Od kada se 1997. prvi put pojavio na velikim rukometnim takmičenjima kao šef neke nacionalne selekcije, malo je bilo zima kad nije imao neku ulogu, najčešće vodeću. Poslednje dve godine, nakon povlačenja sa mesta selektora reprezentacije Hrvatske, bio je stručni savetnik. Hrvatski rukometni savez u februaru mu se zahvalio na daljoj saradnji, tačno na 20-godišnjicu osvajanja svetskog zlata u Portugalu.
Ove će godine 20 godina od osvajanja olimpijskog zlata obeležiti objavom nove knjige koju najavljuje kao vodič za sve trenere i one koji misle da se bave tim poslom. Na velikim takmičenjima vodio je selekcije tri države – Italiju, Hrvatsku i Makedoniju. Ona prva bez njega više nikad nije izborila plasman. Druga je poslednje finale bez Červara igrala još davne 1996. godine. A u onoj trećoj i danas dominiraju igrači koje je sam stvorio.
Tekst preuzet sa lobsport.me
Lino Červar dočekao nas je u svojoj Bašaniji, vazdušnoj banji u Istri koju su mahom zauzeli bogati slovenački vikendaši. Posle njegove kuće još su samo svetionik Savudrija i Kostićev Kempinski, a nakon toga Slovenija, pa Italija. U 74. godini sav je u spisima i beleškama, prati sve, ne samo rukomet i s velikim interesovanjem čeka početak Evropskog prvenstva u Nemačkoj.
KAKAV RUKOMET OČEKUJETE?
“Ne vidim ukupni napredak. Vidim u jednom detalju i tu moram da pomenem Skandinavce koji su savršeno “sašili odelo” kroz pravila igre koja njima najbolje odgovaraju. Brza i dinamična igra što se tiče tranzicije – to njima ide savršeno. Danas se igra pojedinačna kontra, ne polukontra, još manje kolektivna, uglavnom se zabija kroz dva-tri dodavanja. Nepravovremeni povratak napadača u odbranu odmah se kažnjava. Vidljiv je kvalitet trčanja, jedino što to TV-kamere ne prate, taj brzi centar. A tu se postiže popularnost. Slabost, odnosno regresiju rukometa vidim u nektivnim 6-0 odbranama. Rukomet je prepun specijalaca, počevši od svetskog prvaka sa Haldom i Molgardom. To je zastoj, ti “policajci”, svaka ih selekcija ima i to mi se ne sviđa. Budućnost vidim, a to pišem u svojoj knjizi, u proaktivnoj odbrani plus tranzicija. Proaktivna je ona odbrana koja inicira promene i ima nadzor nad napadačem. Trenera ocenjujem po odbrani. Ako je složio, budi siguran da zna i tranziciju i napad”
KOGA VIDITE U ZAVRŠNICI ŠAMPIONATA?
“Finale prošlog SP-a s Danskom i Francuskom potvrđuje smer o kojem sam ranije govorio. Slabost današnjeg svetskog rukometa je nedostatak pravih šutera, evo vam i primer klupskog prvaka Evrope – Magdeburga. Previše se toga dešava na prostoru između šest i devet metara. Nemate Blaženka Lackovića, ili ih je jako malo, igrača koji može da skoči s deset metara i postigne gol. Kad bi toga bilo, odbrane bi morale češće da idu u dubinu, pivot bi ostajao sam i bilo bi zanimljivije”.
“Potencijalno iznenađenje? Ne podcjenjujmo Švedsku, naravno Španiju, a iako je mala zemlja i nema visoku ekipu, ako je u kompletnom sastavu Island može da bude iznenađenje za svakoga. Prognoze se vrte oko istih koji su osvajali poslednje dve-tri godine”.
HRVATSKA TU VIŠE NIJE…
“Da, ali ne zaboravimo da uvek možemo da iznenadimo, to smo i 2003. pokazali. Za mene Hrvatska jeste rukometna velesila, ali pod uslovom, neizostavnim za igrati finala. A taj je da za vrhunski rezultat, ako nisi pripremio neki novitet, moraš da imaš dve stvari: Prvo, taktičku raznovrsnost, da u odbrani možeš da igraš 5-1 i 6-0 i 3-2-1 ako treba. Drugo, raznovrsnost u napadu. Neke reprezentacije su već pribegle igri s dva levaka. Da sam selektor, to bi probao, jer se time menja način igre. Naizgled nebitan detalj, ali detalji najčešće odlučuju”.
Vodili ste tri selekcije na velikim takmičenjima, prvu Italiju koja je pod vašim vodstvom bila senzacija. Sad, kad je lakše da se izbori plasman, nje nema…
“Bili su tada gladni uspeha, a bilo je i novca. Podigao sam im dnevnice, pa su u reprezentaciji zarađivali više nego u klubu celu godinu. Imao sam odličnog igrača Zaima Kobilicu (rodom od Zenice). Taj je mogao deset komada svakome da zabije, strašan igrač, ali je doživeo povredu i igrali smo SP bez njega. Garantujem da bi se s njim te 1997. Italija uplela u borbu za medalje, pa protiv Švedske smo vodili šest razlike… Dali su mi platu kao Boši Tanjeviću koji je 1999. sa Italijom bio prvak Evrope u košarci! A nagradili su me jer je Italija u rukometu bila niko i ništa, a odjednom smo u kvalifikacijama eliminisali Slovence, iste one koji su Hrvatsku ostavili bez Olimpijskih igara u Sidneju. Bio sam zvezda, dva puta sam gostovao u fudbalskoj emisiji Domenica sportiva, jednom i s Marćelom Lipijem. To mi je kao rukometnom treneru bilo veliko priznanje, ali sam ubrzo vidio da njih više od toga ne interesuje. Ostao sam još kratko i vratio se kući. Uslovi su, inače, bili izvanredni, i sada ih imaju. Rukometni dom kod Rima i kadetsku selekciju u kojoj igrači imaju potpisane ugovore da tamo studiraju i dva puta dnevno treniraju. I uključili su ih vanredno u ligu. One bolje šalju u Francusku, Švedsku da se dokazuju. EHF bi razveselilo da pridobije državu od 60 miliona stanovnika”.
IGRA SVIH ŠEST REPREZENTACIJA S PROSTORA BIVŠE JUGOSLAVIJE. ŠKOLA JE I DALJE TU, ALI NIKO VIŠE NE MOŽE DA ULOVI VRH…
“O svemu se priča, klubovima, infrastrukturi, igračima, ali prvi čovek svakog sistema je – trener. Možeš ti da imaš halu, ali bez sistemskog rada… Dve su tendencije u svetu: Hoćeš li da imaš razvojni program, a to je sudbina malih zemalja poput naših, ili želiš momentalan uspeh. To je probao Vardar, pa vidi sada… I žene su im bile evropske šampionke. To su za mene promašaji u pogledu razvoja rukometa. Oduševljava me u hrvatskom sastavu Srna, pa i Klarica. Već dva igrača su puno, tu su i novi golmani. Vidim i da mnogi klubovi s našeg prostora pošto-poto žele u Ligu šampiona. Čemu? I EHF liga je jaka, a možeš bolje da stvaraš”.
KOLIKO VAS JE KAO TRENERA FORMIRAO RAZVOJ U JUGOSLOVENSKIM LIGAMA. KOJE ANEGDOTE PAMTITE IZ TOG VREMENA?
“U drugoj ligi Jugoslavije vredilo je nepisano pravilo – ko prođe Bosnu, taj može u Prvu ligu. Dakle, Bugojno, Travnik i Sarajevo kod Želje. Najteži tereni. Sećam se, u Bugojnu sude braća Efendić, zajedno nemaju 20 kila s krevetom, a kontrolor Dreca iz Sarajeva. U Iskri igra onaj Torbica, ujutro jede malu decu, popodne njihove roditelje. Lepo te dočekaju, najedu i napiju, od ćevapa do vina, nema boljih domaćina. Međutim, kad je utakmica – majku ti …. Dva puta smo već tamo izgubili, dođemo treći put i kažem igračima: “Idemo 3-2-1, udri u kosti, a prvoga Torbicu – najjačeg!”. Uzeo ja jednog momka iz Izole, jak kao bik. Prolazi pored mene Torbica i govori: Đe si naš’o ovog terijera? Pa da tebe sredi, vičem ja. Leži on na podu, a njihov trener iz Rijeke Munitić uzme na tajm-autu bocu mineralne i razbija je. Staklo pogodi Torbicu u glavu. Prekid. Sudije i delegat u svlačionici, ne izlaze 10, 15, 20 minuta. Ja hoću kući, ne daju nam. Kad najednom izlaze Efendići, flaster na flasteru. Nisu nam više jednu loptu dali. I svejedno dobijemo”.
“U Travniku teška atmosfera, možeš da dobiješ samo na neku prevaru. I setio se ja da celu sedmicu treniramo 6-0, ali pomerenu metar i po napred, skoro na devet metara. Tako da je pivot celo vreme iza sam na crti. Ali što, potpuno iznenađeni i nepripremljeni, oni pokušavaju da mu bace, ali moji igrači stalno seku loptu. Publika umesto da navija, celo vreme vređa svoje igrače i viče: “Hamzo, bolan, dodaj na crtu! Baci, Sirćo!”. S istom sam navlakušom mnogo kasnije zeznuo Rusa Maksimova”.
PLAŠITE LI SE ZA BUDUĆNOST RUKOMETA NA OVIM PROSTORIMA?
“Mišljenje je različito. Talenata ćemo uvek imati, u svim sportovima. Međutim, čujem i čitam o strategijama razvoja sporta. Vidim mnogo brojeva kojima nikad nisam verovao, mene poruke interesuju. Govori se o infrastrukturi koje nema, o parama, nešto malo o deci i – ništa o trenerima. To mi ne daje nadu da će biti bolje”.
DELUJETE JOŠ SVEŽE, DA LI BISTE PRIHVATILI DA VAS NEKO POZOVE, MAKAR U ULOZI SAVETNIKA?
“Bi, kad bi taj htio da napravi neki veliki rezultat. Nije mi motiv da nekoga spašavam, nego prvo mesto. Sa tim sam uvek rastao, još otkada je Jezda Stanković s Metaloplastikom gostovao kod mene u Umagu i jedva dobio 17:16. Daj mi mladog trenera i idemo olimpijsko zlato da osvojimo. Drugo me ne interesuje”.
KAKO VIDITE ŠANSE SELEKCIJA SA PROSTORA EX-YU NA PREDSTOJEĆEM EVROPSKOM PRVENSTVU?
“Za Sloveniju je velik neuspeh ako ne ode u drugi krug, ali Poljska joj, po onome što sam vidio, može da bude velik problem. Makedonija će teško sa Francuskom i Nemačkom, bilo bi nekorektno prema Kirilu Lazarovu tražiti od njega da se ide dalje, eventualno može da pobedi Švajcarsku. Možda će neko tamo da priča da se može, ali to je “pričam ti priču”.
“Srbija? Vidim da su dosta samouvereni u sredini s Mijajlom Marsenićem i Draganom Pešmalbekom, golmani odlični… Miloš Kos može da im bude koristan, Uroš Borzaš oscilira, tu je Lazar Kukić. Kako sada stvari stoje, mogli bi oni i Island i u drugi krug, ali ne treba da se isključi Crna Gora. Mađarska svima može da bude problem, iako je uzela puno tih specijalaca. BiH me malo razočarala sada tokom priprema, ali su u kvalifikacijama bili odlični. A nije da nemaju ekipu. Hrvatskoj je važna prva sa Španijom, ali ja to javno ne bi previše isticao. Mislim da samo sa 6-0 ne možemo puno, mada me zanima i kako će Ribera da reši to što sada nema Gvardiole u sredini. Iskreno, u dve utakmice nisam video ni koja je prva sedmorka. Ne bi trebalo da se zavaravaju, Slovenija je loše igrala protiv Hrvatske u Poreču. No treba biti optimista, to je jako važno. Ponavljam, moramo da vidimo i neki novitet, bez toga Hrvatska neće da ostane sila. Video sam dobre stvari kod Crne Gore. Branko Vujović se digne s deset i zabije gol. Nema tu odbrane. Kriza rukometa nastala je kad smo zapostavili visoke igrače. Prolazi i probijanja će da prolaze neko vreme, ali bez pravog šutera… Setite se Dejana Manaskova ili Jovice Cvetkovića. Pametnu i školovanu ekipu ne možeš da dobiješ na pretrčavanje. Grupa? Sve se svodi na to hoće li Crna Gora da popravi odbranu. U šali sam Šoli rekao: “Ako ne popraviš odbranu, nećeš da dobiješ nijednu”.
TEŽAK JE PERIOD ZA TRENERE DA ODABERU SASTAV ZA VELIKO TAKMIČENJE…
“Najgore ti je da vodiš četvoricu na istoj poziciji. Jednom mi se desilo da mi je mnogo važnih igrača falilo, a ja na spisak stavim Čarapinu, Mataiju iz Poreča… Zovu me iz Saveza, govore “šta će ti ovi, jel ti nas to…”. Kažem im “polako, meni ionako ne treba više od deset igrača”. Znaš zašto? Tim nije stabilan, a još ću više da ga destabilizujem ako dodatno nametnem problem konkurencije na jednoj poziciji. Nema konkurencije na takmičenju. Imaću šest igrača kojima je ponos da nose lopte, a ovih glavnih deset igra. Došli smo do finala…”, zaključuje Mago di Umago.
Tekst preuzet sa lobsport.me
