Boris Rojević, strateg Vojvodine, govorio je o trenerskom putu na kome je dobio 11 od 13 bitaka za pehar.
Tekst preuzet sa zurnal.rs
Negde na Zapadu Borisa Rojevića bi verovatno već zvali Mister trofej, budući da ih je, za pet godina na kormilu srpskog šampiona osvojio 11 od 13 koliko je bilo u opticaju.
U smiraj ove sezone kolekciju može da uveća za još tri, pošto ga sa timom iz Srpske Atine tek očekuju borbe u plej-ofu za odbranu krune i kupu.
Vrbašanin ima priliku da pridoda i prvi međunarodni, budući da je sa Vojvodinom nedavno stigao do finala EHF kupa u kome izaziva branioca pehara, Nerbo 27/28. maja u Novom Sadu, odnosno 3/4.juna u Norveškoj.
Nije mu pravo što je voljom žreba revanš u gostima, ali je glavom već u pripremi, između ostalog i tih mečeva.
- San mi je bio da pehar podignemo u Novom Sadu u krcatoj Slanoj bari i baš me pogodilo što je žreb takav kakav je. Od poslednjih šest puta, samo jednom, u polufinalu, smo igrali revanš kod kuće. Pre toga i Arendal i Gorenje, domaće polufinale kupa i finale igramo u gostima…
Kad je njegova trenerska priča u pitanju, početak je isprepletan sa poslednjim igračkim danima (karijeru je završio sa 34) u Spartaku, kad je čak i tadašnji saigrač i verni saputnik na putovanjima od Novog Sada do Subotice, Mile Vrućinić, slušajući njegova razmišljanja i analize igre, glasno podelio misao:
- Znaš, mogao bi da budeš odličan trener…
Da će od njega „biti trener” rekao mu je i pokojni trenerski bard Vuk Roganović, pošto je prethodno na vispren i njemu svojstven način saznao da njegov bivši pulen koga je zvao „Patika”, preferira odbranu u treningu.
Ta misao 2014. je počela da deluje u praksi. Rojević je u Vojvodini prošao ceo „razvojni proces”, od trenera u mini rukometu, preko pionira, kadeta do seniorskog tima, grabeći za svaki minut slobodnih termina za trening.
A, šta je na tom putu naučio, kakav rukomet voli, kako gleda na taj sport u kome je 24/7 i gde mu je limit govorio je uoči prvomajskih praznika.
- Lokal patriota sam i najveći uspeh bi mi bio da sa srpskim klubom pravim velike rezultate. Ogromna mi je želja da neki naš klub pravi ozbiljne stvari poput onih koje su imali timovi iz regiona prethodnih godina – kaže Boris dodajući: Tek kasnije bih imao želju da odem negde dalje, probam neke druge lige…
Već sa 43 je među najtrofejnijim trenerima u Srbiji, neko bi rekao rođen pod srećnom zvezdom. Da li Vojvodina može do prvog evropskog trofeja?
- Igramo protiv odlične ekipe, osvajača EHF kupa, izbacila je Kolštad, igra polufinale domaćeg plej–ofa. Atipičan tim, trči dosta, igraj 5-1, 3-3, flaster, 6-0 … Svakako teški za pripremu, imaju ozbiljan kvalitet, veći od skandinavskih sa kojima smo igrali… Da bismo pobedili, svaki igrač mora da bude na visokom nivou.
Trofejni put počeo je kad je krajem marta 2018. na kormilu nasledio Kasima Kamenicu, posle poraza u finalu Kupa Srbije u Novom Sadu, od Železničara…?
- Dogodio se taj poraz, pre toga loši rezultati u SEHA ligi, bili smo poslednji, izgubili smo 18 razlike u najjačem sastavu od Dinama na beogradskom turniru uoči kupa i svi su već bili ljuti. Tri trenera su promenjena Boško Rudić, Dragan Kukić i Kasim Kamenica. Već su svi misli da ta ekipa ne može ništa da napravi i da je bolje da do kraja sezone skupljam iskustvo za naredne godine. Dakle, nije bilo očekivanja, možda potajna nadanja. Posle prva dva kola kad smo izgubili od Zvezde i u Pančevu svi su već digli ruke, a mi smo zaređali pobede i osvojili titulu. Naredne godine smo napravili rez, krenuli da pravimo ekipu kako ja volim – više po odbrani selektiranu.
Usledila je najbolja sezona u istoriji kluba:
- Bili smo šesti u SEHA ligi i osvojili sva tri domaća trofeja.
Igrači za vas kažu da ste fanatik, da 24 sata razmišljate o rukometu, šta vas to tako „drži”?
- Kad čovek nešto voli to više ne doživljava kao posao, već kao zadovoljstvo. Događa mi se da krenem da spavam, pa kao što pesniku dođe neki stih, tako i meni neka akcija, pa se vratim da je zapišem…
Kakav je rukomet gledan vašim očima, koja je to filozofija, budući da pripadate mlađoj gardi naših trenera?
- Pokušavam od svih velikih rukometnih škola da uzmem ono najbolje- ako Skandinavci dobro trče, želim da to i za svoj tim, Španci su dobri taktičari, Hrvati igraju dobro odbranu… Pokušavam da mi i trčimo, da budemo taktički obučeni i da igramo jaku odbranu, odnosno da koristimo sve najbolje segmente. Najvažnija mi je defanziva i brza tranzicija. Napadački sistem koji koristim je drugačiji od većine trenera. Mnogo menjam i pokušavam da igrače naučim nekoj svojoj filozofiji i „rukometnom rečniku” samo našem na osnovu čega znamo šta radimo u datom momentu. Imao sam trenere koji su sa svakom ekipom i igračem radili ono što inače rade, a ja prvo pogledam kvalitete igrača i pokušavam da njima prilagodim igru istovremeno koristeći ono što ne odgovara datom protivniku.
Od onih ste trenera koji imaju hrabrost da u vatru gurnu mladog igrača, poput Jovice Nikolića kome ste pre nekoliko godina šansu dali sa 15, 16 godina. Ove sezone Luka Rogana ima ozbiljne minute, a sa 19 godina bio jedan od najboljih na terenu u revanšu protiv Alingsosa?
- Rizikovao sam i isplatilo se. Smatram da uz velike rezultate svaka ekipa mora da izbaci jednog ili dva vrhunska talenta. To nam je obaveza i prema reprezentaciji. Kroz rad u mlađim kategorijama sam stekao iskustvo prepoznavanja talenta. Ima tu još momaka koji će dobiti šansu, a nema lepše stvari nego kad gledaš igrača kako se razvija i od talentovanog deteta postaje vrhunski igrač.
Koliko treba rada da bi odbrana bila tako dobra kao što je Vojvodinina?
- Utorkom popodne se uvek našalim: „Sutra je trening odbrane, ponesite sendviče…” Ti treninzi traju, minimalno, dva sata, često i po dva i po. Mnogo se radi na detaljima, video analizi. Ako ne stigne nešto da se uradi obavezno se radi analiza. Jedino još nisam Aziza „uhvatio” da mogu da ga „posložim” kako želim jer je ili u reprezentaciji ili ga muči neka povreda. Odbrana počinje onog trenutka kad izgubiš loptu i stalno ih teram da razmišljaju o tim momentima vraćanja nazad. Da li je to trenutak kad igrač izbacuje loptu, ili kad se sve završilo i kad su već krenuli da trče. Tih sekund, dva su mnogo u rukometu.
Kako se u minut tajm-auta sroči sve što treba reći kad se utakmica lomi?
- S tim se čovek rodi, to se ne može pročitati ni u kakvoj knjizi. Svaka utakmica je priča za sebe i uvek se desi nešto nepredviđeno. Čovek mora da ima osećaj šta je u datom trenutku najvažnije, odvoji ono bitno od nebitnog i da igračima da dovoljno informacija, kratko i brzo – kaže Rojević.
TRENERI MANGUPI
Od kojih trenera ste „krali” zanat?
- Imao sam trenere koji su bili mangupi, poput Đileta Jovovića i Vuka Roganovića. Pokojni Vuk Roganović mi je mnogo pomogao kad sam počinjao, bio mi je i trener i imali smo jako dobar odnos. Čuli smo se često.
GOG IGRA FANTASTIČNO
Koja evropska ekipa vam se dopada po stilu igre?
- GOG igra fantastičan rukomet, vodi ih mlad trener i fenomenalno ih je gledati. Teško je doći do tog nivoa, ali to jedna od ekipa koja igra najlepše. Voleo sam da gledam i Manola Kadenasa i način igre njegovih ekipa.
KLUPSKI PRE REPREZENTATIVNOG POSLA
Šta biste pre vodili ekipu u Ligi šampiona ili reprezentaciju?
- Iskreno, više ovo prvo iako srce kaže reprezentacija – Srbija. Ako govorimo o poslu u inostranstvu, više bih voleo klupski zato što volim da imam kontrolu nad ekipom i da radim svakodnevno. Ne bi me ispunjavalo da radim na svakih tri meseca i imam kratko vreme za pripremu jer tad mnogo toga ne zavisi od tebe.
VOŠA PRE REPREZENTACIJE
Jesenas ste napustili stručni štab seniorske reprezentacije?
- Bilo je to veliko iskustvo za mene. Ali u tom trenutku izgubili smo od Pančeva u prvenstvu, video sam da to nije dobro da treba žestok rad, odlučio sam se da se potpuno posvetim ekipi i da pokušamo da uradimo nešto veliko. Tih deset dana u EHF nedelji ekipu je podiglo za 30 odsto i video sam da je to i pravi potez.
PLEJ-OF VELIKA PSIHOLOŠKA IGRA
Uskoro će plej–of, Vojvodinu već vide kao šampiona, ubedljivo je prva u ligaškom delu. Mada, kad se igra na dve dobijene utakmice, to može biti mač sa dve oštrice?
- Prošle godine smo videli da su devojke Železničara iz Inđije jedva ušle u plej- of, a na kraju savladale Jagodinu koja ima na papiru bolju ekipu i veći budžet sa 2:0 i pokazavši da je doigravanje velika psihološka igra. Favoritu je teže da igra, ali mi ne razmišljamo ko će biti protivnik, jer da bi bio prvak moraš da pobediš sve.
LIČNA KARTA
Datum i mesto rođenja: 13. januar 1980. U Vrbasu
Igračka karijera: Vrbas, Kolubara, Vojvodina, Proleter, Spartak
Trenerska karijera: sve selekcije Vojvodine (počeo 2014), juniorska reprezentacija, član stručnog štaba A tima
Uspesi sa Vojvodinom: četiri titule prvaka Srbije, tri kupa, dva Superkupa, dva Svesrpska kupa, finale EHF kupa, dva puta 2018. i 2020. je biran za trenera godine
