Velimir Petkovic, jedan od ”Andjela”

Spiel in der Toyota-Handball-Bundesliga, HSV Handball Hamburg gegen Frisch Auf Göppingen, Saison 2010-2011. Der HSV Handball hat das Spiel mit 30:25 gewonnen.

Bog s Borcem imao je velike planove, mnoge je ostvario, neke i nije, dragi moj Velimire Petkoviću.

Zbog toga, kad je reč o banjalučkim “rukometnim anđelima” u svakom nabrajanju i isticanju velikih ostvarenja, i sportskih i društvenih i naučnih, i svih drugih, nije vam odbrana ni u interpunkcijskom znaku (…), ma koliko ta lista bila bezgranična. Morate se ponavljati, pa to ti je!

U jednom od nastavaka “Žurnalovog serijala”, u izmenjenom kontekstu “preskočen je” Velimir Petković, možda i trener svih trenera, sa brojnim rukometnim podvizima, između ostalog sa tri šampionske titule u Kupu IHF, jedna u Borcu, a u dugotrajnoj karijeri u najjačoj ligi sveta u Nemačkoj još dve istog kalibra, uz brojne velike takmičarske rezultate koji mu određuju mesto u galeriji evropskih rukometnih stručnjaka.

Zašto i zbog čega

Velimir Petković jedan je od onih koji je pronosio slavu Banjaluke po Evropi, ali ko zna zašto i zbog čega, Banjaluka mu to nikad nije uzvratila istom merom kao ni mnogim drugim. Nemar, šta li već!? Zašto i zbog čega!! Rasuli smo bisere po belom svetu.

Vicešampion sveta

Na nedavno održanom klupskom prvenstvu sveta u Kataru, Petkovićev Berlin postao je vicešampion sveta, a on na taj način najtrofejniji trener u istoriji Rukometnog kluba Borac.

Festival u Njujorku

Svojevremeno, 2005. godine bundesligaški kapiteni i treneri proglasili su Velimira Petkovića za trenera godine u Nemačkoj.

Petković je vodio najbolji tim lige koji je sastavio, na rukometnom festivalu u Njujorku, gde su igrali svetski promotivnu utakmicu protiv tadašnjeg šampiona Nemačke.

Potiče iz sportske porodice, brat mu Rodoljub bio je odličan fudbaler, posle znani fudbalski radnik, osnivač i utemeljivač Fudbalskog saveza Republike Srpske, njegov generalni sekretar ravno 25 godina, dok je Velimiru rukomet bio sve: ljubav, strast, profesija, celi život posvetio je ovom viteškom sportu.

Brojni susreti, mnoga putovanja na velike Borčeve utakmice, drugarski i prijateljski razgovori… prate nas obojicu više od 30 godina.

Restoranska bašta, nadvila se nad Vrbas, širi se miris lipe, nigde ne miriše kao u Banjaluci, “Petkove”, tako ga ovde svi od milja zovu, reči i rečenice stižu jedna drugu:

– Sve utakmice Borca u Kupu IHF bili smo zajedno, koliko se sećam jedini si novinar koji je bio od početka do kraja s nama, kad je Borac, kao senzacija rukometne Evrope, osvojio Kup IHF. Uz “dečiji vrtić” Andreja Golića, Gorana Stupara, Božidara Jovića, Aleksandra Kneževića… te sjajnih asova u veteranskoj dobi Zlatana Arnautovića i Zdravka Rađenovića, doslovno smo pokorili rukometnu Evropu i osvojili taj veliki trofej. Tad sam imao 30 i kusur godina, zajedno s njima stasavao i ja, i kad me danas neko pita može li se išta u mom sportskom trajanju porediti sa tim trofejom Borca u Kupu IHF, odgovoriću – ne može! Upamtio sam mnoge detalje sa tih velikih susreta sa Roštokom i CSKA u finalu, pre svega, i u mnogim prilikama vraćaju mi se slike tih velikih dvoboja. Možda je i taj “veliki put” sa tadašnjim Borcem, uoči svih onih nesreća koje će se desiti na prostoru Jugoslavije, odredio i moj pravac i moju karijeru. Što god godine brže prolaze, sve više se vraćam tom vremenu i često dolazim do zaključka: blago onom čoveku koji ima sećanje, a Kup IHF s Borcem ostaje trofej mog života.

Rukomet je, kaže, velika ljubav, čak i kad ta igra na vrhunskom nivou postane sportska industrija, a iz te rukometne ljubavi izrodio se i njegov odnos sa svojim prvim trenerom Perom Janjićem koji kod njega ima posebno mesto:

– On je jedan i jedini! Moj trener za sva vremena. Veliki Pero Janjić! Ne samo kao stručnjak, a bio je najveći, već kao čovek, drug, prijatelj… Kad god se iz sveta vraćam u Banjaluku, svratim u Zagreb na viđenje s njim. Možda svaki put i ponavljamo priču, ona meni zvuči drugačije, obavezno me oplemenjuje, podiže mi raspoloženje, obuzme me ljudska ispunjenost… Čast svima, ponavljam, on je jedan i jedini.

Daleko je od Banjaluke, trenutno vodi odlični sastav Berlina, ali Petko i danas kad stigne u svoj grad, obilazi rukometne drugare, koga god da susretne, rukomet je tema koja ne staje i ne prestaje:

– Srećan sam i zbog serijala, i u Žurnalu, kojeg čitam, posredstvom društvenih mreža, ali i filmskog serijala “Bili su rukometni anđeli”, tako je sačuvana velika priča o našem Borcu. On je po svemu svetski rukometni fenomen. Verujem da se ta nit nikad neće prekinuti i da će Borac uvek biti veliki… doći će i bolja finansijska i druga vremena. Od svoje sportske filozofije da je “Borčeva škola” bezgranična snaga i jedini ispravan put za trajanje velikog kluba, nikad se ne sme odustati.

Nosim Jugu u srcu

Velimir Petković kaže:

– Sećam se kad smo posle avionskog leta do Nemačke, autobusom nastavili put za istočni deo, igrali smo Kup IHF. Već je bio srušen “Berlinski zid”, ti si kao novinar bio svedok tog istorijskog događaja, igrači su tražili da im ispričaš svoje impresije, pažljivo su te slušali, gotovo upijali svaku reč. Pamtim da si na kraju rekao da će rušenje zida i odlazak Sovjeta iz Nemačke promeniti iz temelja odnose u celom svetu. Ni na kraj pameti mi tada nije bilo, čak ni u najružnijem snu, da će se Jugoslavija raspasti u krvi. Bez obzira na sve “Jugu” i danas nosim u srcu.

Bili bi na svetskom vrhu

O zlatnoj generaciji Borca, koju je vodio do trofeja Kupa IHF Petković kaže:

– Ta ekipa bila je spremna i sposobna za sami svetski vrh. Tada, kada smo mi osvojili trofej IHF, izuzev svetski čuvenih asova Zlatana Arnautrovića i Zdravka Rađenovića, prosek starosti ekipe bio je dvadesetak godina, a mnogi su već bili rukometni majstori, sazreli su kroz to takmičenje i pred njima se otvorio svetski put. Nažalost, stigao je rat i sve je, što se tiče Borca, otišlo bestraga. Da su ostali na okupu ne bi Zagreb tih godina vladao rukometnom Evropom, već ponovo Borac kao što je vladao sedamdesetih godina, a 1976. postao šampion Evrope. Život se tako narugao toj sjajnoj generaciji iz 1991. godine koju ću za sva vremena nositi u svom srcu.

Sedeli smo u bašti hotela “Bosna”, u razgovoru dominira filozofija: ako čovek ne traži putokaz, nikad ga neće ni naći, Petković širi ruke:

– Nekadašnja Jugoslavija podeljena je na državice, a i takva je danas velika rukometna sila, posredstvom Hrvatske, Srbije, Slovenije, Makedonije, Crne Gore. Dolazi Evropsko prvenstvo u Hrvatskoj, verujem da Hrvatska i Srbija mogu mnogo, ogroman je to potencijal. Mnoge stvari su se u vrhunskom sportu promenile, možda je na dalek put otputovala romantika, govori to i primer Makedonije kada je prošle godine i muška i ženska ekipa skopskog Vardara stigla do finala Kupa šampiona, a u ekipama bio jedan Makedonac i jedna Makedonka. To je danas fakat vrhunskog sporta, ali i takav kad bude da bi se što bolji ostvarili rezultati za ovu mušku junačku igru neophodna je ljubav.

Opet prekovrbaski kraj, jedan naspram drugog u beskrajnoj priči, u Priliplijnoj staklari. Sivo nebo iznad Banjaluke, otrgla se i ova priča:

– Nisam siguran da ima klub sa toliko veličina kao što je Borac. Zlatne olimpijske medalje: Milorad Karalić, Abas Arslanagić, Nebojša Popović, Dobrivoje Selec, Zdravko Rađenović, Zlatan Arnautović, pa olimpijske bronze Istoka Puca i Ermina Velića, onda onoliki trofeji koje su kasnije, odlazeći u druge klubove, a nakon raspada Jugoslavije i u druge države, osvojili: Sanjanin Maglajlija, Istok Puc, Božidar Jović, Aleksandar Knežević, Andrej Golić sa Francuzima… od svih ljudi rukometa poseban odnos sam imao sa neprevaziđenim rukometnim virtuozom Momom Golićem, nažalost rano preminulim…

Ćutimo obojica, Petković započinje:

– Imam osećaj i da ga danas susretnem na ulici u gradu kad stignem u Banjaluku, on je bio u svemu izuzetan. Apolonskog izgleda, lep kao glumac, svi su ga voleli. Za njega u rukometu nije bilo tajni. On je bio rukometni velemajstor, preteča onoga što je kasnije činio Ivano Balić. Za mene je “Momiša” bio i ostao večni simbol Borca.

Možda sam baš zbog njega i celu ovu i novinsku i televizijsku priču o Borcu i nazvao “Anđeli”…

Petković nastavlja:

– Bio je baš anđeo, i ljudski i sportski. Čuo sam od starijih da je on među prvima doneo ploče “Bitlsa” i “Rolingstonsa”, prvi “prošetao” Levisice i moderne “vinterice”. Čarobna duša neka mu je večna slava, ja ga nikad zaboraviti neću, najteže je u životu biti drugačiji…

Biti drugačiji osobina je posebnih, i u rukometu, baš kao što je bila cela plejada Borčevaca, jedan od njih je Velimir Petković, ponos svog grada, i a kluba svog života.

TEKST PREUZET //www.zurnal.rs/rukomet/strane-lige/58142/petkovic-jedan-od-andjela

You might also like