Dr Nikola Foretic: Rukomet je vestina i potrebna su mu cistija pravila!

Šesti međunarodni Kamp rukometnih golmana u Splitu prošlog meseca bio je prilika da se na tribinama čuvenih Gripa okupi veliki broj ljudi iz rukometa. Jedan od njih bio je i Dr. Nikola Foretić, tridesetšestogodišnji Splićanin, već dugi niz godina na „privremenom radu“ u Persijskom zalivu, prvo Saudijskoj Arabiji, a onda i Kataru, gde je posle reprezentativnog iskustva započeo i rad u Katar Sports Klubu, u ulozi pomoćnika Vlade Šole.

Puno tema za razgovor, a prva o stanju u Zalivu.

– Sa iskustvom rada u Savezu i u klubu, mogu reći da je situacija dekadentna. Što se tiče nacionalne lige i rada sa mladima postoji pad. Što se tiče reprezentacije, tu se drži nivo, ulaže se, ali manje u odnosu na prethodnih periodu. Klubovima su budžeti manji, dovode se jeftiniji igrači. Naredne sezone će biti dva umesto tri stranca po timu. Nema više naturalizacije. Probaće generaciju 1998 da izguraju samo sa Katarcima, ali ne ide – kaže Foretić, koji je zaposlen na Kineziološkom fakultetu u Splitu i dodaje:
Imali ste tri trenera sa prostora Ex-Yu prošle sezone, a osim Španca Đirone iz Džeiša, koji je stvarno dobar, uglavnom su treneri iz Tunisa i Egipta. To je neki odabrani smer. Ovo što radi Rivera, to je izdvojeno od rada sa mladima. Budućnosti ima uvek, ali ljudi koji su radili, na primer, u Kuvajtu, kažu da to liči na to. Jedno vreme je bilo zanimljivo, ispuhalo se, ostao je neki rukomet sa manje novca i za ljude iz arapskih zemalja.

Nepisano trenersko pravilo u Zalivu je da je najveći uspeh da se što duže ostane?

– Niko od nas ne ide u Katar da bi napredovao previše kao trener. Treba biti realan, iako je u Kataru bilo vrlo kvalitetnih trenera. Katarska liga nije loša, ali je sistem takmičenja takav da ne možeš držati sistem rada. Nekada se i četiri takmičenja preklapaju. Stranci na kojima temeljiš igru se dovode i tri dana pred početak takmičenja, nekada i za vreme utakmica. Tu trener ne može organizovati ozbiljan rad. Drugi veliki problem je njihova kultura. Nemaju sportsku kulturu, država im omogućava da se bave svim sportovima, deca su uglavnom na fudbalu. Svi hoće da igraju fudbal. Rukometom se jako malo dece bavi. Na tribinama ne možete videti ni jedno dete kada je liga. Strategije se menjaju svake godine, a to onda nije strategija.

Kakav je rad sa Šolom u Katar Sports Klubu?

– To je jedan od najstarijih klubova, ali novi klubovi su bogatiji. Ove godine smo bili deveti, prošle deseti sa možda i najmanjim budžetom od 12 klubova. To je tako kako jeste. Sa Vladom funkcioniše dobro u datim uslovima. Pričam o uslovima igračkog kadra. Što se tiče uslova za rad, za mene, koji je dugo gulio beton, to je sve NBA. U dvorani imaš teren za rukomet, fitnes, video sobu, stadion sa stazom je odmah pored. Šta ti više treba? Tu se mogu stvarati šampioni, a ne igrači za katarsku ligu.

Povratak u Evropu je želja?

– To je cilj svakog trenera. Pomoćnik sam četiri godine. Imao sam sreću da radim i sa Kljajićem, Ivandijom i Šolom, svi oni su mi otvarali vrata u nekom smeru, ali cilj je naravno biti prvi trener. Naravno da je želja Bundesliga, gde se radi dosta, a to dolazi na naplatu posle nekog vremena. U arapskim zemljama, programi, planovi, strategije, nisu opcija. Postoji rezultat sada i odmah.

Došli smo do betona, šta je problem sa splitskim rukometom? Toliko je igrača izbacio u poslednjih dvadesetak godina?

– Rukomet sam počeo igrati na Hvaru. Rukometno sam odatle i na to sam ponosan. Do početka treninga sa nekom ekipom nisi imao šansu igrati u dvorani, a kamoli trenirati. Kada sam vodio rukometnu školu u Splitu, trenirali smo na betonu. Ti klinci koji danas igraju sve zapaženiju ulogu, Slišković, Mandalinić, Vranković, počeli su na betonu. Danas ako nema dvorane, ne priča se o treningu. To govori o stanju u rukometu. Ne mislim da se treba igrati na betonu, ali pre smo imali mnogo više entuzijazma. Čak i ako pričamo o teškom radu, on nikada nije dovoljan. Kako kaže Džon Vuden „Hard work without enthusiasam is just a hard work“ (Teški rad bez entuzijazma je samo teški rad). U tom pogledu, Split kao sportsko podneblje bi trebalo emitirati više tog sportskog entuzijazma. Ne pričam samo o rukometu, niti o entuzijazmu u kafani kada se gleda nešto. Pričam o energiji koju bi ljudi trebali uložiti u sport, a da ne moraju nužno biti plaćeni. Toga fali.

BEZ DILEME ZA SHOT CLOCK

Šta to rukometu fali da bi postao još globalniji, poput košarke, osim tog proboja u SAD?

– Ne, nije u tome stvar. Kada slušate Božu Maljkovića, on će vam reći da je evropska košarka samo rezervat američke. Mi smo možda i srećni što nemamo Ameriku. Sa te strane, priča je vrlo jednostavna. Rukomet je sigurno, u smislu dinamike, vrlo globalan sport. Referiraću na odličan intervju Kamenice kod vas na Balkan-Handball-u. Njegova zapažanja su pogođena i sa većinom se u potpunosti slažem. Da bi smo imali sport, pravila moraju biti čistija. Za mene uopšte nema dileme da li treba da uvedemo shot clock. Pitanje je samo koliko će taj napad trajati? O tome danas trebamo raspravljati. Vi kada bi pitali i Vranješa, i Červara, i Dušebajeva, svi bi vam rekli isto. Hoćemo dvosmerne igrače koji su, ne nužno, top šuteri ni odbrambeni igrači, ali koji mogu imati više uloga u igri. Koji mogu igrati tranziciju i napada i odbrane, što je po meni budućnost rukometa. Kada se sve sklopi, rukomet je jedan globalan sport. Davne 1996. godine smo igrali u Dizeldorfu sa Hvarom turnir po pravilima Vlade Štencla. Vlado je bio pionir. Igralo se bez centra, u tri segmenta, gde je faul, ako je na krilu, penal se puca sa krila. Vrlo zanimljivo, šut izvan deset metara važio je dva poena. Na kome je bio faul taj ga je izvodio. To je tada bilo avangarda.

RUKOMET JE VEŠTINA

– Moramo ići u smeru da nam igra bude još dinamičnija, ali ne haotična. Neki vrhunski treneri se boje da bi promenom pravila oni izgubili tlo pod nogama. Nije tačno. Pravila se postepeno menjaju, igrači dobijaju vremena da se tehničko-taktički obuče i ide se dalje. Moramo imati strategiju promene pravila, a ne kako koji vrhunskli trener treba za prvenstvo piše pismo IHF-u, kao Rivera za Borhu Fernandeza, pa sada treba štititi pivotmena. To je pogrešan put. Držali su nam seminar u Dohi o novim pravilima. Pitali smo koji su treneri savetovani povodom njih. Rekli su nam Dušebajev, Olson, Brant i Rivera. To su vrhunski treneri, ali nisu jedini. Kažu ne možemo sve. Ma možemo u vreme interneta. Napraviš anketu. Tako sam radio doktorat. Druga stvar, 95% se ne bavi vrhunskim rukometom, već bazom. To nije ista priča. Mi živimo od te baze.

Šta bi trebalo napraviti vrhunskom rukometu da bi bio atraktivniji za navijače, medije, sponzore?

– Trebalo bi ograničiti kontakt koji je danas ekstremno grub. Jesam za kontakt, ali ne da bude ekstremno grub da ljudima skraćuje karijere. To nema veze sa mozgom. Za to postoji UFC. Mi smo rukomet. Jedna misao mi se vrti po glavi. Kada veština u sportu postane manje važna u odnosu na kondicijske sposobnosti, tada sport sigurno postaje dekadentan. To se nama polako događa i to je opasno. Znači, kada kondicijom mogu da nadoknadim veštinu…ne bih imenovao neke igrače, jer kada bi ih ograničili pravilima, oni ne bi ni gledaoci mogli da budu, a kamoli igrači.

IGRA, A NE DISCIPLINA

– Jedan Nikola Karabatić je izuzetno jak, ali je on igrač. Ima veštinu srednjeg beka od 185cm. Zato je on TOP igrač, ali imaš igrače koji su izuzetno jaki kao on, ali znaju tri elementa tehnike i jedan element taktike. I onda je on olimpijski pobednik i svetski prvak. To nije dobro za rukomet. Moramo igru zakomplicirati u smislu kreativnosti i taktičkih izazova, a ne u smislu kondicijskih aspekata. Previše smo uveli trenera atletike. Ne potcenjujem ih, to su ljudi koji bazične fizičke sposobnosti najbolje razvijaju, ali mi smo sport, igra. A velika je razlika između discipline i igre. Ti tamo razvijaš tri koraka i skok, a u rukometu je opisano preko sto elemenata tehnike, taktički je beskrajan, kao i košarka. Ako ovo vreme učenja i razumevanja igre, ti posvetiš kondiciji, ne trebaš biti naučnik pa zaključiti da će u veštini nešto faliti. A veština daje lepotu igri. To je moje mišljenje kao bivšeg igrača, trenera i kondicijskog trenera, i nekoga ko se bavi naukom.

Rukometu treba više Balića, a manje Šuha?

– Šuha, Kusa i frajera koji nisu krivi. Možda bi bili bolji da igra od njih to zahteva, ali ne zahteva. Da radiš neku špicu za promociju rukometa, da li bi stavio Šuhov udarac u glavu ili Ivanov pas kroz noge, Nidžinu paradu kada je presekao loptu u Zagrebu, gde je slomio utakmicu? Šta bi stavio? Tu je priča vrlo jasna. Samo se postavlja pitanje zašto ne idemo u tom smeru. Odgovor je uvek isti. Zato što je ovo lakše. Za ovo nije potrebno znanje. Ovo je brže. To je prebrzi svet koji ne daje vremena. Kada pričamo o rukometu, izgubili smo trenere učitelje. Oni ti daju ono osnovno, oni su najvažniji. Male lige su tu da razvijaju igrače.

A ne da samo kače medalje oko vrata?

– One moraju biti najbolji prezenter lepote sporta. A kada se dođe na viši nivo onda neka rade pravila tržišta i vrhunskog sporta. Te stvari ne možeš primenjivati u radu sa decom od 12, 14 godina. Kada počne priča o hrvatskom, pa i srpskom rukometu, pre 6,7 godina sam igrao Novogodišnji turnir u Beogradu. Iznenadio sam se ugodno koliko u Beogradu ima registrovane dece, ali sam se neugodno iznenadio kada sam video na kom nivou su ta deca. Došli smo sa jednom selekcijom dobrom, ali pričamo o Partizanu i Zvezdi koji nam u dve utakmice zabiju pet golova. Ne kažem da ta deca ne bi mogla, ali vidi se pritisak roditelja, neke pogrešne postavke. Nije put samo masovnost. Masovnost je dobra, imaš je i u školi, ali u nekim školama se nikada ne proizvedu budući inženjeri, doktori, jer se u njima ne radi dobro. I one su masovne.

PROBLEM SRPSKOG RUKOMETA – KLUB

– Veliki problem srpskog rukometa je što ogroman broj mladih igrača odlazi prerano vani. Razumem zašto odlaze, ali to nije dobro. Nema kluba kao što imamo Zagreb, koji da odskočnu dasku da se ode sa 24. To je velika razlika. Bit sporta je da stvoriš zrelu osobu. Kada je stvoriš onda sa njim možeš da radiš šta hoćeš, ali ne i kada stvaraš samo igrača koji igra rukomet i zabija golove. Džon Vuden je rekao – Treniram ljude da budu ljudi. U tom prelazu između juniorskog u seniorski staž, ti momci imaju vremena da pogreše, da sebe testiraju, tu se stvara sporista. Ne mislim da su Hrvati talentovaniji od Srba za rukomet, nego inače.

FENOMEN PONOVLJENIH VRHUNSKIH REZULTATA

– Fenomen ponovljenih vrhunskih rezultata u svakoj sredini je isti. Moraš imati sportsku kulturu koja to prati, moraš imati trenersko znanje koje je to u stanju servisirati, i moraš imati onu iskru koja kaže – “Da, mogu biti kao on. On je iz mog mesta, moje sredine i on je to napravio”. Ta legla rukometa nedostaju u Srbiji. To je okidač. Vodio sam školu Splita 2003. godine. Imali smo 20 dece. U pet dana posle Portugala ta škola je porasla na 120. Doslovno. To ti fali. Srbija ima vrhunske igrače, ali niko u Srbiji ne navija za Vesprem ili Fukse Berlin. Navijaš za Nenadića i Momira Ilića. Zamisli da imaš klub. To je sada i stvar za Savez. Ne bih pričao da je u Hrvatskoj ekonomija jača nego u Srbiji. Možemo gledati na polju košarke, gde je ta uloga zamenjena. Ni tu ne bih rekao da su Srbi talentovaniji od Hrvata za košarku, već imaju više kvalitetnijih trenera od Hrvata. Slavko Trninić mi je jednom rekao: „Velike trenere prave veliki igrači. Kao i velike igrače prave veliki treneri“ To je povezano. A kada nemaš velikih igrača, nema ni trenera. Ni jedno ni drugo ne možeš imati bez velikog kluba. Iza svega stoji ekonomija. Ni kod vas, ni kod nas nema velike ekonomije. Zato moramo stvarati igrače, biti realni i strpljivi.

STVARATI IGRAČE

– Bio sam na jednom predavanju o strategiji Ajaksa pre više godina. Oni imaju ima 80 miliona, Real Madrid 500. Kako ćes se takmičiti sa njima, kupovinom? Ne, radiš najbolju školu i čekaš da izleti generacija. Možda će se pojaviti tri puta u 20 godina, možda jednom, ali je čekaš. To je to. Ne možeš biti tužan kada ispadneš od Pariza u četvrtfinalu. To je realnost.

Da li je mogao da se nađe bolji trenutak za uvođenje novih šest pravila od olimpijskog turnira koji bi trebalo da bude prezentacija rukometa u njegovom najboljem svetlu. Neke situacije će zbuniti i ordinarne rukometne fanove, a tek novu publiku koju bi trebali da dobijemo?

– Oni su pravila testirali na SP juniora, ali to su ipak juniori. Te greške puno manje koštaju. Od svega što su uveli, puno je ostalo sive zone. Moramo težiti čistim pravilima, a ovde opet ima puno subjektiviteta. Previše sudija ima ulogu, pogotovo kod pasivnog. Shot clock, ponavljam, jedino je ozbiljno rešenje u tom smislu, treba ga testirati na takmičenjima i ligama. Ovo pravilo za ležanje na podu posle faula je pravo pravilo, to ozbiljnim igračima nije problem, ali na SP, EP i OI jeste. Ovo ostalo je kozmetika ili pogodovanje trenerima, taktikama, hajmo reći, stilovima igre. Ne vidim veliki iskorak. Pravila bi morala biti puno jasnija i jednostavnija. Sa Kamenicom se u potpunosti slažem. Pravila se ne smeju izdvajati iz neke strategije igre. Ako želiš da igra bude lepa, to ne znači da ne mora biti agresivna. Agresija mora biti kontrolisana i bezopasna po igrače – zaključio je Dr. Nikola Foretić.

IZVOR BALKAN HANDBALL

You might also like