DRAGAN DJUKIC, 14. GODINA RADA U INOSTRANSTVU!

Dragan Djukic, jedan od retkih srpskih trenera koji se moze pohvaliti sa kontinuitetom kvalitetnog rada u inostranstvu. Neswebicno deli savete mladim trenerima, pokrenuo je rukometnu akademiju, najvise za trenere a danas radi sa reprezentacijom Izraela.

1. Vec dugo niste u srpskom rukometu, mozete li da nam priblizite malo Vasu trenersku karijeru?

Priznajem da vec polako postajem “nepoznat” mladjim ljubiteljima rukometa kod nas, jer moja medjunarodna karijera krece odlaskom iz srpskog rukometa sada vec davne 2000-te. Gledano tako, uvek je delim na onu koju sam gradio vodeci ekipe i trenirajuci igrace na maternjem – srpskom jeziku (1986-2000), i ovu nakon toga koja evo zanimljivosti traje takodje vec 14-tu godinu. Iskreno, ne razmisljate o tome sve dok vas neko ne upita, ali zaista nisam mislio da cu ostati toliko “dugo” van zemlje i nasih rukometnih tokova.
Sve je pocelo tamo gde sam i krenuo sa bavljenjem rukometom, u Aleksandrovcu, u mojoj dragoj Zupi, i zaista smatram da svako od nas ima svojevrsni “dug” prema sredini iz koje dolazi da na neki nacin uzvrati za sve ono sto je dobio na samom pocetku. Moj san se ispunio onog dana kada smo uspeli da se na kvalifikacijama u niskom “Cairu” domognemo Super lige, a cinjenica da su mnogi od igraca iz tih generacija danas uspesni treneri (Z.Maksic, S.Jedoksic, V.Jordovic, …) cini me ponosnim i trudim se da pratim sve njihove rezultate i iskreno radujem njihovim uspesima. Karijeru svakoga od nas cine lepi i manje lepi trenuci i mada najcesce pamtimo trofeje koje smo osvojili, mene licno vise ispunjava cinjenica sto sam imao srece da svuda gde sam radio formiram neke nove timove sastavljene od zaista posebnih mladih ljudi koji su kasnije ostvarivali znacajne internacionalne karijere. Pominjanje pojedinica uvek je nezahvalno, jer rukomet je timski sport i svako od nepomenutih imena i dalje stoji u mom srcu u mojim sveskama, uspomenama, ali bilo bi takodje nepravedno nepomenuti i one koji su nas sve cinili boljima: I. Lapcevica i A. Maksica u “Zupi”, D. Andjelkovica, S. Mitrovica, M. Blagojevica, D. Nenadica u “Kolubari”, sabacke klince (V. Krasavca, N. Stojinovica, D. Sijana, Z. Fajfrica…) predvodjene V. Spasojevicem – “Metaloplastika”; plejada igracica iz “ZORK” Napretka (Z. Bastovanovic, V. Brkic, Lj. Markovic, M. Celebic, A. Djokic, T. Milanovic, S. Damjanac, Z. Paplacko…) predvodjene Lj. Knezevic i (po meni) jedna od najtalentovanijih generacija u istoriji “C. Zvezde” iz sezone 1999/2000 (N.Marinovic, D.Pejanovic, I.Nikcevic, M. Curuvija, N. Kojic, V.Stojanovic, N.Vuckovic, N.Manojlovic, V.Osmajic…) predvodjene I.Butulijom.

Ovaj “drugi” deo moje karijere, krenuo je odlaskom u Jordan gde sam bio selektor muske reprezentacije, odakle me put odveo do mesta gde se i dan danas osecam kao “svoj”. KC PICK i grad Segedin imaju posebno mesto u mom srcu i 4 sezone provedene tamo cine mozda i najplodniji deo moje celokupne karijere. Fantasticne utakmice u domacoj i medjunarodnoj konkurenciji, fanaticna podrska publike i sjajni igraci koje sam imao cast da prevodim cine da i dan danas Segedin smatram mojom drugom rukometnom kucom (Zupa je zauvek jedna i jedina ).
U RK Vardaru iz Skoplja proveo sam dve divne godine predvodeci takodje i musku seniorsku reprezentaciju Makedonije – sve ove igrace koji su danas na vrhuncu karijere a tada su jos bili neki talentovani momci koji dolaze; odakle preko godine provedene u portugalskoj ABC Madeiri (sezona 2005/6) odlazim u Svajcarsku na mesto selektora nasledjujuci legendarnog nemca Arno Ereta. Nakon dve godine u zemlji satova i nekih zaista sjajnih meceva (izdvajaju se same pobede nad Poljskom, Slovackom, Danskom, Madjarskom…) stigao je poziv iz Velike Britanije. Bila je to posebna prilika da u jednoj tako velikoj sportskoj zemlji sa svojim kolegama gradim rukomet od temelja po nasem modelu i naravno budem deo jednog od najvecih sportskih dogadjaja ikada – OI u Londonu. Nezaboravno iskustvo iz kojeg planiram da neke delove i publikujem! Nakon OI na poziv Olimpijskog Komiteta Izraela dolazim ovde, a koliko cu i ostati to nikada sami ne znate, Bozidar Maljkovic je jednom rekao: “Trener uvek mora da ima spakovane kofere”…

2. Trenutni angazman?? Ciljevi zadaci..

Osnovni cilj koji je pred nas stavljen (strucni stab jos sacinjavaju A. Buligan iz Rumunije – trener golmana i J. Sterbucl, Slovenija – trener za fizicku pripremu) je da formiramo potpuno novi tim, koji ce u narednim godinama uspeti da se kvalifikuje na jedno od velikih rukometnih takmicenja (EP ili SP). Za sada smo svi zadovoljni i projekat tece u zeljenom smeru, ali smo isto tako i svesni da jos mnogo posla stoji ispred nas. Optimista sam po prirodi i zadovoljan onim sto smo do sada uradili, ali ekipa je zaista jako mlada i trebace mnogo podrske i medjunarodnog iskustva.

3. Razlika seminara u inostranstvu i u Srbiji? Obzirom da posecujete skoro sve a i da ste bili predavac na mnogim

Pratim situaciju i moram da kazem da se trenutno puno toga desava, mislim da je odluka trenerske organizacije da organizuje seminare na regionalnom nivou, dobar nacin da se rukomet vrati u bazu, jer odatle sve mora da krene. Godinama zastupam ideju da se na drugaciji nacin pridje edukaciji trenera i njihovom usavrsavanju, ima mnogo vise logike ogranizacija po “horizontali” a ne “vertikali” (sakupite sve trenere na jednom mestu i prezentujete im teme za koje smatrate da su vazne). Logicno je da problemi koje imaju treneri koji se takmice na medjunarodnom nivou nisu isti onima koje imaju ljudi koji rade sa najmladjima. Ako to vec znamo, onda moramo tako i da pristupamo izboru tema, i da o tome vodimo racuna pri organizaciji seminara.
Vazno je da drzimo paznju na onome sto se desava u svetu, i pristalica sam slanja najboljih mladih trenera u vodece klubove i nacije da vide kako to rade skandinavci, nemci, francuzi. To sto smo nekada mi njih ucili ne znaci da sada nemamo sta da vidimo i naucimo od njih, ali ne treba da zaboravimo pri tome da ne moramo uvek da odemo “tamo daleko”, jer mnogo uspeha i znanja lezi u okruzenju, u zemljama oko nas, stalnim ucesnicima zavrsnica velikih takmicenja (HRV, SLO, CG, MKD…) na jeziku koji je svima razumljiv. Ne zaboravimo pri tome da smo putem globalne svetske mreze – interneta, danas na samo jedan “click” od toliko informacija za koje bi nam pre 30-tak godina trebali citavi timovi i meseci istrazivanja, tako da nema opravdanja za neusavrsavanje!
Sa svoje strane, nastojim da uhvatim korak sa svetom, jer ako zastanete danas vec sutra vas nema! Trudim se da budem prisutan kao polaznik svih trenerskih klinika i seminara sirom sveta, a kad god me pozovu koristim priliku da i kao predavac predstavim nasu skolu rukometa i ono sto ona ima da pokaze svetskom rukometu. Ne bih da zvucim neskromno, ali poziva uvek ima samo sve treba uklopiti u prilicno zgusnut kalendar obaveza.

4. Vase misljenje o radu trenera u Srbiji, najvise sa mladjim kategorijama?

Ono sto cesto isticem, a svakako da je vaznije i to sto zaista tako mislim, je da imamo sjajne generacije mladih igraca i mladih trenera koji sa njima rade. Problem nastaje kad trebamo neke od njih da podrzimo i da im damo sansu u bilo kojoj ulozi. Ovo vazi i za igrace a i za trenere, jer osim A. Brkovica na prste jedne ruke mozemo nabrojati one koji su dobili pravu sansu. Kad to kazem podseticu samo da je (kao trener!) Vlado Stenzel u finalu OI u Minhenu imao 38 god. a prof. B. Pokrajac u finalu SP u Dortmundu 1982-e 35!, a (igraci) V.Vujovic 21, M. Basic 22 na istom takmicenju! Zaista bih voleo da mi neko neko nadje igraca rodj.1993 u danasnjem timu Srbije a pri tome je iluzorno komentarisati odnos ondasnje i sadasnje konkurencije za mesto u timu ili na trenerskoj klupi…
Jednostavno, svima nam treba mnogo vise hrabrosti da neke stvari pomerimo s mesta, a bez toga nema boljitka. Da kazem jasno, imamo odlican mladi trenerski kadar, ali i za njih vazi ona stara trenerska maksima “Niko nije postao igrac bez podrske”! Nije mi namera nikoga da kritikujem niti da delim lekcije, ali cinjenica je da nas samo neka drugacija razmisljanja, nove ideje mogu zadrzati ovde gde smo sada ili cak i podici neki stepenik vise, jer uvek moze bolje…

5. Vase misljenje kako bi bilo dobro da se radi, neki predlog uspostavljanje sistema rada sa mladima?

Kad me neko pita za recept, “magicne reci”, obicno savetujem da se vratimo sebi, sopstvenoj skoli rukometa, formiranoj ovde, koju smo ni sam ne znam zasto napustili i bez borbe predali drugima. Evo uskoro ce 20godina kako g-dina Kazimira Fulgosija nema medju nama, mogu slobodno da kazem jednog od rodonacelnika sistema i selekcije u srpskom rukometu, sjajnog pedagoga, strucnjaka, coveka koji je bio uzor mnogim generacijama igraca i trenera. Bilo je to vreme kad su igraci u Nisu, Sapcu, Valjevu, “nicali kao pecurke” a iza su se krili neki divni ljudi kojih na zalost vise nema (cika Mica, Djole Petrovic, Guzva Jevremovic)… Ono sto nismo smeli da izgubimo to je tehnologija rada sa mladjim uzrastima, sistem takmicenja koji je dokazano izbacivao najbolje, i letnje kampove na koje su dolazili najbolji medju najboljima da se usavrsavaju i budu jos bolji. Selekcija zvuci kao jedna obicna rec, a u sebi krije puno toga tako potrebnog za vrhunski rezultat, ne bih da se neko nadje povredjenim ali ne mozemo imati u jednoj generaciji 256 reprezentativaca u bilo kom uzrastu! Drustvo najboljih je jasno definisano a i pravila kako se u njega ulazi, mozda bas i zato u rezultatima mladjih kategorija kasnimo za najboljima (Danska, Nemacka, Hrvatska, Slovenija). Dece ima, mozda vise nego ikada, uspesi seniorskih reprezentacija (i muske i zenske), pokrenule su neke nove klince da razmisljaju o rukometu, na nama trenerima je da im pomognemo da u tome i uspeju, ali put do uspeha ne vodi preko precica, trnovit je i pun odricanja, to moramo jasno staviti do znanja svima jos na pocetku. Mlade ljude, narocito danas, je nemoguce lagati, oni jako dobro razumeju jasna pravila, ali isto tako dobro vide i kada ih nema. Uzajamno postovanje, rad, red, ispravna selekcija, dobar sistem takmicenja, zar je to zaista tako tesko razumeti i primenjivati?!
Na srecu, uvek i od svega moramo poci od sebe. Mi treneri, pedagozi, ljudi koje rade sa mladima, moramo licnim primerom pokazati da stojimo iza svojih reci, sve nakon toga je lako i “obicno”. Srbija je nepresusni izvor talenata i igraca sa duhom, vicem, energijom, zasto je poimanje nekih drugih rukometnih skola, bazirano na snazi, brzini radi brzine i profilisanju igraca po jednom kalupu prevagnulo u poslednjim godinama pitanje je na koje ja nemam odgovor. Sto pre se vratimo sebi, to cemo lakse izaci iz zacaranog kruga trazenja identiteta. Zemlje koje vladaju svetskim rukometom u prethodnim godinama, (Hrvatska, Danska) nisu niti vece niti sa duzom tradicijom, one su samo primer da je ocuvanje identiteta = ocuvanju rezultata. I nisam nikoga cuo da Hrvatima kaze da treba da igraju kao Danci niti Dancima da budu “balkanci”. U razlicitosti i drugacijim traganjima za sustinom problema, leze svi odgovori. Gotovih resenja nema, zato vratimo se sebi, dok jos imamo kome!

6. Planovi za projekat ”Handball for all” ove godine?

“Handball 4All” je jedinstveni projekat u svetu rukometa, nastao 2011-e kao odraz teznje u pronalazenju resenja za igrace koji zavrsavajuci juniorski staz bivaju prepusteni sami sebi i najcesce ostaju prosecni ne uspevajuci da dostignu potencijal koji imaju. Cetiri prijatelja, cetiri zaljubljenika u rukometnu igru (Alexandru Buligan, Veroljub Kosovac, Jure Sterbucl i ja) resila su da zapocnu projekat letnje rukometne akademije, na kojoj bi se radilo na individualnom usavrsavanju igracu i unapredjenju postojeceg znanja. Tokom godina, sam projekat (od pocetka zamisljen kao internacionalni), prerastao je sve nas dosegnuvsi neke nove dubine, postajuci mesto okupljanja rukometnih zaljubljenika iz celog sveta (USA, Iran, UK, Danska, Francuska, Slovenija, Izrael, Nemacka, Rumunija itd), i mesto gde dolaze mladi treneri u potrazi za znanjem i sa jedinstvenom mogucnoscu da prate sve ono sto se na akademiji radi iz “prve ruke”. Tesko je pobrojati sve one koji su bili deo projekta i cinili su i cine akademiju posebnim mestom, ali svakako treba istaci ljude koji su cinili deo tima: prof. A. Acsintea iz Rumunije, R. Doblera iz Svajcarske, D. Ilica, D. Stojanovica, S. Djukica, D. Djuric iz Srbije. U ove tri godine kao treneri/igraci ucesnici posetili su nas i Joze Percic (SLO), Joel da Silva (Fra), Bill Baillie (UK), D. Aminai (IRA), D. Cvijic, D. Beocanin, M. Djukic, S. Radosavljevic, N. Maksimovic i mnogi mnogi drugi.
Sam dnevni rezim rada sastoji se od jutra sa S&C trenerom –, pre i popodnevnog treninga u dvorani (individualno 1-1 ili u malim grupama) uz obavezni vecernji teoretski seminar-prezentaciju. Mesto je to gde igraci mogu da sretnu neke od svojih idola (i da treniraju sa njima!) koji su i sami prolazili slicna razdoblja u svojim karijerama, i zaista smo ponosni sto su svoja iskustva sa nama u prethodne tri godine podelili S. Kitic, A. Lekic, V. Vukovic, N. Jovanovic, M. Ilic, D. Andjelkovic, N. Vuckovic, I. Lapcevic.
Ovogodisnje, cetvrto izdanje “H4All” bice posebno zanimljivo, jer imamo najavljene goste iz Svedske (selektor S. Olsson uz 4 igraca iz juniorske selekcije), specijalnog gosta N. Perunicica, kao i sjajne trenere i predavace D. Adzica, A. Buligana, K. Feldmana, M. Isakovica… Ono sto je vazno je reci da je broj polaznika limitiran kapacitetom hotela (Brzece, Hotel “Ozon”), i to je nesto sto nece biti menjano, jer smatramo da je intima, individualnost i druzenje ono sto je najdragocenije u projektu i probacemo da to i sacuvamo.

7. Vase iskustvo koje biste podelili sa mladim trenerima, nesto za kraj!

Na pocetku svakog od mojih rukometnih dnevnika stoji recenica jednog od najvecih trenera u istoriji rukometne igre, bivseg selektora SSSR-a Igora Turcina koja glasi “Pobeda raduje, a porazi uce”. Dodao bih samo da to uvek imamo na umu jer i kada “gubimo” dobijamo, i nemojmo da pretvorimo sopstvene pobede u poraze gubeci prijatelje, gubeci sebe, gubeci nit koja nas gura dalje.

You might also like