Između 60-ih i 70-ih godina prošloga stoleća Mihajlo Prezelj-Mitila stvorio je izuzetnu generaciju karlovačkih rukometaša. U Karlovac su počeli pristizati „lovci“ na talente. Tako je u svetu proslavljeni rukometni trener Vlado Stenzel, koji je upravo preuzeo RK Kvarner iz Reke koji se plasirao u Prvu saveznu ligu, došao u Karlovac tražiti pojačanja. U Rijeku su tada otišli najbolji dubrovački rukometaši …
„Stvarno se vidi da su teške budale ti koji vode tu Svetsku federaciju, koji odlučuju o pravilima rukometa. Imamo nesreću da o tim pravilima odlučuju sudije, a ne visokokvalifikovani rukometni stručnjaci. To su sudije koji se iživljavaju s tim pravilima i doveli su nas na rub propasti. To je čudo“, poručuje slavni trener Vlado Stenzel
I danas u Rijeci u rukometnim krugovima na spomen Vlade Stenzela potekne bujica pohvala pa se bez preterivanja njega može nazvati »trenerom svih trenera«, čovekom koji je očarao svet i godinama sjajno pretakao u razne sastave svoje znanje kojem kao da nije bilo kraja. Rukometni inovator je u biti bio ispred svog vremena i kao takav pravo bogatstvo za brojne sredine u kojima je radio, tako i za onu riječku s tadašnjim Kvarnerom.
Nakon silnih godina a u Nemačkoj vratio se kući, živi u šibenskom zaleđu nedaleko Skradina, odakle se spusti da uživa u čarima mora.
– Tu sam već dve godine, kupili smo kuću u jednom divnom selu, u Todorovićima, kaže stari sportski vuk koji je nakon silnih godina protkanih mnogim velikim sportskim bitkama u svojim poznim godinama (rođen je 1934. godine) sada uplovio u mirnu luku.
– Lepo je ovo mesto, ovaj kraj je prekrasan, ovo šibensko zaleđe kod Skradina od kojega sam udaljen pet kilometara. To je malo mesto s čistim vazduhom, more je blizu pa mogu na kupanje. Tu živim već dve godine, nakon 47 godina zasitio sam se Nemačke. Uglavnom, odlučio sam se vratiti u domovinu.
U tim godinama, naravno, daleko je od klupe na kojoj je bio silnih godina, ali rukometni plam i dalje gori u njemu, zanimanje za rukomet se u njemu ne gasi.
– Ja uvek sve pratim od kada sam u Nemačkoj, tako i sada kad sam u Hrvatskoj. »Debelo« pratim rukomet, pa to je moj sport! U toku sam s događanjima
Sa godinama se sve menja, različiti su novi trendovi u muzici, filmu i na mnogim drugim poljima, naravno da je tako i u sportu. Današnji je rukomet nešto sasvim drugo od onoga kada je Vlado vodio razne selekcije u brojne pobede. O ovom današnjem, »atomskom« rukometu, on ima niz opaski. Uz ostalo, nije pristalica teorije o današnjoj vrlo brzoj igri.
– U odnosu na onaj rukomet, u današnjem se promenilo to da sada treneri ne mogu puno odlučivati s taktikom. Recimo, danas ima pravilo da se u igru uvodi sedmi igrač, dakle i golman može biti sedmi igrač ako ta pravila ne promene. Ja se nadam da će ih i promeniti. Tako sada ne možete igrati »čovek na čoveka«, ne može se igrati određene vrste odbrane koje se pre igralo jer vam protivnik dolazi u napad s viškom igrača. Stoga su sada te taktičke varijante vrlo oskudne kod trenera. To je prvo, a kao drugo, činjenica da neki igrači igraju odbranu, a neki napad, usporava igru. U naša su vremena svi igrali i odbranu i napad, nije bilo šanse da bi neko bio samo odbrambeni igrač, kao drvoseča bio samo u odbrani. Nema šanse! Bio je brži rukomet. Uz to se danas dosta gube lopte. Sudije, naime, puno više dosuđuju pasivnu igru i ustvari daju lopte odbrani koje ona uopšte nije zaslužila. Dakle, ne možemo reći čak da je tu prestižan neki rezultat, ovo sada je neko trčanje slično hokeju na ledu. Trebaće se sve ovo promeniti pomoću boljih pravila, da rukomet opet postane normalan sport.
NOVA PRAVILA
Stenzel se saoseća sa trenerima kojima u ovakvoj plovidbi s nepredvidljivim vetrovima nije lako odrediti pravilan kurs. U svemu se itekako obrušio na krojače novih pravila koje je prozvao, kao i čelnike IHF-a, Svetske rukometne federacije. Nova pravila smatra apsurdnima, kao da su proizašla iz nekog Kafkinog dela.
– Sigurno da je u ovakvoj situaciji treneru teže. Ja, recimo, već dvadeset godina nisam trener na klupi jer mi je želja dugo živeti. Tu trener može poludeti, ovo su ludila. Što oni to rade?! Kako danas znati što je probijanje, a što nije?! Ko bi to znao, kao i to kako će sudija zaključiti da se igra pasivna igra! Dogodi se da brazilski sudija misli kako je nešto pasivni napad, švedski sudija pak odredi da je pasivni napad nešto drugo. Uglavnom, stvarno se vidi da su teške budale ti koji vode Svetsku federaciju, koji odlučuju o pravilima rukometa. Imamo nesreću da o tim pravilima odlučuju sudije, a ne visokokvalifikovani rukometni stručnjaci. To su sudije koji se iživljavaju s tim pravilima i doveli su nas na rub propasti. To je čudo. Ja velim da imam tri najveća neprijatelja. Najveći neprijatelj mi je smrt, naravno, ne volim smrt. Drugi najveći neprijatelj mi je pušenje, cigareta. Svi moji prijatelji pušači su mrtvi. Svi oni, ima ih najmanje stotinu. Treći najveći neprijatelj su mi rukometna pravila. To su moja tri najveća neprijatelja. Protiv njih se borim koliko god mogu. Ponavljam, već 20 godina ne sedim na klupi, povremeno sam bio savetnik. Trener nisam bio da možda ne dobijem neki srčani ili moždani udar. Sediti danas na klupi, to je strašno. Ja svakom treneru skidam kapu, tom čoveku koji sedi na klupi i misli da će on nešto promeniti. Danas su mogućnosti trenera vrlo male.
OTVOREN I DOSTUPAN
Tako slavni trener kao što je on, vrlo komunikativan, često je bio meta novinara s kojima je imao itekako dobru komunikaciju, koju je sačuvao do ovih dana.
– Moj odnos s novinarima je bio odličan. Imao sam super odnos s novinarima u Nemačkoj, kao i ovde u Hrvatskoj. Govorio sam, naravno, dosta o sportu, a malo u onom političkom delu, što bi bilo dosta interesantno. Imam, naime, veliko, veliko nemačko iskustvo, tamo sam se kretao i bio u svim društvenim staležima – od najbogatijih do najsiromašnijih. Bilo me je i u svim delovima Nemačke te dobro poznajem tu zemlju i mislim da premalo pričam u novinama o tome, ali s druge strane pitanje je koliko mogu pomoći svojim savetima.
U dugoj karijeri je vodio čitavu plejadu velikih igrača, svetskih zvezda, imao je posade s kojima je trebalo znati kormilariti, ali i znati stvoriti pravilan odnos u poslu u kojem svi moraju dati doprinos za ostvarenje željenih rezultata. I dan danas se rado susreće s ljudima koje je nekada na utakmicama vodio do velikih uspeha.
– Odnos s igračima je bio dobar. Eto, na proslavi 85. rođendana mi je iz nemačke reprezentacije došlo dvanaest igrača. Došli su i ovi moji Hrvati, koji su mogli. l svi zajedno su napravili veliku feštu na mom rođendanu. Inače, ona moja nemačka ekipa, tadašnja reprezentacija, se sastaje svake godine na tri dana, svaki put u nekom drugom mestu, a isto tako se sastaje ona jugoslavenska reprezentacija, mislim na olimpijske pobednike iz 1972. godine. Mi se sastajemo svake godine.
RUKOMETNI »BRAZIL«
Spomen na jugoslavensku reprezentaciju s Igara u Minhenu 1972. godine, asocira na pravi pravcati »rukometni Brazil«. Golman Abas Arslanagić i igrači ispred njega su se s konkurencijom igrali kao mačka s mišem. Svojim posebnim šarmom su sve očarali, projurili su do najviše stepenice pobedničkog postolja kao vihor.
– Pre samih Olimpijskih igara, pobedili smo na čak na 35 turnira. Ta je ekipa bila toliko uigrana da se već u polufinalu videlo da može na vrh. Bili su tu, recimo, Pribanić na desnom krilu, Popović na crti, na levom krilu Pokrajac, na levom beku Lazarević, na srednjem beku Horvat, a na desnom Lavrnić. Na klupi smo, uz ostale, imali onog jakoga Zdravka Miljaka te Karalića. No, ono je bila prva postava s Abasom Arslanagićem na golu. To je bila ekipa koja je od 1970. do 1972. godine na svim turnirima igrala i pobeđivala. Osvojili smo ih, ponavljam 35 zaredom. Na poslednja dva smo namerno gubili. Isprobavali smo na njima taktičke varijante, na velikim turnirima u Bukureštu i u Pragu. Vežbali smo, na primer, oduzimanje lopte i slično, a uz to smo namerno gubili da ne bi dobili još ta dva turnira pre Olimpijskih igara, da se igrači malo osveste. Naša ekipa je bila toliko uigrana mašinerija da je to super. Tada se prvi put pojavila i zona »6-0« s visokim igračima u sredini, koji su bili pokretni i brzi. Uglavnom smo u finalu s osam golova razlike pobedili Čehoslovačku, dakle, ni slučajno nam nije bilo tu nekih problema. Vidi slučaja, reprezentacija je bila sastavljena od šest Hrvata, šest Bosanaca i šest Srba. Tri puta tri. To je bila čista slučajnost, nisam tu ništa kalkulirao.
A GDE JE LEVI BEK?
A »tri puta šest« nas vraća na kraj prošloga i početak ovoga stoleća, na višegodišnji boravak hrvatskog rukometa na vrhu ili pri vrhu svetskog rukometa. Prvi reful medalja je bio »devedesetih« kulminiravši olimpijskim zlatom, drugi s početka prošlog veka sa svetskom i olimpijskom zlatnom medaljom, a trend se nastavlja i danas. U bogatu kolekciju od čak 14 odličja na najvećim takmičenjima ove je godine dodana srebrna medalja na Evropskom prvenstvu. Legendarni trener upozorava na jedan nedostatak u ovoj sadašnjoj hrvatskoj reprezentativnoj postavi.
– U ovoj postavi imamo premalo levih bekova pe su nam srednji igrači igrali levog beka. To je tako u poslednje vreme s ovom ekipom koja je skoro uvek blizu najvećeg uspeha. Uglavnom, nismo izgradili pravog levog beka. Tu je priča vrlo jednostavna. Recimo, i Duvnjak je više srednji u tim godinama, srednji je i Karačić, kao što je srednji i Luka Cindrić. Svi su oni bolji na srednjem, a levi bek je poseban igrač, kao što je to na desnoj strani Stepančić ili Kopljar. Levi bek nije pronađen, nije izgrađen, nije se radilo na njemu. Stalno smo se zavaravali, a na kratkim pripremama se nije moglo doći do jednog pravog levog beka. Recimo, to je samo povremeno bio Mamić, a to nije bilo dovoljno. To je najvažniji razlog zbog kojega nismo išli na više. Levaka imamo, a Lino nije nikada imao vremena za stvaranje levog beka, pravog šutera jer je prvenstvo brzo stizalo, pripreme su bile kratke. Stoga je bilo bolje da to igraju Duvnjak i Cindrić, koji su uigrani. Mi smo ipak imali duže pripreme. Stanje je takvo da bi trebalo više novca za sport, za rukomet. Recimo, kod nas kultura ima četiri puta više novca od sporta. Rukomet treba pomoći. Mogao bih i ja stručno pomoći, to bih učinio vrlo rado kada bi se to sve moglo finansijski podići. Nemam zdravstvenih problema, fit sam i sutra mogu pomoći ako treba. No, sada nemamo finansijsku podršku.
VIŠE PRIPREMA
Stenzel ističe da je treneru u današnjem rukometu jako teško, a trofejni strateg Lino Červar je već godinama na komandnom mostu reprezentacije.
– Sva sreća da je tu Lino, on je dobar trener. Iz onoga što je imao i što je mogao napraviti, uvek je izvukao neki maksimum.
Obzirom na tradiciju, na rezultate i na imena kojima raspolaže, hrvatska reprezentacija svakako ima mogućnosti za nastavak ove ionako bogate žetve medalja.
– Hrvatska može biti najjača na svetu svih vremena, kao što je Francuska. Ali treba stabilizovati ekipu, treba više priprema i treba ciljano raditi u tom pravcu, recimo da se stvori dva prava leva beka koja se moraju uigrati i kojima se mora dati prilika. Prvenstvo uvek nekako brzo dođe i onda se ne stigne.
Jasno da je u njegovim godinama prvo i osnovno odmaranje, uživanje i miru i lepoti šibenskog zaleđa, ali sa druge strane, kada je rukomet u pitanju, »u sveći još ima ulja«.
– Planiram se kupati i dobro, zdravo jesti, popiti povremeno dobrog vina iz mog kraja… Zdravlje, dobra prehrana, kupanje, to je najvažnije. S druge strane, pomoći ću koliko mogu. Prijatelj sam Lina Červara i svih naših trenera, može me čuti ko god hoće. Uvek možemo razgovarati o vrhunskom sportu, poručio je Vlado Stenzel.
NAŠI VRHUNSKI TRENERI SU PODCENJENI I JAKO POGOĐENI
Stenzel se osvrnuo i na neprimereni, podcjenjivački odnos prema vrhunskim, trofejnim trenerima.
– Naši trofejni igrači su dobili nagradne penzije, a treneri ništa. Tu su recimo jedan Mirko Novosel koji ima 13 medalja, moja malenkost Stenzel, Ratko Rudić, Lino Červar, Antre Kostelić i ostali vrhunski treneri, koji su stvorili vrhunska imena, ne dobiju niti jednu kunu, a igrači da. Mi smo jako pogođeni, treneri su jako pogođeni, pozivaju me, razgovaramo. Ostaće nam neshvatljivo da su nas tako ostavili, a bez trenera nema ništa. Ovo je jedna falinka za naš sport i nadam se da će ova Vlada to brzo ispraviti. O tome se inače u javnosti ne priča, a ovo nam je veliki problem. Jako smo tužni, žalosni. Recimo, više bi se sretali, a ne možeš, sve to košta. Ne može se onda ni pravo raditi, a naš vrhunski sport zaslužuje puno više pažnje, Zaključio je Vlado Stenzel.
Vlado Stenzel, rođen u Zagrebu 23. juna one davne predratne 1934. godine je protagonist rukometne epopeje od koje zastaje dah još od onih s Prvomajskom iz »pedesetih« kada je kao golman u dva navrata bio državni viceprvak i stigao do jugoslavenske reprezentacije. To je bila artiljerijska priprema za nezaboravnu trenersku karijeru u kojoj su dva najveća bisera olimpijsko zlato s Jugoslavijom 1972. i titula svetskih prvaka s Nemačkom 1978. godine. Još 1962. godine je ušao u trenerske vode s Medveščakom s kojim je bio finalista Kupa EHF-a. Nizali su se potom Crvena zvezda, Krivaja iz Zavidovića, a i riječki Kvarner od 1970. do 1973. godine. Od 1974. do 1982. godine je bio zapadnonemački selektor, a u tom je periodu sve do 2006. godine radio u čak dvanaest nemačkih klubova. U Nemačkoj su mu dali nadimak Čarobnjak, inspirisani znanjem ovog rukometnog trenera.
izvor https://www.kasonline.eu/
