Dragan Đukić je pre desetak dana preuzeo Tatabanju i danas ga očekuje prvi zvanični meč protiv Čurga u domaćem šampionatu a zatim protiv Safhauzena u Ligi Evrope. Za madjarske medije ističe da želi srećne igrače i potpuno novi sistem.
– Jeste li došli da “gasite požar“ ili planirate dugotrajan rad sa Tatabanjom?
„To ni sam ne znam“, odgovorio je Dragan Đukić, srpski stručnjak koji je bio trener Segedina od 2000. do 2003. i u sezoni 2009-2010. „Doveli su me kod “vatrogasca“ da pronađem rešenje za trenutne probleme, tako da bi bilo prerano govoriti o budućnosti. Došao sam jer mi je došao moj bivši igrač Ferenc Iliješ. Ali ja sam malo sam za promenu, lasta ne pravi leto, svi moraju da rade jer samo zajedno možemo da izađemo iz ove situacije. Uglavnom se bavim prvenstvenim mečom protiv Čurga u petak, ne gledam dugo unapred, iako sam gledao meč Šafhauzena u Švajcarskoj nakon što smo sa njim igrali u Ligi Evrope u utorak.
– Šta je najveći problem sa timom?
„Ne gubim vreme kako bi definisao šta se dešavalo u prošlosti, više me zanima sadašnjost. Svi su dovoljno čuli o prošlim finansijskim brigama, epidemiji koronavirusa, povređenima i odlasku ključnih igrača, ali sve je to istorija, moramo jednom zauvek zaboraviti šta je bilo do sada. Želim da uvedem potpuno novi sistem koji neće biti lak, neće proći ni preko noći, tako da posvećujem većinu svoje energije vraćanju osmeha na lice. Da bih to uradio, moram što bolje da upoznam svoje igrače, a oni moraju da znaju da uvek mogu da računaju na mene.
– Za deset dana, koje ste zaključke izvukli, šta ste promenili?
„Postavio sam nekoliko pravila, iako i dalje priznajem da tim nije uspešan u tome kakvi rukometaši uspeju, već u kom sistemu igraju. PSŽ je, na primer, pun novca i ličnosti, ali ne može da osvoji Ligu šampiona. U svakom slučaju, ispred mog prethodnika Vladana Matića postigao je senzacionalne rezultate sa ovim klubom koji je izgradio za sedam i po godina, da se i sada oseća njegova energija u klubu.
Čime biste bili zadovoljni utakmicom protiv Čurga?
– Da smo jedinstveni. Možemo da izgubimo, pa čak i da izgubimo, najveća finala, ali je jednostavno nezamislivo da ne ispustimo sve iz sebe na terenu. Onda u svakom meču, pa i na ledjima, moramo da igramo kao da je poslednji. Jer šta nas je naučila pandemija? Taj život može da se završi za tren oka, pa treba da se radujemo, smejemo i uživamo da smo zdravi i da radimo ono što volimo. Sudbina je odustala od lekcije, učimo iz nje!
Kako je opet u Mađarskoj?
– Kao da sam se vratio kući. Iako sam mogao da odem u Rumuniju u neke od ženskih timova, ali sam odabrao ovu opciju jer me je privukao izazov. Možda sam uspeo da dobijem neku vrstu poštovanja u ovoj zemlji, trudim se da ne pokvarim mišljenje ljudi o sebi. Onaj ko zna, a ja znam šta sam, ko nisam, sada je prilika da upozna mene i moju filozofiju. Za mene postoji samo jedan pravac, a unapred, ako treba i da povučem sve sa sobom. Poslednjih meseci čuli su se glasovi da sam namerno izbegavao posao, iako je istina da sam napisao knjigu, a potom predavao širom Evrope. Čak i sa svojih pedeset devet godina osećam se mlado, ambiciozno, srećno što sam ponovo na terenu. zaključio je Dragan Đukić
m.nemzetisport.hu
