smeru idem i moji koraci su usmereni baš prema tamo. Moja vizija počinje tek sada.
Mirno delujete na klupi, kažu i premirno?
– Takav sam inače, jer tek tada možeš voditi brigu o stvarima za koje si zadužen, dok se sa svim ostalim zatvaraš u sebe, ne vidiš neke stvari osim sebe. Nema nervoze, galame, danas su to deca drugog sistema, sistema u kojem nema jednoumlja, represije i slično. To su bistri momci koji traže interakciju, pomoć, a pomoć njima nije deranje, urlanje i slično. Možda to može biti kratkoročni šok, ali dugoročni posao sigurno ne. Mislim da treneri onog prošlog vremena teško mogu prihvatiti da je danas jedini autoritet znanje. Ne možeš nikoga prevariti, jer igrači i preko neverbalne komunikacije vide neke stvari.
Igraču ipak nekad treba reći “ne”, svaki igrač vuče kako bi on želeo?
– Slažem se, ali i to je moguće u normalnoj komunikaciji. Ako je jedina komunikacija deranje, jednoumlje, psovanje, oni to onda neće prihvatiti kao odgovor. I sa vremenom to trenerima postaje problem.
Sportskejutarnje.hr
