Nijedan put do uspeha nije lak. Pogotovo ako ste žena u takozvanom muškom svetu. Zahvaljujući snažnim ženama koje se bore protiv smanjenja vrednosti i zanemarivanja, budućnost žena (u sportu) je svetlija nego ikad. „Mi žene moramo da verujemo u sebe i da sledimo svoje kvalitete“, kaže jedno od najvažnijih imena ženskog rukometa, bivša igračica i jedna od prvih žena trenera, doc. dr. Marta Bon. U narednom intervjuu Bon je otvorila vatrenu temu – rodna ravnopravnost u sportu. Sa toliko mečeva iza sebe, Marta Bon je svoj život i akademsku karijeru posvetila pomaganju ženama da steknu toliko potrebnu jednakost u sportu. Ona je sa nama podelila svoje iskustvo iz vremena kada je bila igračica, ali i iz veoma izazovnog perioda kada je vodila reprezentacije i ženske klubove na evropskim i svetskim prvenstvima. Kako je biti jedina žena na visokom nivou u sportu, šta treba učiniti da bi se obezbedila pozicija u sportu kao žena i kakva je budućnost ženskog rukometa – rekla nam je stručnjakinja Marta Bon u ovaj sveobuhvatni intervju.
Skoro ceo život ste posvetili rukometu – na terenu i oko njega. Kako je sve počelo?
Rukomet sam zavolela još u osnovnoj školi. Novi nastavnik fizičkog je nekada igrao rukomet, tako da nas je mnogo toga naučio o tome. Ispostavilo se da sam veoma talentovan. Prvo sam igrao za školu, a onda me je trener iz „Krke Novo Mesto” video kako igram i zamolio me da uđem u klub. Odatle sam prešla u „Olimpiju Ljubljana“. Kada sam bila na zalasku rukometne karijere otišla sam u „Krim” da malo treniram, pa su mi ponudili da budem i igrač i trener istovremeno. Tada zaista nisam imala trenerske ambicije jer sam završavala fakultet za sport u Ljubljani.
Sličan put ste imali i kao trener – od malog kluba Krim do selektora ženske reprezentacije Slovenije i Švajcarske i trenera u „Olimpiji Ljubljana“. Tada ste bili i jedna od prvih žena trenera na visokom nivou. Da li je bilo izazovno?
Tada je to bilo nešto sasvim neobično. Imam jednu od priča kada smo išli na Krimov prvi međunarodni meč u Nemačku. Njihova uprava je sve vreme razgovarala sa Zoranom Jankovićem o organizaciji. Rekao im je da me pitaju sve o organizaciji jer sam ja trener. Ali bili su veoma uporni i posle petog ili šestog puta su me primetili kao trenera i onoga koji donosi odluke.
I dalje je više muškaraca na trenerskim pozicijama nego žena.
To još uvek nije dovoljno rasprostranjeno, ali u ženskom rukometu postoje neka poznata imena. Bojana Popović radi velike stvari u Crnoj Gori. Sada je zaista dobro vreme za žene u rukometu, ima mnogo šansi, mediji i društvo prihvataju žene za trenere. Ali prava ravnopravnost bi bila kada bi žene bile i u muškom rukometu.
U jednom od prethodnih intervjua pominjete da vam je trenerski period bio veoma težak. Ko je bio Vaš savetnik ili mentor na tom putu?
Najviše mi je pomogao i bio mentor Zoran Janković. On tada nije bio toliko poznat, a mi smo započeli veoma uspešnu saradnju i paralelni uspeh, a to je ono što mi je najviše trebalo. Trebao mi je neko koga poštujem da veruje u mene. Imao sam sreće što je video da sam uvek bio korak ispred, a drugi me nisu razumeli.
Da li ste imali ili još uvek imate uzora u sportu?
Nikada nisam imala uzora, to nije bio moj put do uspeha. Volim da učim i uvek se usavršavam. I sada učim. Pitala sam sve ljude u organizaciji, čak i redare na utakmicama – šta su videli na utakmicama. To je bio moj način učenja.
Kakav je bio osećaj da od igrača postanete trener?
Za mene je to bio veoma težak proces prilagođavanja. Potpuno ste izgubljeni, ne znate šta da radite. Dok igrate na visokom nivou, drugi se brinu o vama, na primer o tome šta ćete jesti ili obući. A onda, odjednom ostaneš sasvim sam. Iako sam bila uspešan student i gradila sam akademsku karijeru, bilo mi je teško. Nedostaje vam društvo i pažnja koju ste nekada dobijali od fanova. Volela bih da sam tada imala ovaj mozak, ali sam takođe veoma srećna što ima sve više projekata za promovisanje dvojne karijere, posebno u sportu.
Kada biste mogli da birate, šta vam je bilo draže – da ste igrač ili trener?
Apsolutno igrač! Da mogu, i dalje bih bila igrač. Još uvek igram rukomet sa svojim učenicima. Naravno, bilo je lepo biti trener, sada to jasno vidim. To bolje vidim kada mi bivši igrači dođu i kažu: „Stvarno ste nam išli na živce svojim specijalnim metodama, ali sada znamo da je to bilo potrebno“. Dvostruka karijera je važna, ali za mene se radi o trostrukoj karijeri – budi što bolji sportista, završi školovanje i na kraju budi dobar čovek.
Da li je bilo izazovnije biti trener u klubu ili u reprezentaciji?
Ova dva posla su prilično različita. Veoma sam zahvalna što sam iskusila i jedno i drugo. Mislim da sam bila dobar selektor reprezentacije, s obzirom da je 18 godina moj rezultat bio najbolji, uprkos mnogim kritikama koje sam dobila. Smenili su me na mestu selektora jer smo bili „tek” osmi na Svetskom prvenstvu, a narednih 18 godina niko nije mogao da napravi bolji rezultat. Da imam priliku, pored Slovenije i Švajcarske, vodila bih još jednu reprezentaciju jer volim da povezujem igrače iz različitih klubova.
Da li postoji razlika u pristupu treningu ženskog tima u odnosu na muški?
Pristup je drugačiji samo u komunikaciji, a to znam u teoriji i praksi jer sada radim i sa studentima i sa studentima i trenerima. Što se tiče teorije sportskog treninga, možda je malo drugačije po maksimalnom opterećenju tela – razlike u morfologiji su poznate, ali to nije razlog zašto žena nije u stanju da trenira muški tim. Ne volim kad čujem: „Trebalo bi da trenira ženski tim jer se bolje razumeju“. Bez obzira da li ste muškarac ili žena, možete naučiti kako da komunicirate sa drugim polom.
Veoma ste angažovani u radu u Olimpijskom komitetu Slovenije i EHF, gde se bavite preko potrebnom rodnom ravnopravnosti u sportu. Kako osnažiti poziciju žena u rukometu i povećati broj žena na vrhunskom nivou?
Pre svega, nedostaju žene na vrhunskom nivou sa boljim platama. Uvek sam imao polovinu plate od muškaraca. Nisu me ni pitali za plaćanje honorara, dok su muškarci uvek bili plaćeni. Trebalo mi je dosta vremena da dođem do toga da su me novinari zvali „stručnjak” Marta Bon, dok su muškarci uvek bili „stručnjaci”, „analitičari” i tako dalje, a ja sam bila samo Marta Bon.
A šta tačno treba učiniti da se žene ohrabre? Žene moraju da veruju u sebe i da slede svoje kvalitete, koji su možda drugačiji od muških, ali podjednako vredni.
Zato je važno da „Ona Ve“ i slični odbori postoje jer preko njih žene mogu da podstaknu druge žene da se uključe. Ali to se polako menja i zato sam zahvalan Rukometnom savezu Slovenije koji u saradnji sa Crnom Gorom i Severnom Makedonijom organizuje EHF EURO 2022 za žene jer su imali konferencije na kojima su bile i one o osnaživanju žena.
Pored svih sportskih i naučnih angažmana, uključeni ste i u organizaciju „Ona Ve“ koja se bavi povezivanjem jakih žena i njihovim pojavljivanjem u medijima.
Veoma sam uključena u to i vodim Komisiju za ženski sport, koja je deo Olimpijskog komiteta Slovenije. Prvo što sam uradio kada sam došao na funkciju bio je predlog da se promeni naziv Komisije kako bi se zadovoljila rodna ravnopravnost. Dao sam još jedan predlog ako Olimpijski komitet želi da i dalje ima zasebnu Komisiju za ženski i muški sport, ja vodim onu za muški sport. Muškarci i žene su različiti, ali možemo da radimo zajedno na najbolji mogući način. Obožavam dualnost i volim da radim sa muškarcima koji imaju različite poglede na stvari, jer verujem da i ja imam svoj pogled na određene stvari i po meni su to najbolje kombinacije.
Žensko EHF EURO 2022 je u toku. Koja su Vaša predviđanja?
Ja sam prirodno veliki navijač Slovenije i želim da Slovenija dođe što više. Međutim, uvek postoje jaki predstavnici skandinavske škole. Prema onome što sam video, trenutno Švedska i Danska, kao i predstavnici Francuske i Norveške, koji uvek znaju kako da igraju šampionat, i kako da se postepeno popnu na vrh. Moje prognoze su da će ove zemlje biti visoko rangirane. Nisam siguran da neko drugi može da se takmiči sa njima.
EHF EURO 2020. za žene je bio istorijski zbog sudijskih parova koji su bili isključivo ženski. Ipak, i na ovogodišnjem EHF EURO-u je zavidan broj sudija – 7 ženskih sudijskih parova pored 5 muških sudijskih parova vodiće ovogodišnje prvenstvo. Šta mislite o ovom trendu?
Prvi pozdravljam činjenicu da se daje podrška i prostor ženskim sudijama i delegatkinjama. Zalažem se da radimo svi zajedno i da sudijske parove čine najbolje i najkompetentnije sudije, bilo žene ili muškarci, ali ne isključivo jednog pola.
Ženski sport uopšte je sve više u centru pažnje, posebno ženski fudbal. Ipak, i rukomet postaje sve popularniji, a EHF EURO za žene je jedno od respektabilnih šampionata. Šta mislite da je budućnost ženskog rukometa?
Nadam se da je pred ženskim rukometom velika i svetla budućnost. Mislim da je ženski rukomet zaista lep i gledljiv. Drago mi je što sada sve više ljudi oko mene prati EHF žensko EURO, pa mi govore kako je lepo gledati ženski rukomet i koliko su rukometašice brze, jake i simpatične.
Šta mislite da će ovo rukometno prvenstvo doneti regionu u pogledu razvoja rukometa, posebno ženskog?
Rukomet je uvek bio vrhunski sport i osvajanje medalja mora biti most ka dečijem i omladinskom sportu. To je bio slučaj u prošlosti kada je EHF EURO 2004 održan u Sloveniji. Tada se mnogo veći procenat dece uključio u rukomet. Siguran sam da će se ovaj trend ponoviti i da će još mnogo devojaka početi da se bavi rukometom, ne samo u Sloveniji već iu celom regionu. Kada sam razgovarao sa reprezentativkama, rekao sam im da igraju dobro – za sebe, reprezentaciju i državu, a posebno za tu najmlađu devojku iz malog kraja koja će možda jednog dana okrenuti karijeru i početi da igra. rukomet zbog ovoga.
Koja je Vaša ohrabrujuća poruka za žene da steknu hrabrost da napreduju u sportu?
Uključite se u sport jer poštujete sebe, svoje telo i svoj napredak, ali i druge koji su u sportu iu društvu.
Poštovati i biti poštovan – ovo je misao kojom zaključujemo ovaj intervju. Treba nam više žena da iskoriste svoje šanse i hrabrosti da urade velike stvari, ne samo u sportu već i u životu. Bez obzira na pol, svi smo podjednako vredni i možemo da uradimo toliko sjajnih i uspešnih stvari, samo se moramo odvažiti.
Tekst preuzet sa Be8player.com
