Aleksandar Panov jedan je najboljih ruskih trenera svih vremena u ženskom rukometu, u intervijuu priča o svojoj kariejri i bogatom iskustvu.
Vasa inostrana karijera otpocela je tako sto je Natalia Cigankova otputovala u Budućnost godinu dana pre vas. Je li ona nekako doprinela da i Vi budete tamo?
- Moglo bi se reći. Ali istini za volju, ja sam joj pomogao i da ode tamo. U Rostovu sam tada imao tri vrlo dobre levoruke igračice i Cigankova je već htela da ode. Tako se desilo da je ona otisla tamo i razgovarala sa čelnicima kluba u Podgorici. I ljudi su me onda pozvali. Najverovatnije, to se dogodilo uzajamno.Ubrzo po dolasku u Podgoricu, dobio sam poziv iz Norveške, iz Trondhajma. Ali, pet igračica je stiglo sa mnom u Budućnost. Rekao sam sebi: kako mogu da ostavim ljude? Doveli su me ovde, a ja da odem?
U pauzi između „Budućnosti“ i „Kometala“ radio je u „Voždovcu“ iz Beograda. U finalu do četiri pobede, uvek smo igrali s Podgoricom – i gubili u sedmom meču…ističe Panov
- U Skoplju je sve bilo sjajno, osvojili smo titulu prvaka Evrope, a onda su čelnici „Kometala“ počeli da se mešaju u poslove tima. Tamo gde sve ide kako treba, svi misle da je to lako … Kao, ovo nije ništa posebno, to možemo i sami. Specifičnost inostranih klubova je u tome što direktor kaže: zašto ne podrzite malo ovog igrača? Treba više da igra. A onda sponzor pita: zašto smo tako malo pobedili? No, treba li vam tim za pobede ili za nastup određenih rukometaš(ic)a? Sednite na klupu i vodite sami. Zato, na primer, nikada nisam otišao u „Hipobanku“. Tada je tamo radio Gunar Prokop. Šalimova me neprestano zvala. Kažem: ne, Tanja, ne mogu da radim sa ljudima koji ometaju posao, daju komentare o igračima. Ili sam ja taj koji odlucuje, ili neka to radi neko drugi. Ja sam maksimalist. Nikada nisam verovao da ce drugi pripremiti moj tim bolje u OFP. I sam sam uvek radio sa svojim golmanima. Uz odbranu, napad …Imao sam dobrog asistenta – Igora Eskova. Savetovali smo se, sve smo radili zajedno. Ali odluke uvek morate da donosite sami. Ako uspete – vaše je. Ako su pogrešno – takođe. Nisam nikoga krivio, i uvek sam sve preuzimao na sebe. A to se mnogima nije svidjalo. Previše nezavistan… Ali zaista ne žalim ni za čim.
Zašto je “Kometal” bas u sezoni 2001/02 pobedio u Ligi šampiona?
- Zato jer se tim ne pravi za godinu dana. Moramo da igramo zajedno, postavimo taktiku. Da biste nastupili na ovom nivou, morate biti u mogućnosti da igrate 6-0, 5-1 i 4-2. Pokušajte da sve to naučite za godinu dana. Isto tako, morate smisliti kako igrati napad protiv 6-0, 5-1, 4-2. Kako zaustaviti kontranapad, kako ga razviti. Jako je teško. A kad trener nema vremena i poverenja i misli da će, ako izgubi, biti sklonjen, onda nema vremena za temeljni rad. Ali da bi u tome uspeli morate da radite – tri ili četiri puta dnevno. Makedonci su bili jako iznenađeni: kako to – četiri puta?! Ovako. Došli ste u trening kamp – na primer, u planine. A šta drugo tamo da radite? Da vežbate dva sata ujutro i dva sata uveče? A ostatak vremena – ležite u krevetu, jedete naranče i kolače, pijete kafu i pušite cigarete? Sa četiri treninga dnevno, rukometaši tada trče, mogu održavati tempo, mogu da rade ono što vam je potrebno u igri. Nema povreda – sve je razvučeno, ispumpano. A pri ugađanju, kikotu, hahanjima …Trener mora biti tvrd. Normalno je da igraci ne vole dobre trenere. Oni su zvijeri. Razumljivo je zašto im se to ne sviđa: ustaneš u šest, pola šest – i idemo.
– Kako ste slavili pobedu u Ligi šampiona u Makedoniji?
- Te je godine predsednik izabran. Tako je stranka sponzora i direktora kluba lako pobedila na izborima. Imam kasetu. Nakon pobede u finalu, na ulici je bilo more ljudi. Zamislite, Evropska titula u Makedoniji … U celom gradu su finale prikazali na velikim ekranima. Svi se slazu da je ekipa osvajanjem Kupa šampiona pridonela pobedi stranke na izborima.
Radili ste jedno vreme i u makedonskoj reprezentaciji, zar ne?
- Da. Sa njom sam pobedio rusku reprezentaciju na Evropskom prvenstvu 1998. u Holandiji. Zauzeli smo osmo mesto – to je za Makedoniju bio sjajan rezultat. Ali u makedonskoj reprezentaciji sam proveo samo jednu sezonu.
– Priča se da ste u inostranstvu donekle promenili svoje trenerske metode – počeli ste manje da vičete na igračice i da im dopuštate više.
- Dopuštam? – nisam dopustio ništa nikome. Ispričaću vam slučaj. Balkanci svuda puše. Uključujući i na večeri u restoranu. Kažem: šta ste vi? Idite u svoje sobe ako želite. Ali neću za stolom da vidim ni jednog pušača. U Beogradu sam išao po kafićima, hvatao devojke. Uhvatim li te, vodiću te na razgovor. Kažem joj: vidi, neću da te kažnjavam, ali hajde da se dogovorimo. Odgovor je: da, da, Saša. Nije da sam promenio principe… Ali nisam mogao priuštiti sebi prethodnu grubost. Kod kuće sam bio gospodar. Nagradjivao, kaznjavao. Bio sam sve. Iznad mene je bio direktor sportskog kluba – i niko drugi. Jedno sto nikada nisam radio – je da nisam vređao njihovo dostojanstvo. Na Balkanu uprava ima svoje favorite. Jedna od njih može večerati s direktorom, požaliti se, a trenera je lako očistiti. Morao sam da razgovaram barem pola tona niže nego što to obično činim. I dalje sam kaznjavao ali u “razumnim granicama”, na primer kaznenim treningom. Eto zato su rekli: Saša je postao demokratičniji. Još jedan primer. Pozvali su me u Rostov. Odlazimo na prvi trening kamp na teritoriju Stavropola. Autobus kreće u sedam ujutro. Dođem – nema glavnih zvezda: Kupriyana, Sagitova … A sedam sati je. Kažem vozaču: pali – i idemo. A on: ka-a-ako? Nema zvezda. Moramo pričekati. Ne, idemo. U autobusu čuješ samo: šu-šu-šu …Nekoliko sati kasnije, one dolaze taksijem. I odmah je postalo jasno da je ovdje disciplina na prvom mestu. I bez kašnjenja, i bez prepirki. A u inostranstvu to nisam mogao učiniti. Šta si onda ti?
– Nakon nekog vremena vratili ste se u “Budućnost” …
- Ne znam jesam li sretan ili, naprotiv, nesretni trener. U Rostovu je tim u ruševinama, šesto sedmo mesto – hajde, Panov, dođi. U Budućnosti nema igračica, nema rezultata – hajde, Panov, dođi. Ali za sponzore, direktore, trener ne znači ništa. Igrači su puno vredniji. Trener im se nije svideo, okupe se troje ili četvero rukometaša – i vi ste uklonjeni.
– Čuo sam da ste drugi put napustili klub zbog zdravstvenih problema …
- Ne ne. Iskreno vrlo je teško raditi u Makedoniji i Crnoj Gori. Ljudi ne ispunjavaju ugovore. Bez prava. U prvoj nisu u celosti platili ono što su obećali. Ekipa se već trebala vratiti na pripreme za novu sezonu, a ja još nisam primio godišnju platu. Ne žele da plate – i to je sve. A onda su se promenili direktor i sponzori. Hajde, kažu, opet Saša. I otišao sam. Ali kažem: ne želim da bude onako kako je bilo. Platite mi za prvih šest meseci – i ja radim. Zatim za drugi – i nastavljam dalje. Sve je bilo u redu u prvoj polovini godine. Ali dolazi vreme za plaćanje drugog dela – a oni ne daju novac. Dan, dva, tri, deset. Kažu: Sasha, bice. Odgovor je: Znam ovu situaciju, zbogom. Ne volim da me neko maltretira. Lukavost, Balkanski trikovi… Igrači su sve vreme bili plaćeni.
– U Budućnosti vam je pomoćnik bio Dragan Adzić?
– Da. A osim toga, trenirao sam devojke koje sada tamo igraju. Konkretno, Jovanka Radičević. Bila je dobro, marljivo dete. Iz siromašne porodice. Živela je trideset kilometara od Podgorice. Na treninge išla redovnim autobusom. Kažem: ljudi, barem joj platite. Odgovaraju mi: oh, ona je još uvek mala. A ja: sad je mala, a za dve-tri godine biće igrač. Da bi dobila novac za autobus, morala je da se posvađa. Imao sam vrlo dobru dečju grupu iz koje su izašle svetske rukometne zvezde. Sonja Barjaktarevic i Andjela Bulatovic, koje su kasnije igrale u Rostovu, i Milena Raicevic (Knezevic) takođe su igrale u njemu. A Adzić je išao sa mnom, zapisao sve treninge – za decu, odrasle. Kako mi je bilo? Četiri treninga dnevno. Šta raditi u čudnom gradu? Samo radite i radite, kako ne biste umrli od dosade.
– Je li vam ikad ponuđeno da postanete trener SSSR-a ili ruske reprezentacije?
- Ne. Takvih predloga nije bilo. Uvek sam bio u nemilosti.
– Šta je bio uzrok tome?
- Ovo je bio odnos rukovodstva i mene. Iz nekog se razloga nismo slagali. Ne znam. Uvek sam bio u dobrim odnosima sa Aleksandrom Kožuhovom. No, Igor Turchin je tada radio sa njim i nije bilo reči o njegovom smenjivanju. Tada sam otišao u inostranstvo i Aleksandar Tarasikov je postao favorit. Znate, u Rusiji su licni odnosi vrlo važni. Nažalost, poslovni kvalitet nije ispred njih. Ako se sa nekim ne slažete, staviće vas na crnu listu. Vise vam postavljaju prepreke nego sto vam “pomažu”. Možda je ovo moja tendenciozna procena. Ali podrška je postojala samo kad je Kozhukhov radio. Na nivou republike to više nisam osećao. Da je Panov postao selektor reprezentacije, to bi bilo previše.
– Zašto ste sredinom 2000-ih odlučili napustiti treniranje? Imali ste oko 60 godina – još uvek ste mogli da radite a i radite.
- Zato što sam prešao na tenis. Počeo sam da aktivno pomazem svojoj deci. Bili su već u uzrastu kad se postavilo pitanje ucestvovanja na Grand Slam turnirima. Tenis je igra u kojoj su roditelji vrlo važni. Putovanja, troškovi … A bio sam i trener. To je glavni razlog. Bilo je prijedloga. Pozovu me u Rostov – a ja imam kartu za US Open. Pozvali su me nazad u Krasnodar. Ali bio sam toliko angažovan u tenisu da mi ove opcije nisu stvarale entuzijazam. Uz to, znajuci situaciju u ruskom rukometu – opet rat, borba protiv vetrenjača, miševi, svađe, tračevi. Nije me to privlačilo. Odlučio sam da se posvetim deci i porodici. I ne kajem se. Ispalo je prilično dobro. Na primer, Aleksandra je prošle godine osvojila Kup Kremlja. U singlu je jedno vreme bila 70. na svetskoj listi. U parovima – 40. Ovo je vrlo dobar rezultat u tenisu. Moja druga kći Olja bila je Aleksandrin trener, a ja trener fizičke pripreme. Išlo nas je troje. Ali uverili su je: kažu, bolje je na akademiji – lakse je probiti se dalje. I odmakli smo se, dali je u Nemačku, Francusku. Rezultati su jedno vreme stajali, a zatim su postupno počeli padati. Desile su se povrede. Poznajem svoje dete dobro…
– Jeste li razmišljali o prilici da regrutujete decu, kao na početku svoje karijere, i radite za svoje zadovoljstvo?
- Znate, Natasha Anisimova, direktorka Krasnodarske dečje i omladinske sportske škole, predložila mi je: hajde, pomozite nam, mladi treneri trebaju da uče od nekoga. Ali gde bi sada trebao ići? Potrebna je motivacija da se nešto učini dobro. A da biste edukovali igrače, morate orati i orati. A sam odlazak na posao, radi nekog posla i održavanje majstorskih tečajeva nije za mene. Osim toga, živim u Gelendžiku. Nema uslova. A deo za rukomet ionako nikome ne treba. A onda – ni godine nisu iste. Potrebno je najmanje pet do šest godina da naučite igrača. A ja sam, hvala Bogu, već sedamdeset i peta. Koliko mogu čekati? Vrlo teško. Druga je stvar što bi negde mogao biti savetnik u nekom klubu. Na primer, tim se suočio s određenom odbranom i ne zna kako je nadigrati. Ili ne razume kako da organizuje sopstvenu. Nažalost, odnosi u Rusiji koji potiču iz tih dalekih sovjetskih vremena još uvek postoje. Kao i vodstvo rukometa. Neki su odani, neki nisu. Puno dobrih trenera i vaspitača besposleno je I ne radi. A rade oni koji klimaju glavom – „da-da-da“ – i ne ulaze u nikakve sukobe. Generacija koja se borila za sebe, za svoje ideje, otišla je ili odlazi. Nije vrsta atmosfere da bi neko bio zainteresovan za korištenje znanja drugih. Pre je bila tabu tema i samo spominjanje Panova. U bilo kojim novinama ili emisijama nije bilo ničega o meni. Svi istaknuti treneri naše generacije bili su nepravedno tretirani. Ranije nisu postojali uslovi, ali bilo je igrača – svetskih zvijezda. Sad su u Rostovu, Krasnodaru i Volgogradu uslovi izvrsni, ali takvih učenika nema. Ne znam dolazi li inercija od vodjstva ili je to odabir ljudi – ne marljivih radnika, već robova koji se u svemu pokoravaju. Odavno sam za sebe zaključio da to više nikome nije potrebno i bavio sam se tenisom.
Imate li i dalje zamerke na Vladimira Maksimova, s kojim ste bili u sukobu?
- Nepravde je, naravno bilo. Ali da li smo deca pa da se vređamo? Žalbe se zaboravljaju. „Zdravo“ i „zbogom“. I to eto traje već jako dugo. Kao što sam rekao, između ostalog napustio sam Rostov jer se tamo stvarala druga ekipa. Ali to nije učinjeno bez njegovog znanja. Ponavljam, osećam se nepravedno tretiranim u ruskom rukometu – to je sve. Više je poštovanja bilo u sovjetskom rukometu. Tražili su pomoć, pravili seminare i držali predavanja o istoj odbrani. Kozhukhov bi nam dao zadatak: pripremiti vežbe za seminar o tom i takvom odbrambenom sistemu. Moje su ekipe uvek briljirale u odbrani. Sad sam iznenađen kako u jednom poluvremenu možete da postignete 25-26 golova i izgubite meč. Mi to nismo imali. O kakvom je rukometu reč? Tiče se i reprezentacije i klubova. Imali smo zadatak – primiti najviše 20 lopti. 21 je već katastrofa.
– Što još ne volite u modernom rukometu?
- Što se tiče igre, timovi su možda bili jači ranije. Puno se trči, ima puno pojedinačnih akcija. Igrači danas igraju sa manje mozga. Više kao run-and-gun. Za mene ovo nije koncept. Koju god ekipu uzeli, oni samo trče, žure, a ne igraju u odbrani I od početka do kraja, jedna odbrana. Gube celu utakmicu i stoje 6-0. Trener mora da razmišlja. Ne vidim da iko preduzima mere kako bi promenio ritam tako da je sama “igra” postala traženje rezultata. Na terenu je postavljen samo golman – a osim toga, ništa novo. Svi igrači sami sebi stvaraju situacije. U našem rukometu tim je pripremao šanse za krila, pivote, bekove. Kolektivni, inteligentni rukomet. A takođe mi se ne sviđa što ima puno padanja. U završnoj utakmici protiv Krasnodara u prvenstvu Sovjetskog Saveza, iz kontranapada nam je oduzeto osam čistih golova, navodno zbog doskoka. I izgubili smo. Čak i kad sam igrao, ako zakoračite u zonu pre vremena, gol se nikada nije brojao. A sada je to prečesto.
– A koje su prednosti? Kako se trenutni rukomet povoljno uspoređuje s prethodnim?
- Ne vidim to. Čini se cak I kod olimpijskih prvaka. Ali pre nego što su postojali takvi igrači bili su deo kolektiva, – mogli ste uzivati sa njima. Moć, inteligencija … A sada svi samo šutiraju, svaki čovek igra za sebe.
– A šta je s Vjakirevom? Ne bi li bila zvezda i u SSSR-u?
- Teško je reći. Njeno je mesto na krilu, a ne u bekovskoj liniji. Čini mi se da u to doba i sa tim trenerima niko ne bi kladio u njenu bekovsku kategoriju. Bila je samo jedna Mađarica, niski playmaker, donekle su slične. Ali, za mene je Vjakireva klasično krilo. Igra sa pivotom, i to vrlo uspešno, jer joj odbrana dopušta. U ruskom i europskom rukometu danas se niko ne može nositi s tim jer se nepravilno brane. Međutim, po mom razumevanju, bekovi ne bi trebalo samo da nadigravaju, već i sutirati sa osam ili devet metara. To nije moja stvar, ali, usput rečeno, ne podržavam strane trenere u ruskom rukometu. Izbroj koliko imamo olimpijskih muških prvaka. Netko bi mogao normalno da obavi taj posao. I mnoge su žene mogle da budu treneri. Je li Rusija zaista tako plitka u pogledu stručnjaka? Ne verujem.
– U muškoj reprezentaciji radili su olimpijski prvaci Dmitrij Torgovanov i Eduard Koksharov ali bez rezultata.
- Tako je. Ne bi trebalo biti tako da olimpijski prvak cim diplomira odmah bude imenovan glavnim trenerom. Trebate da radite u klubu, steknete veštine, shvatite suštinu igre. Biće potrebno pet, šest ili čak deset godina da se oseti klupa, kada, na primer, izvršiti zamenu. Uzmimo nedavno finale ruskog ženskog kupa. CSKA vodi nekoliko golova. Makedonka Ristovska istrčava jedan na jedan, sutira “kokicom” i ne zabija. I odjednom se sve počelo vrteti u suprotnom smeru. Jedan takav psihološki trenutak sve slomi. Morate to da osetite. Kakvo maženje?! Završetak prvog poluvremena i ona pokazuje tehniku rotacije lopte. U naše vrijeme to nije bio slučaj, oprostite! Mesom, golmanom, golom, moras da zabijes. Dva puta sam slomio prste zbog sudara sa golmanom. Slomio sam nos. Prolaziš ili moraš odustati. Ili smrt – ili cilj. A ove fazone, trikove …Torgovanov još treba da radi, da pokuša sa klubom da se probije do finala u Europi, da pobedi Maksimova u Rusiji. To se ne događa: hop – i postali ste trener. A gde su ostali olimpijci, šta rade? Ne žele da rade, ili šta već? Da biste postali trener, morate dati sve od sebe, biti u hali od jutra do mraka. Svi vole da skupljaju kajmak.
– Zašto ste se na kraju trenerske karijere odlučili vratiti u Gelendzhik?
– Gelendzhik je moj dom. Moji su roditelji ovde pokopani, ja sam ovde odrastao. Volim ovo mesto za zivot. Sportom se možete baviti tokom cele godine. More, vazduh, dobra šetnja, biciklizam. Na udaljenosti od petsto metara nalaze se tereni za vežbanje. Možete da šetate planinama. Moja sestra ima 87 godina. Nema želje za selidbom. Sve mi odgovara. Deca i unuci dolaze, plivaju, sunčaju se. Tokom karantina svi su bili ovde tri meseca. Retko se viđamo, a zbog koronavirusa su se svi okupili i živeli kao jedna velika porodica. Ostvarenje sna.
– Imate svoj mali hotel u Gelendžiku …
- To nije hotel. Privatna kuća sa sobama za goste. Leti dolaze rođaci, prijatelji i drugi. Nema statusa hotela. I ne nosi oblik poslovanja. Živimo za svoje zadovoljstvo. Ne zamaramo se zarađivanjem novca. Imamo sve. Deca su vrlo samostalna. Vlastiti vrt i povrtnjak – smokve, grožđe, trešnje, trešnje, šljive, paradajz, krastavci. Eko proizvodi. More je uglavnom udaljeno stotinjak metara. I čisto zahvaljujući filterima. Plivate ujutro, a delfini plivaju oko vas. Redovni životni vek penzionera. Tokom Olimpijskih igara i Svetskog kupa pomagali smo lokalnom muzeju i pravili sportske vitrine. Hobiji – biciklizam, plivanje, vežbanje. Godine prolaze, zdravlje nije u redu, morate da ga održavate. To je glavno zanimanje rekao je Aleksandar Panov
