TRENER I AUTORITET!

Predstavljamo  Vam sportskog psihologa Marijanu Mladenović, profesorku sa Visoke sportske i zdravstvene škole u Beogradu. Profesorka Mladenović je  clan stručnog štaba ženske rukometne reprezentacije Srbije od oktobra 2014. godine i učestvovala je na EP 2014. 2016. godine kao  i na  SP 2015. godine. Pored rada u rukometu,  angažovana je i kao predavač na programima stručnog osposobljavanja sportskih trenera i kao predavač na specijalističkim studijama za sportske trenere.

Mnoge radove i informacije mozete pronaci na Facebook  stranici

 //www.facebook.com/sportskipsiholog.marijanamladenovic/

kao i na zvanicnoj web stranici //www.sportskipsiholog.rs/sr/

 

U slučaju mlađih kategorija sportista, trener je ključan ’’instrument’’ psihološke pripreme koji uz konsultaciju sa sportskim psihologom ’’podešava’’ svoj  pristup deci i mladim sportistima tako da se njihov psihološki i sportski razvoj odvija na najoptimalniji i najpozitivniji način.

Izdvajamo jedan od interesatnijih tekstova “Trener i autoritet“

Trenerski posao je, kazaće svi treneri, najlepši i najstresniji na svetu. Sport nije samo posao, sport je sam život. Anegdotski pojednostavljeno, kada bi ’’Marsovci’’ došli na Zemlju i sleteli među trenere iz nekog sporta, verovatno bi zaključili da je taj konkretni sport jedino čime se ’’Zemljani’’ bave. Ne bi bilo preterano ako bi se reklo da, trener tokom svoje karijere, može više da utiče na sportiste sa kojima radi, nego sve ostale osobe od autoriteta zajedno. Taj uticaj je višeslojan i ne podrazumeva samo prenošenje sportskog znanja. Na kraju karijere, sportistima nije uvek lako da odrede šta su od kog trenera naučili u sportskom smislu, ali dobro pamte kako su se kod različitih trenera osećali. Trenerov psihološki uticaj na sportiste je često nevidiljiv ’’golim okom’’ i nemerljiv, jer ’’razlomljen’’ i ’’usitnjen’’ na pojedinačne trenutke i situacije, može da se čini kao da je u datom trenutku minoran, kao da je nešto ’’uz-put’’.

Takvih ’’sitnih’’ i usputnih situacija ima bezbroj u trenerskoj karijeri i sa stanovišta trenera, svaka može biti prelomna za izgradnju autoriteta. Jedna vrlo ’’škakljiva’’ situacija, podjendako ’’klizava’’ i za trenere početnike, kao i za iskusne trenere, događa se kada sportisti iz bilo kog razloga dodju u konflikt. Već deca od pet godina počinju da se upoređuju ko je bolji, brži, efikasniji. U toj takmičarskoj situaciji unutar iste sportske grupe, dolazi do kompeticije između onih koji bi trebalo da su na ’’istoj strani’’. Slična situacija ponavlja se i na seniorskom nivou među vrhunskim sportistima. Opet, naidje trenutak kada je do usijanja važno ko je bolji, efikasniji, popularniji, prvi među jednakima, ko je glavni, a za koga ostali ’’trče’’ itd. Kada se u istom timu nadju sportisti sa istim aspiracijama, sujetom i ’’držanjem do sebe’’, trener je jednako na klizavom terenu kao i sa petogodišnjacima. Zadatak koji se tada postavlja pred trenera prevazilazi isključivo sportske kompetencije. Kako ’’presuditi’’ u tom ’’sukobu’’, a da petogodišnjak ne zaključi da trener ’’više voli’’ onog drugog, ili da vrhunski sportisti ne ’’otkažu’’ lojalnost ekipi i započnu tihi ili otvoreni bojkot trenera (do konačne ’’sabotaže’’ njegove sportske epizode u datom klubu)?!
Recept za ’’klizave’’ situacije u karijeri trenera ne postoji, ali postoje ’’skice’’ koje mogu da posluže. Kada je reč o konfliktu izmedju sportista, najvažnije je demonstrirati neutralost, ali i želju da se situacija reši u interesu svih, kao i pokazivanje razumevanja pozicije svakog. Najvažnije je da se trener ne uživaljava u samo jedan ugao posmatranja situacije, često onaj koji mu je na bilo koji način bliži, možda onaj u kojem prepoznaje sebe i svoj način rezonovanja. Koliko god da mu je neka od pozicija lično bliža i razumljivija, važno je da uvaži sve strane i da to jasno pokaže. Svakoj osobi koja se nadje u nekoj vrsti sukoba, najvažnije je da održi samopoštovanje bez obzira na potencijalne ustupke koje treba da učini u cilju kompromisa i nadredjenog cilja. Dakle, važno je svima ukazati poštovanje i razumevanje, a zatim pozivajući se na trenersko znanje i stručni autoritet, objasniti svakom sportisti očekivanja i zadatke u skladu sa ciljevima ekipe. U sportskoj ekipi samopoštovanje je povezano sa percepcijom doprinosa ekipi i taj doprinos je neretko važno ekspilicitno objasniti sportistima (iako se trenerima često čini da ne treba posebno objašnjavati ono što je njihovim očima posmatrano sasvim jasno i očigledno).

Možda ovo deluje kao pojednostavljeno instant rešenje, ali daleko je od toga. Koliko situacija i ličnosti sportista, toliko i nijansi koje čine da je svako iskustvo u trenerskoj karijeri različito. Najvažnije je imati na umu, da tek kada trener demonstrira da razume stanovište svih svojih sportista, može da očekuje, pa i da zaheva, više međusobnog razmevanja i sportske saradnje u ekipi. Pri tome, vrlo je važan stav sa kojim se u svemu tome nastupa. A, da li se trener sa stavom rađa ili postaje?! On/a samopostaje, kroz kontinuiran rad na sebi u svim sferama, pa i psihološkoj.

You might also like