Oživimo prošlost: Branislav Pokrajac, prvi na svetu i na fakultetu

????????????????????????????????????

Za nešto više od mesec dana namiriće se godinu dana od kako nas je napustio velikan Branislav Pokrajac. Pokrajac je bivši dugogodišnji rukometni trener i jugoslovenski reprezentativac.

Proglašen je za zaslužnog sportistu Jugoslavije. Igrao je za ORK Beograd, Crvenu zvezdu i Dinamo iz Pančeva. Za rukometnu reprezentaciju Jugoslavije igrao je 180 puta i postigao 510 golova. Dva puta je igrao za „ekipu sveta“. Kao igrač osvojio je dve bronzane medalje na Svetskom prvenstvu (1970. i 1974. godine) i zlatnu medalju na Olimpijadi u Minhenu 1972. godine.

Trenirao je Dinamo iz Pančeva, Crvenu zvezdu, Partizan, Kretej iz Pariza, Porto. Trenirao je reprezentaciju  Jugoslavije, Španije, SAD, Egipta i Katara. Kao trener, sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 1982. i zlatnu Olimpijsku medalju 1984. godine.

Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Fakultetu za fizičku kulturu u Beogradu, na teme iz oblasti rukometa.

Držao je predavanja, seminare i kurseve u 11 zemalja (Finska, Norveška, Švedska, Danska, Nemačka, Švajcarska, Portugal, Španija, Francuska, Grčka i SAD) kao EHF lektor.

U sećanje na život i delo Branislava Pokrajca predstavljamo vam,  interviju sa Pokrajcem objavljen daleke 1972. godine. Autor članka je Toša Marković, a ostale podatke, o listu i datumu objave nismo uspeli pronaći. Dakle, u nastavku teksta sledi tekst o Branislavu Pokrajcu, tada tek diplomiranom profesoru fizičke kulture.

Jednom prilikom, kada smo poveli razgovor sa selektorom državnog tima Ivanom Snojem i trenerom reprezentacije Vladom Štenclom, o njihovim izabranicima, ovom današnjom generacijom rukometnih asova rekli su nam:

– Ponosimo se njima! To je sigurno, naša najbolja i najdarovitija reprezentativna garnitura, koja se svakim danom sve više dokazuje ne samo na sportskim borilištima već i van njih.

Govoreći o svakom članu državnog tima pojedinačno: kakav je u privatnom životu, na radnom mestu, u školi ili na fakultetu, posebno su istakli Branislav Pokrajac, član pančevačkog Dinama, koji je baš tih dana odbranio diplomski rad na Visokoj školi za fizičku kulturu u Beogradu, s desetkom.

– Naši sportisti često kukaju da ne mogu uporedo da budu dobri đaci i studenti i da postižu vrhunske rezultate – reči su Vlade Štencla. To nije tačno, sve se može kad se hoće. Uostalom, to je, evo, dokazao i „Kraja“. Mada je poslednjih godina igrao tako reći non-stop, za svoj klub i reprezentaciju, često putovao i svakodnevno trenirao, ipak je u 24. godini postao profesor.

 

– Kako ste to uspeli – pitamo momka o kojem je reč, koga svi hvale i kuju u zvezde.

– Pa nema tu nikakvih tajni – odgovara Pokrajac.

– Imao sam svoj plan rada od koga nikada nisam odstupao, koji mi je omogućavao da stignem i na trening i da učim, da često putujem a ipak na vreme da dajem ispite pa i da izađem na sastanak sa devojkom, da odem u bioskop, da posedim sa drugarima.

Branislav Pokrajac, rođen u Beogradu pre 25 godina (27. januara 1947.) odmalena je, kao i većina njegovih vršnjaka voli sport, sa uspehom je igrao fudbal i odbojku, bavi se atletikom, vežbao na spravama, ali ni tada kao ni kasnije nije zaboravljao školu.

– Otac Stevan, nekad i sam aktivan fudbaler – seća se „Kraja“, kako ga popularno zovu, svojih dečačkih dana – želeo je da mu i prvi sin jednog dana krene istim stopama, dok mi je majka Angelina, govorila: „Mani se, sine, jurnjave za loptom i lati se knjige“. Oca sam razočarao ali ne i majku. Fudbal me nije mnogo privlačio, dok sam u školi bio među boljim učenicima, odličan i vrlo dobar.

Ipak, lepuškasti dečak „Kraja“, kojim su druge majke korile svoje sinove: „Zašto se ne ugledaš na onog Stevinog sina“, ako nije voleo fudbal to ne znači da nije bio već tada prava sportska zvezda. Sa nepunih 12 godina već je postao pionirski prvak Jugoslavije u partizanskom višeboju, sa 17 godina 100 metara je trčao za 11 sekundi u udalj skako preko šest metara, dok se školska reprezentacija u bilo kom sportu nije mogla ni da zamisli bez Branislava Pokrajca.

– Ljubav prema sportu najviše je doprinela da se opredeli za zvanje profesora fizičke kulture – kaže pokrajac. Istina, to se majci nije sviđalo, ona je više volela da joj sin koji je bio među najbolji đacima u osnovnoj školi  i gimnaziji izabere „bolji“ fakultet, recimo medicinu ili tehnički, ali se na kraju ipak složila sa mojim izborom, tim pre što sam u sportu već postao, kako se ono kaže, neko i nešto.

Rukometnu karijeru je počeo u gimnazijskoj ekipi, gde su ga zapazili „lovci na talente“ i odveli u Crvenu zvezdu, u koju je brzo uskočio a da pre toga nije video nijednu ligašku utakmicu!

Danas posle sedam godina rukometnog staža u velikim klubovima (iz Crvene zvezde je pre dve godine preša u pančevački Dinamo) Branislav Pokrajac ima nekoliko stotina klupskih utakmica i 98 igara u dresu s državnim grbom.

Opet se vraćamo knjizi i fakultetu koji je završio u roku, s prosečnom ocenom preko 9 i odbranjenim diplomskim radom – s čistom desetkom. Pitamo ga: niste nam objasnili kako ste uspevali da uskadite sport i knjigu?

– Kada sam vam govorio o mom planu rada zaboravio sam da vam odam možda i jednu malu tajnu. Učio sam, pripremao sam se za sve ispite uz pomoć magnetofona. A, evo kako sam to radio. Uzmem knjigu, jednom je pročitam, podvučem sve ono što je najvažnije, snimim na magnetofon i zatim deset dana po jednom dnevno, slušam „predavanja!“. Zar se nisam dobro snašao? Jer recite mi koji je to student koji bi u 10 dana 10 puta pročitao knjigu!

– Koliko ste dnevno učili?

– Obično od 6 do 7 sati. Ako sam imao trening ujutro, ustajao sam u 6 časova, čim ga završim, vraćao sam se kući, uzimao knjigu u ruke, negde između 9 i 10 časova, učio do 5 po podne, da bi zatim imao slobodno vreme, sve do 23:30 časova, kada sam obično išao na spavanje. Kada sam trenirao uveče tada sam ustajao oko 8 časova, s tom razlikom što sam imao manje vremena za izlazak s devojkom, za odlazak u bioskop ili na sastanak sa drugarima.

– Sada, kada imate diplomu profesora fizičkog vaspitanja, sigurno ćete u neku školu?

– Peta beogradska gimnazija već me „kaparisala“ ali može vrlo lako da se desi da ostanem i dalje na fakultetu, samo od sada kao asistent. Ipak, najvažnije je da sam diplomirao i da ću sada moći malko više pažnje da posvetim tim pripremama, s obzirom da za nekoliko meseci počinje Olimpijada, a na kojoj želimo jednu od medalja, čak možda i zlatnu!

 

Tekst preuzet sa sajta Svijet rukometa

You might also like