Kad se na jednom mestu u samo 24h pred ocima malobrojnih, zasto ne reci i privilegovanih, za rukometnom katedrom smenjuju imena kao sto su Dragan Adzic, Xavier Sabate ili Bob Hening, kad polaznici igraci/treneri dolaze iz citavog sveta (ESP, SLO, MNE, MKD, SRB, GER, TUN, ISR, ROU, CZE…), kad je 24h malo za sva desavanja i aktivnosti – predavanja, treninge, okrugle stolove i neprekidno druzenje, a kad se pri tom sve to dogadja ovde, medju nama u Srbiji, u malenom Kladovu evo vec po cetvrti a ukupno gledano po sedmi put, ucini vam se da sanjate i da je moguce pronaci objasnjenje u tako mnogo ljubavi prema nama najdrazem sportu ili kako oni vole da kazu: ALL FOR HANDBALL – HANDBALL 4ALL!
To je bio razlog da postavimo nekoliko pitanja idejnom tvorcu akademije, aktuelnom selektoru Crne Gore, srpskom treneru Draganu Djukicu:
Navikli ste nas da je ovo projekat koji potpuno pomera granice i svake godine podize lestvicu ocekivanja jos vise. Kako uspevate u svemu tome?
– Prvo, ponosan sam na to kako je sve ispalo, kao i na cinjenicu da svako od gostiju (lektora, trenera, igraca), nosi predivne utiske iz Srbije. Iskreno, jos od samih pocetaka i prvih izdanja nase akademije na Kopaoniku, ovaj projekat je bio zasnovan vise na ljubavi prema rukometu i entuzijazmu nego na “realnim” osnovama. Nista definitivno ne bi bilo moguce bez pomoci divnih ljudi kakvi su D.Ilic, D.Stojanovic i D.Grbic, koji su cinili i cine “Handball4All” tim, a bili uvek tako vazni za funkcionisanje svega a tako “neupadljivi” sa strane, pa sjajni tim lektora koji su ove godine cinili: Dragan Adzic (MNE), Slobodan Acimov (SRB), Xavier Sabate (ESP), Mihailo Radosavljevic (SRB) i Bob Hanning (GER), kao i prijatelji projekta onih koji su od samog pocetka verovali u nas: stamparije “Grafomed” iz Aleksandrovca, subotickog “Unit-Sporta” i “Medisporta” iz Beograda. Uz neizmernu zahvalnost svima njima, moram da napomenem i gostoprimstvo kakvo nam pruza hotel “Aquastar Danube”, nasa baza evo vec cetvrtu godinu za redom i njihov direktor g-din Mileta Adzic.
Cesto bi nam se ucinilo da ste dostigli standard koje ce biti tesko ponoviti, a Vi ste uvek nekako uspevali da nas iznenadite nekim novim, drugacijim sadrzajima. Kako postizete to da ste svake godine tako razliciti i dovodite u Srbiju takve rukometne velicine kao sto su to bili u ranijim izdanjima Staffan Olsson, Carlos Ortega, Dragan Adzic, Mirko Basic… ili sada Bob Heningi Xavier Sabate, kad znamo da su to elitni rukometni treneri, selektori, predavaci, menadzeri, ciji se termini i planovi znaju godinama unapred?
– Prvo, imam srecu i neizmerno zadovoljstvo da su mi vecina od njih iskreni prijatelji i da na neki slican nacin pokusavamo da pokazemo da rukomet ima mnogo lica, a da je ovo jedno drugacije i da svi zajedno iskreno zelimo da (uz)vratimo za sve ono cime nas je darivao. Ti tako veliki a tako obicni, tako posebni a tako jednostavni ljudi, gradili su i grade svoja rukometna imena jednim jedinim receptom – davanjem!
Davati celog sebe znaci buditi i kod drugih isto takvu potrebu, i to je poruka koju saljemo svi zajedno nasim studentima i citavoj rukometnoj zajednici. Od samog pocetka odlukom da se rad na akademiji odvija na engleskom jeziku, da se sva predavanja, treninzi i prezentacije ucine potpuno javnim (na nasoj web stranici www.handball4all.org i nasem YouTube kanalu),pokazali smo da je misija projekta “Handball4All” u svetu rukometa edukacija i individualni pristup i ponosni smo na to koliko nas ljudi redovno prati i iz kakvih sve rukometnih sredina. Naravno da uvek moze bolje i zato se jos od danas spremamo da sledeca edicija bude bolja i od ove upravo zavrsene, koja je bila zaista posebna po mnogo cemu.
Kakvi su planovi za buducnost, sta su neki sledeci koraci i gde uopste vidite akademiju u buducnosti?
– Na zalost, jos uvek nema slicnih projekata u rukometu, i prilicno smo usamljeni u pokusaju da se bavimo nadgradnjom znanja i specijalizacijom. Podseticu da je nas princip indivudalni pristup i da je broj mesta na akademiji od samog pocetka ogranicen na tri po igrackom mestu,tacnije na 18-20 igraca i 10-12 trenera koji prate sve ono sto radimo. Bilo je predloga i razmisljanja da se “sirimo” po broju polaznika, ili da imamo jos jednu smenu, ali smo odlucili da i pored opasnosti da budemo pogresno shvaceni ili tretirani kao “elitisticki” dogadjaj za uski krug ljudi, razmisljamo drugacije. Primedba koju smo dobili od prijatelja iz Madjarske a o kojoj zaista razmisljamo je da mozda pokrenemo slican projekat koji bi se bavio zenskim rukometom, ali to zahteva jos vise vremena i resursa kojih zaista nema(mo) u ovom trenutku. Neki planovi za buducnost jesu da projekat predju pod kapu IHF-a i da okupi 20 najboljih mladih igraca iz citavog sveta (recimo 5 po kontinentalnoj federaciji) i 12 trenera – selektiranih na slican nacin… Videcemo! Ali ukoliko ne uspemo u potpunoj globalizaciji, mozda se budemo koncentrisali na drzave Balkana ili ex YU podrucje po slicnom sistemu, mada je ponekad lakse spojiti nespojivo nego nas koji slicno ili isto govorimo, razmisljamo, zivimo… Cinjenica je da je “Handball4All” mesto gde na jednom istom mestu mozete videti trenere i igrace iz citavog sveta od USA do Japana i od Danske do Irana, je bas ono sto nas motivise da istrajemo i da trajemo. zakljucuje Dragan Djukic.
