KOLUMNA – DRAGAN DJUKIC: OSVRT NA SP U MAKEDONIJI ZA IGRACE DO 19 godina. III DEO

Autor kolumne je EHF Master coach, Dragan Djukic. Bio je selektor Crne Gore, Makedonije, Izraela, Svajcarske, Jordana i predvodio Veliku Britaniju na OI u Londonu. Na klupskom planu trenerao je Odorhej, Makabi Tel Aviv, Madeiru, Vardar, PIK Segedin, Crvenu Zvezdu, Metaloplastiku itd. Poslednji angazman bio mu je u zenskom rukometu kao trener rumunskog mega projekta – ekipe “CSM” Bukurest.

Drugi pisu, preneto sa: www.g-sport.mk

Deo III – Ko ne slusa pesmu…

Spustena je zavesa na jos jedno – osmo po redu izdanje Svetskog prvenstva za rukometase ispod 19 godina, a Makedonija se i ovog puta pokazala kao savrsen domacin…

Mesto je i vreme da se kaze na glas, da je ono najvaznije, sto je nedostajalo i na ovom takmicenju, odustvo vanserijskih talenata, i da u trci za rezultatima (sto pre, juce ako je moguce!), prednost dajemo stvaranju prosecnih, istih. “Kloneci” se drugacijih ne pokazujemo im dovoljno paznje, a nismo u stanju ni sebi a ni drugima da glasno kazemo kad gresimo, a svi ponekad grese! uporno zureci umesto da zastanemo i da sebe jednom pogledamo ocima drugih.

 

A sam turnir? E pa na njemu bas “nista novo”! Ponovo su najbolji ne oni koji najvise trce, nego oni koji daju sve u zastiti gola, a (za one koji su se ponadali da nece biti trcanja!), tek onda trce brzo, brze od vetra pustinje. O tome da su skandinavci (posebno Danci na primer), igrali jedan rukomet koji nije licio na “tornado stil” po kojem se prepoznaju u poslednjoj deceniji (mada najnovije analize i trendovi najvecih takmicenja kazu da je od 2011-te na ovamo broj napada, broj suteva, broj golova na rukometnoj utakmici u konstantnom opadanju(!) – u ciframa to bi izgledalo ovako: 61,5 na SP u Svedskoj 2011 do 51 na poslednjem SP u Danskoj/Nemackoj 2019-e!. I ono, sto statistika poput bikinija sakrije, je da isti ti Danci igraju takticki zrelo, gotovo na nivou seniora a da se lopta oko zone krece brzinom misli i bez ijednog vodjenja i zadrzavanja protoka… I nije da se bavim tumacenjem pravila, ali bi bilo lepo da nam jos neko malo pojasni zasto se u pasivnom napadu vodjenje lopte ne racuna, a dodavanje lopte broji, pa da nam sve bude “bas jasno”.

 

Portugalci, uz sve pohvale sa pocetka na kraju (p)ostadose najveci gubitnici, jer iako su na turnir dosli da popune izostanak predstavnika Okeanije i bili na ivici ponora u onoj tako cudnoj utakmici sa Srbijom, jos jednom se pokazalo da je lako ili bar lakse igrati rastereceno, bez pritiska i “moranja” i sve dok je bilo tako, igrali su sjajno i izgledali fenomenalno. Onda kada je nesto zaista bilo vazno, u polufinalu kao i u mecu za bronzu, jednostavno ih nije bilo na terenu. Mentalitet? Pokazace dani koji slede.

O timovima “preko mora” predvodjenih Egipatskim sinovima pustinje, Japancima koji eto pocese da skidaju skalpove i timovima ranga Makedonije ili Hrvatske, do nekih slicnih “poziva na budjenje” selekcijama iz Evrope koji onomad stigose sa tla Latinske Amerike, gde jedan Cile izbaci favorizovani Brazil sa puta ka OI i otvori sirom vrata Manolu Kadenasu da sa Argentinom krene put Tokija. Ima nesto zaista prorocansko u onoj pesmi “B. Dugmeta” o onoj zemlji koju smo svi zvali mojom/svojom – Jugoslaviji: “ko ne slusa pjesmu slusace oluju”… Mapa rukometnog sveta se ubrzano menja i ono sto je najvaznije je biti spreman za to, raditi na sebi i … raditi, raditi, raditi…

I pre nego kazem jos koju rec o selekcijama sa tog naseg ex-Yu prostora, moram da dodam da je uzasno vazno to sto su sve ove selekcije jos uvek kadre da se pojavljuju na velikim takmicenjima. Da uvek moze i gore (!) pokazuje primer velesila kakve su zasigurno bile Rusija, Poljska ili Rumunija, zemalja sa sjajnom rukometnom tradicijom koje pri tom i dan-danas ulazu ozbiljna sredstva i raspolazu mnogo vecim potencijalima svake vrste, od ljudskog do materijalnog. A mi, onakvi kakvi vec jesmo, imacemo privilegiju da naredno seniorsko EP bude svojevrsni “Turnir Avnoj-a”, a i na ovom turniru smo imali cetiri ekipe (MKD, CRO, SLO, SRB), ali na zalost nikoga i u najboljih osam! U redovima iznad vec sam govorio da je po meni svrha takmicenja u ovom uzrastu u uspostavljanju sistema rada, testu uspesnosti selekcije, prilici da se “omirise barut” velikih takmicenja, upoznaju rivali… jednom recju svojevrsnom vidu uvoda u takmicenja koja dolaze, na kojima nije i ne sme biti cilj jurenje za rezultatom vec dugorocni plan (po mogucstvu uklopljen u generalnu strategiju seniorske selekcije), za svakog igraca ponaosob. Generalno gledano cini mi se da nikada nije bilo vise ulaganja a nikada manje pravih “talenata”.

Slovenija i posebno Hrvatska, selekcije su koje su u prethodnim izdanjima prvenstava ove uzrasne kategorije imale zaista zapazene rezultate i ako to uzmemo u obzir verovatno oni sami ne mogu da budu zadovoljni ostvarenim rezultatima, ali su zato obe zemlje vec gotovo sasvim izvrsile smenu generacija u seniorskim sastavima i novi olimpijski ciklus docekuju potpuno spremne. Sa sopstvenom strategijom kad je u pitanju razvoj igraca, prepoznatljivim modelima rada i selektiranja, mislim da nemaju razloga za previliku zabrinutost (podseticu na cinjenicu da je Hrvatska igrala finale na ovogodisnjem sampionatu za juniore!).

Kad je domacin Makedonija u pitanju, fakt je da postoji ozbiljan savez koji ulaze znacajne finansije i napore da formira prepoznatljivu skolu rukometa i nacin rada u selekcijama, zaboravljajuci ipak pritom da se rukomet ne pravi “odozgo”, vec da se talenti razvijaju kroz svakodnevni rad u klubovima i dobro domace takmicenje. Nestvarni rezultati “Vardara” u poslednjim godinama sjajni su za Evropsko lice makedonskog rukometa ali u njemu gotovo i da nema makedonskih igraca ili trenera…

Srbija? Imam li prava da iznova budem iznenadjen porazima u susretima sa svim Evropskim selekcijama zacinjenim onim sa Bahreinom, jer je na prethodnom takmicenju u ovom uzrastu odrzanom 2017-e u Gruziji Srbija zavrsila tek jedno mesto ispred ovogodisnjeg 19-tog? Cudi li me da je ovo najlosiji plasman ikada jedne Evropske selekcije u kategoriji kadeta ako znam da i za juniore Srbija drzi slican neslavni “rekord” 18-o mesto na SP u Solunu 2011-e sa tadasnjom po mnogima izuzetno talentovanom generacijom igraca rodjenom 1990-e (Milic, Djordjic, Nenadic, Ilic, Zelenovic, Beocanin, Pusica, Markez, Nikolic…) predvodjenom Igorom Butulijom. Da li je slucajno i to sto jedino Srbija od svih evropskih selekcija u Skoplju nije prosla grupnu fazu takmicenja a da su se pre 4 godine u Brazilu momci rodjeni 1994-e, jedna takodje talentovana generacija koju su izmedju ostalih cinili: Milosavljev, Djukic, Terzic, Mladenovic… proslavili specificnim radovanjem kod “osvajanja” Prezident kupa (17-mesto…), kad su obnazeni kao od majke rodjeni kupanjem u javnoj fontani usred stambenog bloka neslavno zavrsili svoj juniorski staz. I da li zaista trebamo da o tome ne govorimo, da probleme u vaspitanju guramo pod tepih, da gubimo talentovane generacije kao na traci, a da u promenama trenera trazimo spas? I zasto nam kasnije uopste smeta kad isti ti momci sada obuceni u uniforme seniora zavrse na za njih vec odranije “rezervisanom” 18-om mestu? Rece nas narod davno “kako sejes tako zanjes” a Brega ne bi bio Brega da to malo ne dosminka i oboji dusom umetnika: “Ko ne slusa pjesmu, slusace…”

You might also like