NENAD KLJAJIĆ Bivši igrač i trener Zagreba i hrvatski reprezentativac, sin legendarnog hrvatskog trenera, selektor Saudijske Arabije, koja ce ucestvovati na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, otvoreno prica o svom angazmanu i ciljevima.
Izuzetno vas cene i postuju u Aziji jel to sto radite radite dobro, produzili ste ugovor do 2018. godine?
– Pet meseci sam godišnje u Arabiji. Radim što volim, poštuju me, imam vremena za sve i nemam onaj veliki stres koji nosi evropski rukomet. Bilo je ponuda, uvek ih ima, posebno iz Nemačke gde sam nekad igrao, ali kada sve zbrojiš i oduzmeš, važno je da si zadovoljan. Ako nije bitna razlika u lovi, a stres je na dalji, nemaš o cemu misliti.
Produžio sam ugovor do 2018, kada su Azijske igre, ali to ne znači previše jer pred nama je SP u Francuskoj, a ako ne prođemo grupu, ko zna što će biti. Očekivanja su velika, nekad su možda malo nerealni u tome, ali teže biti bolji, teže napredovati, a ja činim ono što mogu, u granicama realnog. U arapskom svetu stvari se menjaju preko noći. Ako se ne možeš s tim nositi, bolje je ne dolaziti.
kakav je plan?
– Znam da ispred Nemačke i Hrvatske ne možemo biti, ali ćemo se s ostalima probati izboriti. E, sad, koliko je to realno, to ne znam. Protiv Čilea da, ali protiv Mađarske i Belorusije malo teže, videcemo.
Zanimljiva je reprezentacija Saudijske Arabije, kako vi na to gledate?
– Pa jeste jer, za razliku od ostalih selekcija u ovom delu sveta, igraci su sastavljeni isključivo iz domacih klubova. Najveći im je hendikep visina, nemam čoveka preko 190 centimetara, osim golmana, što u današnjem rukometu može biti problem. Fali mi i levoruk na desnom beku. Tehnički su OK, dosta radimo izvan klupskih obaveza, idemo na turnire, turneje, igramo. Znamo da ćemo odbranu igrati dobro, kako treba, makar bih volio da smo malo viši, a ostalo ćemo kako bude moglo. Ne zavisi sve o nama.
Ovo je Vas drugi put na klupi Saudijske Arabije?
– Da, vodio sam ih na SP-u u Španiji, dobili smo Koreju u grupi 24:22, što je bilo puno, najviše dotad, oni su mislili da mora biti više. Otišao sam, bili su tu jedan Danac, pa Jovica Cvetković, pa Dokić, nisu uspeli. Iz političkih razloga nisu bili ni na SP-u u Kataru, koje smo izborili kao najbolja azijska selekcija na prethodnom SP-u. I zvali su me da se vratim, bili smo na Azijskom prvenstvu, izborili SP u Francuskoj, izbacili Iran koji je vodio Pipe Smajlagić, što je zbog sukoba u te dve zemlje izazvalo opste veselje u Arabiji, ali više od polufinala nije išlo. Bahrein je bio domaćin, dobio nas je jedan razlike, oteli su nam 18 lopti – dokazano, “gurnuli” nas na Katar, umesto da smo išli na Japan, i tu je sve bilo jasno. No, bili su zadovoljni, ali i svesni svega.
O HRVATSKOM RUKOMETU
Niste baš srecni otišli iz Hrvatske?
– Baš me briga, ne okrećem se za nekim stvarima. U rukometu sam, radim i OK. Fali li mi? Pa ne, stalno sam kuci, imam puno vremena…
Pratite rukomet, ko je po Vama predvodnik?
– Naravno, i to sve jer ovde imam sve moguće programe. Kvalitet je jak u Evropi, koji je nositelj svega. Glavne uloge preuzeli su Španci i Skandinavci, a mi smo bili ti koji smo i njih i celi svet učili igrati rukomet. To je glavni razlog da su se stvari počele izjednačavati. A to je tako jer mi pljujemo jedni po drugima da bismo se probili, dok oni jedan drugog štite i vuku za sobom.
I Hrvatska se u tu priču uklapa?
– Ne bukvalno, ali ima problema jer se sa klincima ganjaju rezultat, a ne grade ih igrački. Mi danas imamo krila koja ne znaju igrati odbranu ili ne mogu igrati odbranu osim na zadnjem, imamo pivote koji igraju u jednom pravcu, a to su osnove rukometa.
Pogled unazad kaže?
– Da smo morali sa onim kvalitetom koju smo imali uzeti koje zlato više jer sa ovim ćemo to teško. Mi razgovaramo o lošoj odbrani, a odbrana ne sme biti loša. Napad može imati loš dan, ali odbrana ne. A mi smo protiv Poljske, koja se zalece, koja ne zna igrati jedan na jedan, imali smo problem koji nismo mogli rešiti. I onda se čudimo kada dođe Narcisse ili Hansen koji znaju igrati “jedan na jedan” i puknuti. A sve je počelo od trenutka kada smo počeli izmišljati odbrane, neke bez kontakta, s bočnim kretanjima… A zašto kada su nas upravo te odbrane, i nekad u mojoj generaciji i u ovoj sada, dovukle do najvećih uspeha. Previše je filozofiranja u tome. Ne gledam to kao jedan poraz, nego kao celokupni problem.
Jeste li u kontaktu sa nekim?
– Jesam, stalno, ali kažem – dobro mi je, zadovoljan sam, srecan, ne treba mi stres. Uživam.
Dobro znate selektora Babića?
– Kako da ne, pa i prethodni selektor i on su kao klinci u Zagrebu prošli kroz moje ruke. Kako ne bi znao…
Kako komentarisete Rio?
– Naš je osnovni problem što glavne igrače previše trošimo na nebitnim utakmicama i onda kada dođu bitne oni to jednostavno ne mogu izdržati. Ja sam Balića čuvao, makar je mogao igrati dvojku jer je to radio odlično, jer sam ga želeo dobiti za napad, jer sam u tome vidio našu prednost. Stavio bih ga na kraj, imao polukontru, imao dve-tri ukradene lopte po utakmici, a Duvnjak igra prednjeg, pa napad, a to je teško. To teško radi i Karabatić, koji je u odnosu na njega konstitucija koja je to u stanju. E sad, jedan je problem u Kielu koji nema sistem, a drugi u pripremljenosti i očekivanjima. Možda je za OI bilo više vremena za planiranje, za ostalo ga nema. Mislim da bi Duvnjak na kraju bio bolji i time bismo rešili još jedan problem – danas su krajnji kepeci, pivoti se zbog toga postavljaju na njih i teško se braniti, a na takve kao Duvnjak ne bi se postavljali, napadace. Ali, to je samo moje mišljenje.
