Dusan Milicevic igrac – trener nemackog Lok Pirna!

Iako ima samo 36 godina, Dušan Milićević se već može pohvaliti mnogobrojnim rukometnim uspesima i priznanjima.

Rođen je u Kostolcu, prve igracke korake načinio u Rudaru, a onda je usledila selidba u Suboticu, potom Vojvodinu, Partizan i Kolubaru, da bi odlaskom u Metalurg započeo inostranu karijeru.

Milićević je svojevremeno igrao i za seniorsku reprezentaciju Srbije, a posle Skoplja iskusno levo krilo je branio boje Bundesligaša Rostocku, potom i danskog Nordjeslanda.

Krajnju sreću pronašao je u Nemačkoj, i to u Pirnu, ekipi koja se takmici u nižem rangu.

Vrlo brzo je postao ljubimac ovog malog i mirnog grada pored Dresdena, bio je najbolji igrač ekipe i prvi strelac lige, pa su usledile i mnogobrojne ponude. Međutim, uprava kluba je rešila po svaku cenu zadržati vrednog momka lepih manira, pa mu je ponudila nešto što nije mogao odbiti.

– Prošle sezone su mi ponudili duplu funkciju, tačnije postao sam trener ekipe, a ujedno sam nastavio i da igram. Znali su da je moja želja da ostanem u rukometu i posle karijere, posao trenera me je oduvek privlačio, pa sam u Nemačkoj upisao i odgovarajuću školu.

Za kratko vreme ste stigli do B licence, što je za trenere u Bundesligi prilično zahtevno?

– Postoji olakšica ako si igrao rukomet ili branio boje seniorske reprezentacije. Ja sam to iskoristio, naučio sve i vrlo brzo došao do polaganja. Sad mogu nesmetano raditi u Nemačkoj, a naravno da mi je želja da jednog dana stignem i do A licence. Sasvim sigurno ću se dobro spremiti i izaći na to polaganje, ali najpre moram ispoštovati zakon i sačekam nekoliko godina kroz rad sa B licencom.

3742_1141042534556_5163_n

Uprava kluba Vam veruje, već posle prve sezone su vam ponudili novi ugovor?

– Da, pre nego što je istekao, smo razgovarali, prihvatili su moje uslove i brzo smo se dogovorili. Imam sve što je potrebno za rad, a mojoj porodici, suprugi Ivani i deci je lepo u Pirnu, tako da nije bilo ni razloga da bilo što menjam. Uspeo sam da spojim srpski karakter i nemačku disciplinu i to je pravi pogodak.

Koje su ambicije kluba?

– Niko me ne pritiska, nemam presiju, bitno je da radim dobro i da sam posvećen. Imam izuzetno mladu ekipu, sve su to juniori, momci željni dokazivanja, pa samim tim zahtevaju i dosta više rada. Nije mi ništa problem, uživam u ovom poslu, a moj cilj je uvek da budem prvi! Rekao sam upravi kluba da želim doček na trgu u gradu kad napravimo neki dobar rezultat i da bude proslava za 30.000 ljudi, a oni su mislili da sam lud.

Aktivirali ste i mlađe kategorije klubu?

– Da, to je bila moja ideja, pa radim i sa mlađima. Zato sad imamo svoj pomladak i možemo da angazujemo te momke jednog dana za prvi tim. Upravi se to svidelo, dala mi je odrešene ruke i mislim da sam na dobrom putu da uradim nešto značajno.

duci

Razmišljate li jednog dana raditi u Srbiji?

– Za sada ne, jer želim prvo da se dokažem u Nemačkoj. Hoću ovde da postignem neki rezultat i da napravim nešto pametno, a posle ću lako odlučiti. Zato i nisam želeo da završavam školu u Srbiji, već u Nemačkoj, a moja želja je da jednog dana preuzmem neki tim iz Bundeslige. Kad to učinim, možemo pričati za dalje – zaključio je Milićević.

You might also like