Milorad Lajić – čuvar tradicije crvenačke škole rukometa

Neka mesta u Srbiji su više rukometna od drugih. Posebno mesto među tim rukometnim mestima zauzima Crvenka. Škola rukometa iz ”najslađeg vojvođanskog mesta” je nadaleko čuvena i poznata i priznata. Predstavljamo  rukometnim trenerima priču Milorada Lajića , jednog od čuvara tradicije crvenačke škole rukometa.

Rođen sam 1951 godine u Crvenki.

Rukomet sam počeo da treniram 1967. u  RK ”Crvenka” iz CRVENKE. Prvi trener mi je bio Štencl Vlado, tada trener prve i pokretač juniorske ekipe. U prvu ekipu prešao 1970. i igrao do 1973. kada sam prestao zbog završetka studija mašinstva.Igrao na poziciji pivota u ekipi u kojoj su tada igrali : Mišković, Fajfrić, Bugarski, Pavićević itd. u prvoj ligi Jugoslavije.

Trenerskim poslom sam se počeo baviti u septembru 1975. kada je trener juniorske ekipe Badža Dragan otišao u vojsku i na nagovor Đorđa Mirića, jednog od osnivača rukometnog kluba Crvenka,tada direktora srednje škole u kojoj sam počeo raditi kao profesor.

Kao trener juniorske ekipe sam radio do 1982. kada sam preuzeo prvu ekipu i sa 31. godinom bio najmlađi trener koji je radio u prvoj ligi (muškoj) Jugoslavije. Pošto nisam želeo da se profesionalno bavim trenerskim poslom svoje mesto sam ustupio Slobodanu Miškoviću- Čiletu.

Posle godinu dana pauze sam ponovo preuzeo juniorsku ekipu Crvenke i radio sve do 1988.godine, kada sam otišao u Vojvodinu iz Novog Sada.

Moram napomenuti da kada sam počeo raditi sa juniorskom ekipom RK ”Crvenka” u  Prvoj ekipi je bilo pola igrača sa strane a pola iz Crvenke.Kada smo 1988. osvojili Kup Jugoslavije i u Finalu pobedili Metaloplastiku iz Šapca, svi igrači i treneri su bili Crvenčani. Kada se zna da je Metaloplastika godinu dana pre toga bila prvak Evrope sa Vujovićem,Isakovićem, Bašićem, Portnerom, Kuzmanovskim i ostalima, onda vidimo koliki je to uspeh.

U Vojvodini sam proveo 4 godina i svaki dan proveo na putu Crvenka – Novi Sad pošto sam pre podne radio svoj posao pa sedao u kola i išao na trening u Novi Sad.

Posle 4 godine ponovo sam se vratio u Crvenku i radio sa prvom ekipom, a pratio sam i učestvovao u radu škole rukometa. Posle dve godine rada put me ponovo vodi u Novi Sad, pa Apatin, pa se 1998. ponovo vraćam u Crvenku gde sam vodio Rukometnu školu i prvu ekipu sve do 2003. kada su došli ”političari” u jesen u pripremnom periodu oterali me iz kluba, koji je u toj takmičarskoj sezoni ispao prvi put u svojoj istoriji iz prve lige.

Na poziv iz Sombora prvi put u životu sam trenirao ženski rukometni klub, sa bogatom tradicijiom, ostvario izuzetne rezultate, da bi opet političari ugasili klub koji je već ušao u super ligu, pa se zbog dugova taj klub više ne zove Sombor već ”Ravangrad”.

Posle Sombora prvi put sam bio profesionalni rukometni trener, jer sam posle privatizacije kao Direktor Fabrike Stočne Hrane dobio otkaz, i put me vodio u Crnu Goru  – u Pljevlja gde sam radio i sa prvom ekipom i sa mlađim kategorijama.Smatram da je to prava rukometna sredina i da sam ostavio traga za tu godinu dana.

Pre nego što sam krenuo u Crnu Goru otvrio sam (osnovao klub) rukometnu školu ”LAKI” po mom nadimku uz sponzorstvo Vitala iz Vrbasa i margarina Laki.

Kratko vreme sam proveo kao trener u Republici Srpskoj gde sam na poziv prijatelja iz Kozarske Dubice proveo pola godine da im pomognem u stvaranju sopstvene rukometne škole.

 Po povratku iz Dubice obreo sam se u Čačku kao trener novog superligaša u ženskoj konkurenciji u jesen 2008.Zbog zdravstvenih problema nisam završio sezonu iako smo ostvarili vrlo dobre rezultate.

Posle toga stalno radim u svojoj školi rukometa ”LAKI” i to uglavnom sa najmlađim članovima.

 

REZULTATI:

Pošto sam veći deo karijere proveo ”stvarajući” igrače mogu da kažem da sam ponosan na to što sam uradio.Jako puno igrača koje sam učio rukometu su postali vrhunski rukometaši – reprezentativci a ono što mi je posebno drago dobri ljudi. Jer kod mene su morali biti pre svega dobri đaci,pa rukometaši a sve ostalo dođe samo po sebi!

Dugo godina sam bio selektor i trener kadetske i juniorske reprezentacije Vojvodine. I u to vreme je Vojvodina uvek bila među prve tri reprezentacije na turnirima republika i pokrajina.

Često sam pozivan da držim ogledne treninge i predavanja kako kod nas tako i u okruženju tako da sam bio gost u Švajcrskoj (Uzvil 1989),Jupi kamp u Grčkoj 1999.  Bezonson Francuska 2001., Ivanova  Korita Crna Gora 2003. Mnogo puta kod nas na seminarima trenera.

IGRAČI KOJIMA SAM POMOGAO DA NAUČE RUKOMET:

Prva generacija kad sam počeo u Crvenki: Trbojević Đurađ, Kukić Đoko,Nešović Ratko Krčmar Gojko…

Juniorski prvaci Jugoslavije 1981. U Skoplju a kasnije 1988. Većina osvajači Kupa u seniorskoj konkurenciji: Mjerimačka Jovan, Erceg Milovan, Grahovac Nikola, Portner Zlatko, Babić Saša, Vasić Zoran, Bojanić Mile, Kukić Dragan…

Druga generacija: Damjanović Nenad, Lovre Zoran, Jokić Nebojša, Škrbić Dragan, Vujnić Radovan…

Generacija devedesetih: Pejanović Dimitrije, Čutura Dalibor, Račić Vladan, Čutura Davor…

Pa onda: Marjanac Dragan, Veselinović Slobodan, Ivančev Milan, Marjanac Saša itd. i još mnogi, bojim se da ne mogu svih da se setim!

Kod žena: Liščević Kristina i Krpež Katarina iz Sombora i Popović Ivana iz Čačka, do sadašnjih pionirskih reprezentativki iz Crvenke(Laki) Bulatović Ana, Dimitrić Dragana, Sukur Srna, Jovović Jovana

Znam da će se neki ako ovo pročitaju, a ne vide sebe, naljutiti, a toliko je pravih igrača bilo da bi mi trebalo mnogo više vremena i papira da sve to napišem.

ISKUSTVA U RADU:

Kada su me u Švajcarskoj na seminaru pitali šta je potrbno treneru da bi se stvorila prava selekcija i igrači ja sam odgovorio:

            1.Uslovi

            2.Selekcija

            3.Znanje

            4.Ljubav prema radu i deci

I sada smatram da bez svega gore navedenog nema rezultata ni stvaranja igrača i ekipe. A kada se oformi ekipa-tim onda rezultati dolaze sami po sebi a za sve to je potrban mukotrpan rad, vreme i strpljenje.

 

SARADNJA SA DRUGIM TRENERIMA:

            Treneri su na parketu ljuti protivnici, a van terena bi trebalo da budu korektni saradnici. Ja smatram da sam gotovo sa svim trenerima u korektnim odnosima mada nekad nas igra ”ponese” pa nam na utakmici reakcije ne budu prave. Mnoge sam trenere ja ”UVUKAO” u trenerski posao i pomogao im u obuci. Kasnije su me neki prevazišli – Zeljković Branisalav, i ja se sa tim ponosim, mada smo najbolje rezultate postigli u tandemu.

            Mogu da kažem da me mnoge mlađe kolege vrlo često kontaktiraju i pitaju za savete i ja se trudim da im pomognem. Ono što im uvek sugerišem je rad i samo rad, sticanje znanja, što ja volim da kažem ”kradi znanje” uvek kad si u prilici tj. gledaj i uči.

KAMPOVI:

Kampovi su ono što deca vole i gde se vrše prave pripreme  i obuke ekipe i igrača. Učestvovao sam u radu mnogih  kampova kod nas i u inostranstvu i mogu na osnovu dugogodišnjeg iskustva, da iznesem svoje zapažanje:

  • deca na kampovima bi trebala da upoznaju jedan ne svakidašnji način rada i života i da kroz igru i druženje upoznaju različiti pristup obuci i usmeravanje u pravcu stvaranja  tehnike rukometa kroz individualni i grupni rad.

Ovim želim da kažem da bi svakom detetu trbalo posvetiti pažnju kod obuke i usavršavanja u zavisnosti od uzrasta i nivoa stečenog znanja, a da bi se to moglo ostvariti moraju treneri biti osposobljeni za takav rad i da grupe ne budu prevelike. Moje iskustvo je da grupa kod grupnog (kolektivnog) rada ne bi trebala da bude veća od 15 igrača a za individualni rad 5  6 igrača maksimum, da bi se svakom posvetilo dovoljno pažnje.

I NA KRAJU:

Ostvareni rezultati u seniorskoj konkurenciji:

            -Uveo sam u viši rang sledeće ekipe: Vojvodina –Novi Sad,Sombor žene i muškarci, ”Crvenka 2” iz Crvenke u 3 slučaja: 1981.,1995, i 2001.

            – Ni sa jednom ekipom nisam ispao iz lige

            – Polufinale kupa Jugoslavije sa Crvenkom  dva puta

            – Osvojen kup Jugoslavije 1988. kao savetnik na klupi zajedno sa trenerom Zeljkovićem i svim igračima iz Crvenačke rukometne škole.

            – Liga kup Crne Gore sa ekipom Pljevalja 2006.

Ovo su samo najznačajniji rezultati i kao nešto izuzetno je da sa 2 ekipe Sombor- žene 2003/04 i Crvenka juniori(Crvenka 2-seniori) 1981./82. smo sve utakmice prvenstvene, prijateljske i kup pobedili.

Ono što je manje bitno su rezultati sa juniorskim ekipama jer smatram da su rezultati sa juniorima izraženi kroz broj stvorenih vrhunskih igrača. Ipak ću usput napomenuti:

            – Juniorski i kadetski prvak Vojvodine sa dečacima RK”Crvenke”preko 10 puta

            – Dva  puta sa devojčicama RK”Laki”

            – Sa juniorkom reprezentacijom Vojvodine pobednik turnira republika i pokrajina ”Bratstvo –jedinstvo

            – Sa kadetskom reprezentacijom Vojvodine pobednik tunira ”AVNOJA”

 

ZBOG SVEGA GORE NAVEDENOG MOJ SAVET MLAĐIM KOLEGAMA AKO RADITE SA DECOM NEKA VAM REZULTAT BUDE IGRAČ KOJI POSTANE VRHUNSKI NIKAKO TITULA U MLAĐIM KATEGORIJAMA MADA MOŽE I JEDNO I DRUGO AKO IMATE SREĆE DA NAIĐETE  NA SELEKCIJU – IGRAČE KOJI VOLE DA TRENIRAJU I IMAJU TALENTA.

ZA TRENERE SENIORSKIH EKIPA MOJ SAVET DA USVOM RADU POSVETE PAŽNJU USAVRŠAVANJU TEHNIČKIH, TAKTIČKIH,FIZIČKIH I PSIHOLOŠKIH SPOSOBNOSTI  IGRAČA, JER OBUKA IGRAČA TRAJE 4-6 GODINA, A USAVRŠAVANJE DO KRAJA IGRAČKE KARIJERE.

DOBIO SAM MNOGO PRIZNANJA ZA MOJ RAD U RUKOMETU OD REPUBLIKE, POKRAJINE I OPŠTINE, A JEDNO PRIZNANJE MI JE POSENBNO DRAGO A TO JE PEHAR KAO NAJ TRENER NA TURNIRU U KOSTOLCU—A PEHAR JE RUDARSKI ČEKIĆ—I DANAS  TAJ TROFEJ MI JE POSEBAN JER JE TRENERSKI POSAO RUDARSKI POSAO.

Tekst preuzet sa ZTRSS

You might also like