Pre 20 godina RK Krim Mercator osvojio je titulu Lige šampiona, a u timu je tada bila i golmanka Branka Jovanović. Trenersku karijeru započela je u reprezentaciji Srbije, a sada uspešno trenira golmane slovenačke reprezentacije i ljubljanskog ženskog rukometnog kluba. Na Krim je došla 2017. godine kao pomoćni trener, kasnije se posvetivši rukometašima između stativa.
Koji je razlog što ste izabrali poziciju golmana?
Svaki rukometaš prvo želi da bude igrač, a ne golman. Tako je bilo i sa mnom. Želja mi je bila da igram na poziciji krila, ali pošto je moja sestra bila golman (branila je za Budućnost, na Islandu i Norveškoj), postavili su me u gol. Dokazala sam se između stativa i na kraju mi je pozicija golmana prirasla srcu.
Da li ste kao rukometašica ikada razmišljala da postanete trener golmana nakon završetka karijere?
Tokom karijere nisam razmišljao o ulozi trenera. Međutim, brzo se vidi ko ima potencijala i u ovoj oblasti. Ovo je posebno vidljivo u interesu za analizu konkurenata. Kao golman sam znala sve akcije igraca, kako sutiraju i kako da odbrane svoj udarac. Ovo je jedina glumačka pozicija u kojoj morate sve znati da biste mogli pravilno funkcionisati i braniti se. Kao trener sam se vec oprobala na poziv prijateljice Milene Delić, tadašnje potpredsednice Rukometnog saveza Srbije.
Poput trenera Uroša Bregara, i vi ste rastrgani između klupskog i nacionalnog rukometa. Koje su najveće razlike u radu u oba okruženja?
U prošlosti je većina reprezentativaca bila sa Krima, tako da nije bilo velike razlike u taktici i igranju. Poslednjih godina situacija se promenila, jer imamo manje vremena za pripremu zbog većeg broja takmičenja. Na pripreme stižemo deset dana pre odlaska na šampionat, imam samo tri dana ispred kvalifikacionog dela. U reprezentaciji nam treba više vremena za pripremu i igru, dok ste na klupskom nivou svakodnevno sa igračima.
Kako se proces obuke promenio od vremena kada ste i sami bili golman do današnjeg dana kada ste bili trener?
Proces treniranja se nije bitno promenio. Prednost današnjice je veće prisustvo tehnologije. U moje vreme nismo imali toliko šuteva kojima bismo mogli da analiziramo protivnika, ali smo u meču shvatili protiv kakve ekipe igramo. Tokom svoje karijere imala sam sreće da saradjujem sa vrhunskim trenerima koji su me naučili mnogim stvarima. I ranije i danas treba trenirati i dati sve od sebe. Sutra ne možete biti najbolji u određenoj stvari, vremenom će se videti napredak.
Koji je vaš najveći izazov?
Cilj mi je da svi golmani i rukometašice sa kojima radim postanu dobri sportisti. Što ne znači samo dobro u rukometu, već i dobre ljude, da znaju kako da funkcionišu u timu i da daju maksimum za svoje saigrače. Mnogo mi znači kada vidim svoje bivše štićenike da su uspeli i da su možda čak među vrhunskim golmanima i da kreiraju svoju budućnost.
Koja je vaša prva asocijacija na pomen RK Krim Mercator?
Prvo mi padne na pamet Zoran Janković, zatim Vinko Kandija, Liga šampiona, prijatelji i uspomene. Teško je objasniti onima koji nisu bili u blizini kad sam bio deo tima, ali bili smo kao jedna velika porodica, živeli smo za rukomet. Znali smo da jednog dana treniramo za osvajanje prvenstva. Kad se osvrnem unazad, osećaj je neprocenjiv. Zoran Janković je u pravom smislu te reči bio predsednik. Pomagao je ne samo klubu već i rukometašima. Krim mi je dao prijatelje koji me se sećaju i 20 godina kasnije.
Koji je najbolji savet koji ste do sada dobili?
Setila sam se saveta iz knjige o golmanima koje sam dobila posle utakmice, kada smo visoko pobedili rivale. To ide ovako: „Dobar sportista pamti samo poraze“. U početku mi ovaj savet nije bio potpuno razumljiv, ali razumela sam ga tokom godina i iskustva. U to vreme sam razmišljao šta bih mogla sledeći put da učinim još bolje, zašto više nisam branila dve lopte, zašto nisam odbranila još tri jer bismo možda pobedili. Danas razmišljamo drugačije, važno je biti pozitivan. Drago mi je što sam odrasla u drugačijim okolnostima, što sam uvek težila ka boljem i težila da učinim ono što sam morala da bih izborila određeni rezultat.
Kako se osećate u Ljubljani?
U Krimu se osećam kao kod kuće. Jednostavno obožavam Ljubljanu i nije važno da li sam ovde ili kod kuće u Beogradu. Svako voli svoj dom, ali ovde se osećam kao da pripadam ovde. Ovde imam prijatelje, ljude koje znam odavno. Ovo je moj klub.
Da li je danas teže motivisati devojke kada je dostupno više tehnologije nego što je bila vama dok ova distrakcija još nije postojala?
Sport i takmičenje su motivacija. Nijednom profesionalnom sportisti nije potrebna dodatna motivacija, uostalom, svi žele da pobede. Naravno da razgovaramo, podstičemo i motivišemo. Takođe sam puno naučila od svojih golmana, odrasla sam sa njima i sticala iskustvo. Olakšavavajuce je zbog tehnologije, zbog dostupnosti šuteva, a samim tim i lakše analize protivnika.
Sećate li se neke utakmice koju ste posebno pamtili?
Nikada neću zaboraviti utakmicu 1998/1999 sa Becke Lage-om, kada nisam odbranila nijedan udarac do poluvremena. Međutim, u drugom poluvremenu sam odbranila 20. I danas razmišljam kako je ovo moglo da se dogodi. Takođe se sećam osvajanja titule evropskog prvaka i meča kada smo izgubili u finalu. Cilj koji sam dobila dole levo tačno se sećam i žao mi je što ga nisam odbranila. Ali to je tačno, uspomene ostaju, kao i one malo gore.
