Dragan Djukic. Rukometni trener koji je ostavio dubok trag u rukometu, gde ga cene posebno i najvise u inostranstvu. Trenutno je u svom Beogradu gde zeli da da svoj doprinos – rukometnoj Srbiji. Nakon nekog vremena posle odrzanog “okruglog stola“ pod nazivom ‘Rukomet danas, sutra“ ciji je moderator pitali smo ga o samoj ideji odrzanog skupa.
1. Sta Vas je pokrenulo da organizujete jedan ovakav dogadjaj?
– Voleo bih da gresim, ali na zalost slicnog skupa nije bilo (pre)dugi niz godina pa se toplo nadam da na neki novi necemo cekati jos ovoliko.
Rukometni sport definitivno zavredjuje desavanja poput ovog i nadam se i verujem da je ovo bilo tek prvo u nizu. I da situacija nije ozbiljna, (a jeste!), ne vidim zasto se ne bi okupljali, razgovarali, delili svoja razmisljanja i ideje. Zaista sam ponosan na to kako je sve proteklo i bice mi drago ako inicijativa g-dina Djurkovica da u nekom skorijem roku odrzimo i rukometnu konferenciju drzava sa ex-Yu prostora, postane realnost.
2. Sta Vas je vodilo da izaberete bas ove goste?
– Prvo moram da istaknem da je bilo zadovoljstvo ugostiti ljude ovakvog profila i istinska privilegija biti u njihovom drustvu.
Praviti u Srbiji bilo kakav projekat za koji zelite da se smatra ozbiljnim, a ne pozvati na njega Prof. Pokrajca po meni je nedopustivo. Ako su nekome, koga citav svet prihvata sa uvazavanjem u Srbiji zatvorena vrata, onda to nije njegov licni problem vec problem svih nas!
Prof. Sibila je neko ko se bavi edukacijom trenera i u EHF i na nacionalnom nivou (u trenerskoj organizaciji Slovenije i na ljubljanskom fakultetu), a pri tom je i dalje aktivan kao trener. Odmeren, studiozan, nadahnut, zanimljiv.
Dragan Adzic je samo dan pre naseg okupljanja proglasen EHF-ovim trenerom godine i osecam duboku zahvalnost sto je izdvojio vreme u tesnacu izmedju reprezentativnih i klupskih obaveza da bude sa nama i zajedno pokazemo ljudima da postoje i drugacija lica rukometa, ona lepsa, ona buduca – ona u koja zaista verujemo svi mi.
Bozidaru Djurkovicu takodje jedno veliko hvala, jer je imao hrabrosti da se pojavi i u ime RSS pokusa da odgovori i na neka “nezgodna” pitanja.
Nema ozbiljne debate bez razlicitih misljenja a ni resenja bez ucestva svih struktura.
I da ne zaboravimo naravno Fakultet za Sport koji nam je otvorio svoja vrata i stao iza citavog projekta, pomazuci jednoj ideji da preraste u realnost.
3. Opsti je utisak svih koji su pratili debatu da je vreme predvidjeno za razgovor proletelo, i da su zeleli nastavak, kakvo je Vase misljenje?
Kada 120. minuta stane u tren, kada je pri tom sve vreme paznja i slusalaca i gostiju na maksimalnom nivou, kad svi kazu da bi zeleli jos, onda zaista mozete reci da je bilo zadovoljstvo biti deo toga. Moja uloga u tome je bila potpuno drugacija od meni uobicajene i trudio sam se da iskoristimo svaki delic vremena predvidjenog za razgovor, svestan jedinstvenosti trenutka. I ono sto treba posebno istaci, a odnosi se na sve prisutne, je da je diskusija bila na nivou akademske ustanove gde se i odrzavala i da smo svi zajedno pokazali da se o rukometu moze razgovarati na drugaciji nacin, odgovorno, argumentovano i strucno u istinskom znacenju te reci.
4. Vase misljenje o Zajednici trenera Srbije, koja je po misljenju predsednika jedna od najboljih u Evropi?
Uz postovanje i priznanje svega sto je do sada uradjeno – jer smo skoro i zaboravili ne tako davna vremena kada je organizovanje trenera smatrano za jeres a pomenuta nije ni postojala, jedino sto se u sportu vrednuje su rezultati, sve drugo je nase sopstveno poimanje “realnosti”. Da bi bili najbolji, moramo uciti najvise i od najboljih, moramo biti drugaciji ne po retorici vec po cinjenicnom stanju, ne bih da oponiram ali hajde da ne zaboravimo da se preporuke i misljenja trenera i trenerske organizacije nisu puno postovala u godinama iza nas. Da li je i to jedan od razloga sto smo u situaciji gde jesmo, procenite sami, ali ako zvanicnici kazu da smo jedan od najboljih saveza, ako su i treneri slicnog misljenja, a igraci odavno vaze za “jedne od najtalentovanijih na svetu”, kako to da u poslednjih deset godina imamo ukupno TRI medalje sa 29 odrzanih takmicenja u obe konkurencije (seniori srebro sa EP iz Beograda 2012, seniorke srebro za SP u Beogradu 2013 i kadetkinje srebro sa SP 2008 u Slovackoj)? Biti svestan svog neznanja veliki je korak ka znanju moto je Vaseg sajta, a ja koji prilicno pratim situaciju u rukometnom svetu, jer poslednjih petnaest godina u njemu i radim, nisam naisao na izjavu slicne vrste kod Francuza, Danaca, Spanaca ili Hrvata.
5. Cesto su se tokom izlaganja cule dve reci – SISTEM i ODGOVORNOST, to je istakao u svom izlaganju i drzavni sekretar za sport Predrag Perunicic?
Mi imamo srece da se na jednom tako vaznom mestu nalazi covek iz rukometa i nisam bas siguran da to koristimo na najbolji nacin. Predrag je neko ko je cesto i kroz karijeru bio vodjen emocijama i u samom izlaganju je bio vrlo emotivan osecajuci probleme vise od drugih cinovnika ministarstva jer je neko ko dolazi iz naseg sporta. Slicno razmisljam, da je sistem nesto sto mora da postoji ali i da treba da bude postavljen sa najviseg nivoa pred sve sportske strukture. Drzava je ona koja finasira i ona postavlja smernice i kontrolise njihovo sprovodjenje. Granske organizacije su duzne da kreiraju i sprovode sopstvene dugorocne planove i programe rada, strategije razvoja… Ja tu nigde zaista ne vidim prostor za improvizaciju.
A kad vec spominjemo rec odgovornost, onda moramo da podjemo svako ponaosob od sopstvene odgovornosti. Od odgovornosti za izgovoreno obecanje, za nesprovodjenje dogovorenog, za neuspehe. Pri tome duznost nas trenera je da zastitimo ostale ucesnike – clanove strucnog staba, igrace, svoj tim generalno, jer bolji nemamo a i jedino sebe mozemo sa sigurnoscu menjati na bolje. General moze da izgubi bitku, ali ne sme nepotrebno da izgubi nijednog vojnika…
6. Obzirom na navedene probleme, sta je po Vama konacno resenje za srpski rukomet, konkretno?
Da se vratimo sopstvenom poimanju rukometa, da selektiramo i biramo a ne okupljamo, da ne izgubimo nikoga jer tako gubimo svi zajedno, da se konacno zna kako izgleda srpski reprezentativac i sta je to odlika srpske rukometne skole itd itd. Radeci u svetu naucio sam da planiram unapred, i ne bih da nekog povredim ali imamo li spiskove igraca, planove priprema, budzete, ciljeve za Tokio? A za Rio? Parafraziracu jednu poznatu izreku: “Kazi mi sta zelis, reci cu ti ko si”!
7. Da li po Vama jedan ovakav skup moze da nesto pokrene i promeni?
Bilo je mnostvo primera u istoriji ne samo sporta, gde je jedan “mali” dogadjaj imao dalekosezne i velike posledice. Mozda nije na nama da menjamo citav svet, ali hajde da probamo da menjamo same sebe. Da ne verujem da ne mozemo bolje, vise, drugacije ne bih se ni bavio sportom i to uvek pokusavam da prenesem na ljude sa kojima radim.
Spomenuli smo vec konferenciju o buducnosti rukometa, SEHA liga je postala svakodnevica i realnost, realizacija zajednickih takmicenja mladjih kategorija je pred nama, nesto se ipak dogadja! Na to nas teraju okolnosti, na to nas primorava realnost trenutka, ili cemo gore zajedno ili cemo sami samo dole.
8. Vasa poruka svima u rukometnoj Srbiji?
Nikad ne smemo zaboraviti da je rukomet prvenstveno igra, jedna od najlepsih i da je nasa duznost da je promovisemo na najbolji nacin. Cesto toga nismo svesni, ali generacije koje dolaze prate svaki nas korak, upijaju i uce, i pri tom vide sve! Sakupimo se onda svi, predjimo preko sujeta, povredjenosti i “starih rana” i okupimo najbolje sto ova zemlja ima da se zajedno borimo za ono sto nam pripada! Zbog nas samih naravno a jos vise zbog buducih pokolenja, to mora da nam bude jedina misao vodilja.
Optimista sam i cesto kazem sebi i ljudima oko sebe, ako Hrvatska moze da osvoja medalje moze to i Srbija, ako u istoj toj Srbiji mogu vaterpolisti, odbojkasi, kosarkasi zasto ne bi mogao i rukomet?! Naucimo da se za to borimo idejama, upornoscu, znanjem, energijom jer sport ne pocinje niti se zavrsava sa nama i istorija nas pamti samo po onome sto ostavimo iza nas.
