Bila je to sve samo ne sasvim obična nedelja krajem avgusta, 2004. godine. Tog 29. avgusta, pre 16 godina rukometaši Hrvatske igrali su u Atini finale protiv Nemačke. Bilo je to u kratko vreme drugo finale između ove dve reprezentacije. Prvo, godinu dana ranije, na Svetskom prvenstvu u Portugalu, Hrvatska je dobila.
- Borili smo se za drugo olimpijsko rukometno zlato. Jako cenim ono prvo, osvojeno 1996. godine u Atlanti. Mi smo Svetsko zlato osvojili s odbranom 6-0, a u Atini sam do finala došao s odbranom 5-1, odbranom koja je nastala dok sam bio selektor Italije, sredinom devedesetih, i koja je detaljno opisana u mojoj prvoj rukometnoj knjizi. Uoči finala bio sam miran. Znao sam da to ne možemo izgubiti. Ne znam zašto, ali bio sam toliko siguran da ćemo osvojiti zlato. Malo je ko znao tada da smo uoči finala strahovali hoće li zbog povrede igrati Balić i Lacković. Znam da sam uvece pre finala napisao jedno pismo koje sam kasnije pročitao igračima u svlačionici. Pisalo je otprilike ovako… “U trenutku kada smo dali sve od sebe, kada smo igrali povredjeni, kada smo prošli sve one treninge za pripreme koje čovek teško može izdržati… Vreme je da mislimo na sebe i vreme je da sebi poklonimo zlatnu olimpijsku medalju”. Nakon tog mog pisma ušao je Balić i rekao “Igram, pa makar sa jednom nogom”. Veče uoči finala razgovarao sam s Tončijem Vrdoljakom i pitao ga kako mu se čini ovo sve do sada. On mi odgovara: “Imamo sigurno srebro, ali meni srebro deluje kao testenina bez mesa”. Kada smo trebali kretati iz olimpijskog sela u dvoranu, na finale, pitao sam svog prvog saradnika Smajlagića čuje li se šta događa iznad nas. Tamo su bili smešteni igrači, a nije se ništa čulo. Nije nam bilo jasno pa smo otišli napolje i imali što videti – svi do jednog ćute i gledaju jednu u jednu tačku u daljini. Svako za sebe, niko ni s kim nije razgovarao. Maksimalno su se koncentrisali– priseća se tog dana Lino Červar.
Hrvatska je na kraju osvojila zlato, s osam pobeda u nizu
- Osim zlata igrači su dobili velike simpatije u selu. Moram reći da sam bio malo pogođen dočekom u Zagrebu. Nije bio problem u ljudima, došli su u velikom broju. Ali čuo sam neke primedbe zašto se rukomet gurao u prvi plan, kao bilo je i drugih sportista koji su bili dobri u Atini. Ljudi, pa mi smo jedini doneli zlato. Valjda imamo neku privilegiju onda, zar ne? istakao je trofejni trener.
Ispostavilo se da je to u Atini bilo poslednje hrvatsko rukometno zlato?
- Odgovorno tvrdim da smo trebali imati još četiri zlata. Gubili smo u tri Evropska finala, 2008., 2010. i 2020., te u finalu Svetskog prvenstva 2009. godine. Da smo se u tim finalima zvali Francuska ili Nemačka, osvojili bismo prva mesta. U sva četiri finala oštetili su nas sudije. Za utehu bili smo moralni pobednici u svim finalima koja smo izgubili. Ja sam jednostavno takav da u svakoj utakmici želim pobediti, neću nikome priznati da je bolji. Pamtim jednu sjajnu izjavu pokojnog Velimira Kljaića: “Za mene je takmičenje kao lojtra (merdevine) na kojoj samo najgornji vidi nebo. Svi ostali gledaju u stražnjicu onih koji su ispred njih”.
S Linom je ovaj interviju rađen u njegovoj kući u Umagu, u kojem su zidovi soba ukrašeni fotografijama koje su sećanje na najveće uspehe u karijeri. Ali i života uopšte. Imali ste teško djetinjstvo?
- Da, živeli smo teško, bili smo siromašni, bilo je dana kada smo bili i gladni. Ostao sam bez majke u 12. godini. Bolovala je od leukemije pet godina. Bila je čistačica u jednoj firmi. Dok je ležala u bolnici, imala je samo jednu želju – da pre nego što zauvek zaklopi oči još jednom vidi troje svoje dece. Mi smo četiri puta dolazili u bolnicu, nekad u po noći, nekad u tri ujutro. I svaki put preživela bi tu noć. I onda je umrla jedno jutro i nije nas videla. Bilo je to 5. maja i to mi je jako krivo. Što joj nismo ispunili tu zadnju želju. Brat Petar umro je 2003., kad smo osvojili svetsko zlato. Taman sam mislio kada ću s njim proslavili zlatnu medalju…
Odrasli ste u selu Delićima?
- To je selo sa doslovce tri kuće. Tamo su ljudi koji su po ceo dan radili u polju. Ujutro bi uzeli malo octa i vode i na tome su bili ceo dan. Retko su išli u grad, a tako je i dan-danas. Moj otac bio je jedan od njih. Radio je kao strojo-bravar. Bio je autoritet, ali ne šibom, već govorom. On je za mene bio čudo od čoveka. Bio je strastveni lovac, ali, ne biste verovali, znao je svirati klavir. Razumeo se u baš sve. Evo jednog primera. Kada sam počeo u Novigradu raditi kao profesor hrvatskog jezika, išao sam na posao s fićom koji je bio prilično star. Dan pre nego što sam morao ići na posao, automobil se pokvario. Požalio sam se tati znajući da se on ne razume i u motore. I negde oko ponoći čujem neku buku u dvorištu. Pogledam kroz prozor, a ono tata izvadio ceo motor iz automobila. Bio sam u šoku i legao u krevet. U šest ujutro tata kuca na vrata i kaže: “Lino, idi dole i vidi radi li motor”. Uđem u auto i motor upali iz prve. Neverovatno.
Nikad niste dopustili ocu da gleda utakmice koje ste vodili s klupe?
- Zabranio sam mu jer je uvek bio temperamentan, uvek bi nešto dobacivao, komentarisao. Ipak, došao je na jednu utakmicu, sakrio se iza stuba, ali video sam ga. Jedva sam čekao da dođem kući i da ga pitam zašto je došao. Rekao mi je: “Došao sam videti možeš li voditi ljude”. I ja ga pitam što je video, a on odgovara: “Mislim da možeš, ali uvek ćeš imati dosta neprijatelja”.
Sa 19 godina bili ste najbolji strelac istarske rukometne lige.
- Postigao sam 133 gola. Već tada znao sam da ću uspeti u rukometu, ne kao igrač, nego kao trener.
U Puli ste završili Pedagošku akademiju?
- Išao sam studirati bez novca. Savez omladine Jugoslavije nešto me sitno finansirao. Dobio sam neki novac nakon šest meseci. Stanovao sam kod jednog prijatelja. Plaćao sam nešto malo, u sobi nisam imao ništa, ni radio, ni televizor, ni telefon. Što se tiče hrane, rasporedio sam to malo novca. Neki dan jeo bih malo više, neki dan malo manje.
Kakav ste bili profesor?
- Strog, ali pravedan. Na kraju su kod mene svi dobili prolaznu ocenu. U celoj karijeri mog rada u školi imao sam samo jedan incident. Imao sam u razredu jednog dečka koji bi uvek držao noge na stolu kada bi ulazio u učionicu. Sedeo je u zadnjoj klupi i bio je ponavljač. I lepo ga prozovem na tablu i postavim mu pitanje, iako sam znao da ništa ne zna. On se lepo nasloni glavom na ploču i gleda me. Kažem mu: “Nemoj se naslanjati na ploču”. I onda sam napravio grešku. Odgurnuo sam mu glavu premda je on kasnije tvrdio da sam ga udario. Drugi dan dođem u školu, zove me direktor. Tamo u kancelariji sedi dečakova mama i kaže da će me tužiti. Počela me verbalno napadati, a ja joj kažem: “Jeste sve rekli? Jeste? Dobro. Imate dve mogućnosti. Tužite me, ali on ovakvim ponašanjem i dalje neće proći razred. Jer, ništa ne zna, nekulturan je, tuče se s ostalim učenicama. Druga mogućnost je da ja napravim nešto što vi ne možete – vaspitaću ga da poštuje starije, mene, ali i vas. Birajte! I ona izabere ovo drugo. Pre četiri godine sretnem tog dečka u Umagu. Sad je već ozbiljan čovek. Priđe mi i kaže: “Dajte da vam pružim ruku. Hvala vam za to što sam se nakon incidenta potpuno promenio. Imam porodicu, stolar sam. Uspeo sam u životu zahvaljujući vama”. Eto, i to je bio moj uspeh.
Deset godina bili ste glavni urednik lokalnih novina Agroturist?
- Još pre toga bio sam dopisnik Večernjeg lista iz Istre. Pokrivao sam sva područja, od politike do sporta. Kako sam završio u Umagu? Zvao me tada generalni direktor Istraturista i rekao: “Lino, zašto ne bi došao u Umag? Dajem ti trosobni stan, posao glavnog urednika lokalnih novina i usput treniraj rukometaše”. Završio sam školu za novinare u Rijeci. Tako sam napustio mesto profesora. Zanimljivo je da se Agroturist štampao u Zagrebu, a grafički urednik bio nam je Zvonko Babić, koji je bio glavni grafičar u Večernjem listu. Zato je Agroturist jako ličio tadašnjem Večernjem listu. Imali smo i po 10.000 primeraka. Većina novina delila se radnicima u firmama, a deo se prodavao na kioscima.
Sa rukometašima Istraturista iz Pete došli ste do Prve jugoslavenske lige.
- Na stranu što sam bio profesor i urednik novina, nekako sam znao da je sport moj izbor života. Moj ulazak s Istraturistom u Prvu ligu bio je kao osvajanje olimpijskog zlata. Nakon šest kola bili smo prvi, a onda nam u goste dolazi Crvena Zvezda. S njima u vozu putovali su beogradske sudije. Nije bilo teorije da dobijem tu utakmicu… Bilo je to vreme kada sam prvi put upoznao Zorana Gopca. Zagreb nas je pobedio u Umagu samo zato što je Goran Stojanović „Beli“ imao 21 obranjenu loptu.
Kako to da niste ostali u Hrvatskoj početkom devedesetih, već ste se odlučili za inostranstvo, prvo za Austriju pa za Italiju?
- Nisam verovao u način na koji su se vodili klubovi u Hrvatskoj. Kod nas se nije vrednovao posao trenera. Mene je vodila intuicija da probam nešto drugačije. Italija za mene je bila izuzetno važna. Tamo sam napisao prvu stručnu knjigu „Moje viđenje rukometa“ za koju sam dobio 50.000 nemačkih maraka. Italiju sam prvi put odveo na Svetsko prvenstvo 1997. godine. Cilj projekta bio je biti svetski prvak. Na tom SP-u u grupi smo tri utakmice protiv najjačih gubili smo sa jedan razlike. Vodili smo protiv Švedske 13:6 na poluvremenu. Igrali smo strašnu odbranu 3-2-1, gotovo bez isključenja. U Italiji sam uspeo rukomet ugurati uz bok popularnosti fudbalu, košarci i odbojci. Imao sam platu kao Bogdan Tanjević, koji je 1999. godine bio Evropski košarkaški prvak s Italijom. U toj knjizi rođena je ideja o odbrani 5-1 sa kojom smo osvojili atinsko zlato. Kao selektor rukometaša imao sam neograničen budžet. Savez su vodili Sicilijanci. U to vreme mogao sam birati najbolje svetske stručnjake. I izabrao sam četiri, pet vrhunskih pomoćnika koji su bili najjači u svojim područjima. Potrošili smo milijardu lira…
Italija nije bila vječna?
- Kada su otišli glavni sponzori, bilo je vreme za odlazak. Dobio sam 50.000 eura kada sam odlazio, da se nađe dok se ne snađem. I snašao sam se u PPD Zagrebu. Ali, bila je to sezona u kojoj nije bilo novca. Ljudi, pa mi smo bez novca osvojili deseti naslov prvaka Hrvatske. To je bilo ravno čudu. Igrači nisu hteli putovati u Split na utakmicu, nagovorio sam ih. Na pripremama u Rovinju neki igrači nagovarali su me da pustim Metković. Ma svom rođenom bratu ne bih pustio – istakao je Lino.
O Lininoj karijeri dalje se sve manje-više zna – Zagreb, Conversano, Hrvatska, Metalurg, Makedonija pa povratak na klupu Hrvatske i PPD Zagreba. Imao je i izlet u politiku, sedio je u Saboru četiri godine.
- Mnogi su se iznenadili kada sam pristupio HDZ-u, a ne IDS-u, koji je bio jak u Istri. Nisam bio na svakoj sednici, ali bio sam na onima za koje sam mislio da su važne. U Saboru sam sa svima bio dobar. Ručao sam sa oporbom bez ikakvih problema. Bio sam često za govornicom i dobio sam samo dve replike u četiri godine.
U Lininom životu važnu ulogu imaju supruga Klaudija i dve kćeri Ranka i Ana. Obe kćeri trenirale su rukomet, ali na kraju su završile u drugim karijerama. Supruga je teško bolesna, ima karcinom. – Bori se. Ne da se. Borac je kao i ja. U braku smo 40 godina i znate kako se kaže – žena uvek drži četiri kantuna u kući – zaključio je Červar.
Večernji.hr
