DRAGAN DJUKIC – MOJ OSVRT!

Autor kolumne je EHF Master coach, Dragan Djukic. Bio je selektor Crne Gore, Makedonije, Izraela, Svajcarske, Jordana i predvodio Veliku Britaniju na OI u Londonu. Na klupskom planu trenerao je Odorhej, Makabi Tel Aviv, Madeiru, Vardar, PIK Segedin, Crvenu Zvezdu, Metaloplastiku itd. Poslednji angazman bio mu je u zenskom rukometu kao trener rumunskog mega projekta – ekipe “CSM” Bukurest.

Spustena je zavesa na jos jedno – osmo po redu izdanje Svetskog prvenstva za rukometase ispod 19 godina, a Makedonija se i ovog puta pokazala kao savrsen domacin. Kao sto je i “red” pocecu od najboljih, onih koji su obelezili sampionat, selekcija Egipta i Nemacke, obe sa pravom i potpuno zasluzeno u finalu.

KOMPLETAN TEKST! Preuzeto od G-Sporta

Po prvi put jedna vanevropska selekcija sampion je sveta i taj uspeh jos vise dobija na znacenju jer je ostvaren na tlu Evrope! Koliko je sam po sebi znacajan kaze nam i to da sem prvog takmicenja odrzanog sada vec davne 2005 (zavrsenog trijumfom selekcije Srbije i Crne Gore one zlatne generacije momaka rodjenih 1986-te koji su tada ujedinili Evropsku i Svetsku krunu pobedivsi u tom finalu vise nego ubedljivo selekciju Koreje sa 39-26), ni na jednom takmicenju do ovoga nije bilo cak ni nosioca medalje koji nije dolazio iz Evrope! Sjajni pojedinci poput Ahmeda Heshama (MVP sampionata), Hasana Walida (najbolji strelac prvenstva), te golmana Abdelrahmana Mohameda (clana idealne postave turnira), samo su deo jednog dobro selektiranog tima cije vreme tek dolazi. Ako dodamo pri tom bronzanu medalju osvojenu ove godine u Spaniji na SP za juniore, kao i cinjenicu da je to bilo cetvrto polufinale za Egipcane od 2009-e do danas te da su oni bili i prvi van Evropski pobednici na jednom juniorskom SP – istina igranom kod kuce, u Egiptu 1993-e, mozemo samo da pretpostavimo sta ce se desavati na sledecem SP za seniore u Kairu 2021-e! Dvadeset godina nakon polufinala SP one sjajne selekcije koju je prevodio legendarni Zoran Tuta Zivkovic, imace veliku priliku da pred 30,000 svojih navijaca i precutnim “vetrom u ledja” koji domacin nekako uvek ima ali i uz autoritet “vecitog” predsednika svetske rukometne organizacije i jos uvek vrlo mocnog i uticajnog Dr. Hasana Mustafe, (do)sanjaju i svoju seniorsku medalju.

 

Nemacka se, zanimljivo, po prvi put nasla u finalu jednog kadetskog SP! Sjajno vodjen, dobro organizovan, beskrajno (nemacki!) uporan, disciplinovan i dobro balansiran tim predvodjen supertalentovanim play-makerom Maversom (za nekim takvim “panceri” vec godinama tragaju u seniorskoj reprezentaciji!), pa odlicnim Kusterom koji je briljirao u odbrani (proglasen za najboljeg odbrambenog igraca na sampionatu), koji bi u svakom drugom timu imao ulogu lidera i u napadu, do zaista sjajnog Jepsena na golu kojeg je nesto slabija partija u finalu kostala titule najboljeg i u pojedinacnoj konkurenciji.

I da odmah ovde dodam nesto za nauk svima nama trenerima, nesto od cega svi uporno “bezimo” a nikako da pobegnemo! Sopstvenog ega… Martin Hojberger, bivsi reprezentativac i covek cija je trenerska karijera neposredno vezana za mnoge uspehe Nemackih mladjih selekcija, u deset godina u kojima je radio kao glavni trener osvojao je gotovo sve sto se moglo osvojiti – osvojivsi sampionat Evrope i sveta (cak dva puta!), pri tom asistirajuci Hajneru Brantu u onom legendarnom pohodu na zlato u Kelnu 2007-e i covek koji je (na kraju), dobio priliku da samostalno vodi seniorsku selekciju u svom ne toliko uspesnom trogodisnjem mandatu od 2011-e do 2014-e. E isti taj Martin, se prosle godine vratio da vodi juniorsku selekciju Nemacke i bude koordinator mladjih selekcija, ne smatrajuci to “poslom manje vaznosti” – nakon svega sto je u karijeri vec prosao i gle “cuda” – eto nemaca na podijumu! Od zvezda do trnja i nazad.

A kad smo vec kod zvezda, one istinske zvezde sampionata bili su selektori nekih od najboljih seniorskih selekcija na svetu – Lino Cervar, kome je ovo ipak bilo takmicenje “kod kuce” nakon svih onih uspesnih godina u Metalurgu i Makedoniji, ili Jordi Ribera – selektor Spanije i neko ko je bio cesto vidjen “gost”na sampionatima mladjih kategorija i ranije – dok je predvodio Brazil. Studiozni, tihi, gotovo neprimetni covek koji uvek ima sta da zapise u svoje sveske. Na zalost, nekim drugim selektorima ili trenerima iz regiona, Skoplje je bilo “predaleko”, ili su imali “vaznijih” stvari… I pored razumevanja za dnevne obaveze, za mogucnost da prate prvenstvo putem interneta, zar se zaista nije moglo planirati da se bar zavrsni vikend isprati uzivo, “opipaju” trendovi, vide neke nove buduce zvezde svetskog rukometa, razmene misljenja sa kolegama i usput proveri da li su skopski restorani jos uvek onako dobri kao sto su to bili, a jesu…

 

Skoplje kao organizator? Meni besprekoran, a ko zeli da pronadje mane uvek moze da se “snadje”. Dve odlicne dvorane, pristojno rashladjene i “nasminkane” za SP, sa kadrovima – ljudstvom, spremnim da odgovori najvecim zahtevima i standardima organizacije. Mozda je publike moglo biti vise, ali bilo ih je svakako mnogo vise nego u Spaniji na SP za juniore (narocito u finalnom danu), ali to ne bih pripisao samo vremenu godisnjih odmora vec i blagom izbirljivoscu skopske publike, koja je imala, ima i (zaista verujem!) imace i dalje priliku da gleda najbolje svetske selekcije, klubove i pojedince u redovnim terminima ChL i kvalifikacionim ciklusima seniorske reprezentacije i kojoj se ne moze podvaliti, tacnije ona vrlo dobro zna da prepozna kvalitet i da ga odpostuje!

Ono sto bih ja licno voleo da gledam, je apsolutno drugaciji kalendar rukometnih zbivanja, gde su leta rezervisana (poput svih drugih sportova), za nastupe selekcija na najvecim takmicenjima, sa svetskim prvenstvima na 4 godine, sa maksimalno jednim velikim takmicenjem u kalendarskoj godini (na primer samo u prvoj polovini 2020-te bice po onoj “ko prezivi pricace” bar kad su u pitanju najbolji rukometasi danasnjice: nikad vece EP, pa kompletna ChL sa sve Final4 u Kelnu, pa Tokio OI… i onda se “cudimo” kada zbog preopterecenosti gubimo one najvece – Neagu, Karabatic…, zvezde zbog kojih se rukomet gleda, pocinje da igra, na kraju krajeva i placa… Umesto da zastanemo i na tren proanaliziramo dokle smo stigli sa takvom “strategijom” i kuda dalje idemo, uvodimo i u takmicenja mladjih kategorija prvenstva “A” i “B” grupe, sve pod plastom “sirenja popularnosti” rukometa i “davanja sanse” malima, a u stvari, kao sto ce to u narednim godinama biti slucaj sa novim formatom Ligom Sampiona, oduzimamo ovom divnom sportu pravo na globalnost i mogucnost da se na terenu odlucuje o pobedniku.

 

A ako vec spominjem situaciju kada teren odlucuje – jedna selekcija se neminovno namece kao primer upornosti, ulaganja, entuzijazma i zelje za afirmacijom. I ne, to nije neka od prebogatih ni mnogoljudnih nacija! “Malena” Porugalija sa svojih deset miliona stanovnika i ne tako bogatom rukometnom tradicijom, salje ove godine najlepsu sportsku sliku svima onima koji veruju u planiranje, rad, zalaganje, veru… I ne znam odakle pre da krenem da vam docaram znacenje ove konstatacije! Mozda od seniora, koji su se nakon 14 godina cekanja na jedan ubedljiv nacin,  (zacinjen ubedljivom pobedom nad francuskim “ekspertima”), plasirali na EP 2020-e, ili mozda plasmanima i juniora i kadeta u polufinala SP u ovoj godini (samo je jos Egiptu to poslo za rukom)! Ili pak njihovim klubovima koji su imali zaista fantasticnu sezonu: Sporting koji je nakon sjajnih igara stigao do najboljih 16 u ChL gde je elimisan od buduceg finaliste Veszprema u dve vrlo “tesne” utakmice, ili Porto koji je stigao do Final 4 ovogodisnjeg EHF Kupa, ili Madeire koja je igrala finale Challange-a ove godine!! Znajuci pri tom koliko samo investira Benfika u ovom trenutku dolazimo do zakljucka da ce nacionalna liga biti znacajna karika na putu za razvoj mladih igraca, jer bez igranja velikih utakmica i suocavanja sa velikim protivnicima nikada ni sam ne mozes postati veliki.

Prilika je ovde da kazem mozda jos par neposrednih zapazanja – “sa lica mesta”! Pristalica sam individualizma kao pristupa u trenaznom procesu, sopstvenom putu tj. iznalazenju modela odgovarajuceg za vasu naciju, vas klub, vase telo na kraju krajeva. I godinama unazad ne umem da se pomirim da rukometna igra – govorim ovde narocito o muskom rukometu, stagnira i gubi identitet! Ne bih da budem pogresno shvacen, ali pogledajte samo vodece timove i selekcije sveta ciji napadi, takticka resenja, odbrambene formacije lice kao “jaje jajetu”. Resavska skola prepisavanja, ili modernije: “copy-paste” model uspesnih selekcija koji se onda poput grudve snega zakotrlja ka dnu piramide pa tako cesto prateci rukometna desavanja niste sigurni da li gledate ekipu iz skandinavije, sa istoka ili zapada, sa Balkana ili Baltika. Pod plastom “globalizacije” ako se usudite da bilo sta drugacije kazete optuzice vas da ne pratite dovoljno i da se to sada “tako igra”, bez iole zelje da se udje u sustinu problema. Da banalizujem, posluzicu se institucijom zagrevanja pred rukometnu utakmicu. Vec decenijama unazad – a kunemo se pri tom da se igra toliko promenila i da ni u cemu nije ni nalik “onom” rukometu “od ranije”, sve rukometne ekipe se zagrevaju na gotovo identican nacin!? I Koreanci i Japanci, I Danci i Spanci, pa i nasi dobri Balkanci (mozda jer ne zele da “strce”), guslaju istih 25-30. minuta bez zelje da bilo sta u tome promene… I trebalo je da prodje prilicno vremena, da na scenu stupi jedna nova generacija trenera, koji se ne boje da budu “drugaciji” i gle “cuda” bas oni stigose do finalnog vikenda, Egipat sa mnogo aktivnijim ucescem trenera (ovog puta u liku pomocnika – legendom ne samo Africkog rukometa, Huseinom Zakijem), Nemci sa nesto duzim ali definitivno inventivnim i krajnje zanimljivim zagrevanjem kroz motoricke igrice ili Madjari sa NBA-jevskim RPR pristupom (Reflexive Performace Reset) njihovog S&C trenera… I da se samo na ovom stalo, a nije! bio bi to razlog za veliko BRAVO za ove nove generacije strucnjaka. Po prvi put na jednom velikom takmicenju videle su se neke hrabrije (citati “dublje” interpretacije zonskih odbrambenih sistema) ili sto bi se reklo pomerili smo malo patike sa linije od 6m J u skautingu protivnika doslo se (konacno!), da se video analize rade u realnom vremenu pa tako igraci/treneri vec u pauzi izmedju dva poluvremena dobijaju neophodne informacije (govorim o selekcijama FRA/HUN/POR sa cijim analiticarima sam razgovarao na licu mesta, a ne sumnjam ni da su drugi daleko), sto nas sve dovodi do prave sustine takmicenja mladjih kategorija – selektiranja mladih igraca i njihovo pripremanje na model rada koji ih ocekuje u seniorskim reprezentacijama, dakle ucenje u najlepsem znacenju te reci a niposto NE kao prvenstveno fokusiranje na rezultat. Moj “omiljeni deo” kada je u pitanju zagrevanje pred utakmicu je ipak onaj kada nakon njega igraci odstoje narednih 10-12 minuta prolazeci kroz razne protokole, cime se potpuno obesmisli prethodni intenzivni fizioloski program samog zagrevanja za utakmicu. Ako se bas zeli, moze se videti makar jedna utakmica onog drugog loptaskog sporta u cijem je u sredistu igra odnosno igrac i u kojem ekipe nakon protokola dobiju dodatno vreme za neposrednu pripremu za igru.

 

Moram ovde da se kratko osvrnem i na jos jedno pomalo rigidno IHF/EHF pravilo koje ne dozvoljava komunikaciju analiticara sa klupom tokom same utakmice. Zivimo u vremenu savremenih tehnologija pa ne vidim kome i zasto bi smetale pravovremene, hitrije takticke reakcije trenera koje mogu samo poboljsati kvalitet nase igre, ili zasto je onda njihovo koriscenje moguce izmedju zapisnickog stola i sudija a ne izmedju trenera jednog istog tima/selekcije? Porediti nas sa nekim drugim sportovima (video challenge u odbojci na koji trener ima pravo tokom igre ili “Hawkeye” u tenisu, gde sam sportista ima pravo da trazi proveru odluke) odvelo bi nas do poznatog momenta kada svi razlozi kazu DA ali ultra-tradicionalisti tvrdo(glavo) braneci svoje NE “cuvaju” rukomet od sveta oko nas… Mozda je bas to (jedan od) razloga sto nam je publike u dvoranama sve manje i sto su oni koji gledaju rukomet po godinama sve stariji, okrenimo se oko sebe dok jos nije kasno, jer svet pripada mladima!

 

Kada govorim o mladima, na moju srecu imao sam priliku i zadovoljstvo da ovog leta ispratim uzivo vise od jednog velikog takmicenja na kojima se pojavila jedna potpuno nova generacija sudija, i ovog puta svi komplimenti idu na adresu EHF/IHF komisija koje rade na njihovoj edukaciji i spremanju za neka nova vremena. Sjajni mladi madjarski par Biro/Kis (od kojih je ovaj drugi na primer prosao sve kategorije PICK Szegeda) bili su skoro perfektni u finalu i bice zanimljivo pratiti njihov dalji razvoj – posebno kad znamo da su zavrsnicu ovogodisnjeg play-ofa u madjarskom prvenstvu sudili strani arbitri! Francuzi Karmaux/Murch pa odlicni Srbi Jovandic/Sekulic kao i talentovane pripadnice lepseg dela sudijske organizacije: Nemice Merc/Sila ili Argentinke Paolantoni/Garcia… Hrabri, odlucni i nepristrasni daju zaista puno razloga za optimizam kada je ovaj segment igre u pitanju i ostaje samo da pozelimo da se ovaj trend nastavi.

 

U ovom zakljucku bez zakljucka zelim da dam osvrt i na jednu cinjenicu o kojoj se zapravo vrlo malo govori, pise, a da pri tom ne smem ni da pomislim da se o njoj ni ne razmislja! U ranije pomenutoj hiperinflaciji takmicenja koja neminovno ima uticaj da je godisnji kalendar rukometnih aktivnosti sve zbijeniji i da je vremena za pravi trenazni proces sve manje (post i pred takmicarski period gotovo i da ne postoje, a samim tim nema ni vremena za adekvatan odmor a ni za neophodni dodatni, individualni rad na sebi!), te nas sve to dovodi u zatvoreni krug u kojem pas koji stalno jurca za svojim repom ne stigne nikuda dalje od njega samog… Sve je vise insistiranja na “perifernim” stvarima, u jurnjavi za trendovima (od gurua mentalne pripreme, do sati, dana i nedelja rada provednih u fizikalisanju i “prevenciji od povreda”, preko najnovijih softwera za pracenje igre, analizama, statistikama, rezimima ishrane i svim tim zaista bitnim stvarima, pri tome pomalo zaboravljamo onu obicnu “malu” stvar koja odvaja uspesne od onih koji su to malo manje i koju je nemoguce zameniti bilo cime drugim! U potrazi za svetim gralom, u trci za uspehom preko precica, negde je zaboravljena sama sustina sporta, poznatija pod nazivom VESTINA, onaj zapostavljeni deo igre, majstorstvo kao razlog koji zauvek i beskonacno odvaja vrhunske od prosecnih. Majstorima sporta u bivsem SSSR-u mogli su se nazvati samo odabrani, najbolji medju najboljima, Olimpijski sampioni, sampioni za nezaborav… Majstori!

Mesto je i vreme da se kaze na glas, da je ono najvaznije, sto je nedostajalo i na ovom takmicenju, odustvo vanserijskih talenata, i da u trci za rezultatima (sto pre, juce ako je moguce!), prednost dajemo stvaranju prosecnih, istih. “Kloneci” se drugacijih ne pokazujemo im dovoljno paznje, a nismo u stanju ni sebi a ni drugima da glasno kazemo kad gresimo, a svi ponekad grese! uporno zureci umesto da zastanemo i da sebe jednom pogledamo ocima drugih.

 

A sam turnir? E pa na njemu bas “nista novo”! Ponovo su najbolji ne oni koji najvise trce, nego oni koji daju sve u zastiti gola, a (za one koji su se ponadali da nece biti trcanja!), tek onda trce brzo, brze od vetra pustinje. O tome da su skandinavci (posebno Danci na primer), igrali jedan rukomet koji nije licio na “tornado stil” po kojem se prepoznaju u poslednjoj deceniji (mada najnovije analize i trendovi najvecih takmicenja kazu da je od 2011-te na ovamo broj napada, broj suteva, broj golova na rukometnoj utakmici u konstantnom opadanju – u ciframa to bi izgledalo ovako: 61,5 na SP u Svedskoj 2011 do 51 na poslednjem SP u Danskoj/Nemackoj 2019-e!. I ono, sto statistika poput bikinija sakrije, je da isti ti Danci igraju takticki zrelo, gotovo na nivou seniora a da se lopta oko zone krece brzinom misli i bez ijednog vodjenja i zadrzavanja protoka… I nije da se bavim tumacenjem pravila, ali bi bilo lepo da nam jos neko malo pojasni zasto se u pasivnom napadu vodjenje lopte ne racuna, a dodavanje lopte broji, pa da nam sve bude “bas jasno”.

 

Portugalci, uz sve pohvale sa pocetka na kraju (p)ostadose najveci gubitnici, jer iako su na turnir dosli da popune izostanak predstavnika Okeanije i bili na ivici ponora u onoj tako cudnoj utakmici sa Srbijom, jos jednom se pokazalo da je lako ili bar lakse igrati rastereceno, bez pritiska i “moranja” i sve dok je bilo tako, igrali su sjajno i izgledali fenomenalno. Onda kada je nesto zaista bilo vazno, u polufinalu kao i u mecu za bronzu, jednostavno ih nije bilo na terenu. Mentalitet? Pokazace dani koji slede.

O timovima “preko mora” predvodjenih Egipatskim sinovima pustinje, Japancima koji eto pocese da skidaju skalpove i timovima ranga Makedonije ili Hrvatske, do nekih slicnih “poziva na budjenje” selekcijama iz Evrope koji onomad stigose sa tla Latinske Amerike, gde jedan Cile izbaci favorizovani Brazil sa puta ka OI i otvori sirom vrata Manolu Kadenasu da sa Argentinom krene put Tokija. Ima nesto zaista prorocansko u onoj pesmi “B. Dugmeta” o onoj zemlji koju smo svi zvali mojom/svojom – Jugoslaviji: “ko ne slusa pjesmu slusace oluju”… Mapa rukometnog sveta se ubrzano menja i ono sto je najvaznije je biti spreman za to, raditi na sebi i … raditi, raditi, raditi…

I pre nego kazem jos koju rec o selekcijama sa tog naseg ex-Yu prostora, moram da dodam da je uzasno vazno to sto su sve ove selekcije jos uvek kadre da se pojavljuju na velikim takmicenjima. Da uvek moze i gore (!) pokazuje primer velesila kakve su zasigurno bile Rusija, Poljska ili Rumunija, zemalja sa sjajnom rukometnom tradicijom koje pri tom i dan-danas ulazu ozbiljna sredstva i raspolazu mnogo vecim potencijalima svake vrste, od ljudskog do materijalnog. A mi, onakvi kakvi vec jesmo, imacemo privilegiju da naredno seniorsko EP bude svojevrsni “Turnir Avnoj-a”, a i na ovom turniru smo imali cetiri ekipe (MKD, CRO, SLO, SRB), ali na zalost nikoga i u najboljih osam! U redovima iznad vec sam govorio da je po meni svrha takmicanja u ovom uzrastu u uspostavljanju sistema rada, testu uspesnosti selekcije, prilici da se “omirise barut” velikih takmicenja, upoznaju rivali… jednom recju svojevrsnom vidu uvoda u takmicenja koja dolaze, na kojima nije i ne sme biti cilj jurenje za rezultatom vec dugorocni plan (po mogucstvu uklopljen u generalnu strategiju seniorske selekcije), za svakog igraca ponaosob. Generalno gledano cini mi se da nikada nije bilo vise ulaganja a nikada manje pravih “talenata”.

Slovenija i posebno Hrvatska, selekcije su koje su u prethodnim izdanjima prvenstava ove uzrasne kategorije imale zaista zapazene rezultate i ako to uzmemo u obzir verovatno oni sami ne mogu da budu zadovoljni ostvarenim rezultatima, ali su zato obe zemlje vec gotovo sasvim izvrsile smenu generacija u seniorskim sastavima i novi olimpijski ciklus docekuju potpuno spremne. Sa sopstvenom strategijom kad je u pitanju razvoj igraca, prepoznatljivim modelima rada i selektiranja, mislim da nemaju razloga za previliku zabrinutost (podseticu na cinjenicu da je Hrvatska igrala finale na ovogodisnjem sampionatu za juniore!).

Kad je domacin Makedonija u pitanju, fakt je da postoji ozbiljan savez koji ulaze znacajne finansije i napore da formira prepoznatljivu skolu rukometa i nacin rada u selekcijama, zaboravljajuci ipak pritom da se rukomet ne pravi “odozgo”, vec da se talenti razvijaju kroz svakodnevni rad u klubovima i dobro domace takmicenje. Nestvarni rezultati “Vardara” u poslednjim godinama sjajni su za Evropsko lice makedonskog rukometa ali u njemu gotovo i da nema makedonskih igraca ili trenera…

Srbija? Imam li prava da iznova budem iznenadjen porazima u susretima sa svim Evropskim selekcijama zacinjenim onim sa Bahreinom, jer je na prethodnom takmicenju u ovom uzrastu odrzanom 2017-e u Gruziji Srbija zavrsila tek jedno mesto ispred ovogodisnjeg 19-tog? Cudi li me da je ovo najlosiji plasman ikada jedne Evropske selekcije u kategoriji kadeta ako znam da i za juniore Srbija drzi slican neslavni “rekord” 18-o mesto na SP u Solunu 2011-e sa tadasnjom po mnogima izuzetno talentovanom generacijom igraca rodjenom 1990-e (Milic, Djordjic, Nenadic, Ilic, Zelenovic, Beocanin, Pusica, Markez, Nikolic…) predvodjenom Igorom Butulijom. Da li je slucajno i to sto jedino Srbija od svih evropskih selekcija u Skoplju nije prosla grupnu fazu takmicenja a da su se pre 4 godine u Brazilu momci rodjeni 1994-e, jedna takodje talentovana generacija koju su izmedju ostalih cinili: Milosavljev, Djukic, Terzic, Mladenovic… proslavili specificnim radovanjem kod “osvajanja” Prezident kupa (17-mesto…), kad su obnazeni kao od majke rodjeni kupanjem u javnoj fontani usred stambenog bloka neslavno zavrsili svoj juniorski staz. I da li zaista trebamo da o tome ne govorimo, da probleme u vaspitanju guramo pod tepih, da gubimo talentovane generacije kao na traci, a da u promenama trenera trazimo spas? I zasto nam kasnije uopste smeta kad isti ti momci sada obuceni u uniforme seniora zavrse na za njih vec odranije “rezervisanom” 18-om mestu? Rece nas narod davno “kako sejes tako zanjes” a Brega ne bi bio Brega da to malo ne dosminka i oboji dusom umetnika: “Ko ne slusa pjesmu, slusace…”

You might also like