Taktika sa sedam igraca u napadu!

Na nedavnom rukometnom Evropskom sampionatu  Hrvatska je u 21. minutu utakmice bila u egalu s FrancuskomLino Červar je tada odlučio pokrenuti napad, koji se zaista vidno mučio, vađenjem golmana i uvođenjem sedmog igrača u polje. Nekoliko izgubljenih lopti kasnije, Francuska je već do poluvremena otišla na prednost koja se pokazala nedostižnom.

Ukratko, u tih devet minuta Hrvatskoj se dogodila katastrofa: dala je tri i primila čak osam golova.

Prošle je godine IHF nakon dugo vremena promenio pravila rukometne igre. Menjali su se kriterijumi i upustva, ali uvođenje sedmog igrača u polju je mnogo veća promena, inovacija koja ukida ograničenje pozicije golmana i otvara čitav spektar novih taktičkih opcija. Treneri su time dobili priliku ući u  novi svet.

Doduše, i pre te promene se ponekad igralo sa sedmoricom igrača u polju. Bitna je razlika što je tada na terenu morao biti golman ili barem igrač koji je glumio golmana noseći marker preko dresa. Naravno, on se mogao vratiti i stati na gol, pa ponekad i zaustaviti  kontru, ali u suštini nije davao nikakvu  opipljivu prednost napadu. Razlog je bio jednostavan: odbrane su gotovo ignorisale igrača s markerom jer je bilo jasno kako on neće krenuti u realizaciju. Služio je kako bi poboljšao protok lopte, ali nije predstavljao realnu opasnost za gol jer nije davao napadu nepredvidljivost s obzirom na to da je suludo ulaziti u sut  preko tog igrača koji može biti blokiran i onemogućen u povratku na gol kad postoje šestorica drugih igrača kojima nije primarno pokriti gol.

Promenom pravila data je prednost napadu. Baš svaki igrač može krenuti u realizaciju i baš svaki njegov saigrač (obično bek zbog blizine ili krilo zbog brzine) može izaći napolju  kako bi ušao golman. Pozicioni  napad je dobio na nepredvidljivosti, golmani su dobili mogućnost brzog ulaska u igru, a treneri su dobili nove prilike za stavljanje dodatnog fokusa na napadačku igru.

Hrvatskoj takva igra protiv Francuske nije pomogla. Eksperiment koji je trebao pokrenuti napad pretvorio se u katastrofu. Međutim, vrlo je opasno upustati u vlastito neugodno iskustvo. Vrlo je opasno izvući iz onoga što se dogodilo,  definitivno pravilo u kojoj je igra sa sedmim čovekom beskorisna ili čak štetna.

Kumulativni podaci na celom prvenstvu govore kako je Hrvatska imala 57 posto uspešnosti u postavljenim napadima. Kad je igrala s igračem više, uspešnost skače na 74 posto. Dakle, razlika je očita. Slične su brojke i za Dansku (57%-75%), Francusku(52%-65%), Švedsku (48%-61%) i Spaniju (53%-72%). Igra s igračem više u polju daje osetnu prednost u napadu – najpre u kvalitetu suta, a onda i u realizaciji.

Imajući to na umu, logika igre s koriscenjem sedmog igrača je jasna. S dvojicom pivota koja su postavljena između 1 i 2 i  3 i 4, napad može fiksirati odbranu za liniju od šest metara i onemogućiti ih da agresivno izlaze prema spoljnoj  liniji. U tom slučaju, spoljna linija dobija prostor za bolje suteve i brži protok lopte, jer svako iskakanje iz zone je prilično lako kazniti dodavanjem na pivota ili produživanjem lopte na krilo.

Dinko Vuleta s  fakulteta za sport u Zagrebu napravio je istraživanje na uzorku hrvatskih spoljnih igrača i njihove realizacije  na Svetskom prvenstvu u Spaniji  2013. Rezultati su pokazali kako je realizacija suta s devet metara tek nešto viša od 40 posto. Spoljni  igrači to kompenzuju  kvalitetom suteva koje dobijaju iz prodora i iz kontranapada, tako da im ukupna efikasnost raste na 55 posto. Važno je napomenuti da čak 61 posto od ukupnih suteva dolazi s spoljnih  pozicija, šutom s devet metara koji nije ni blizu toliko ucinak  koliko ostali elementi rukometne igre.

Vuletino istraživanje o distribuciji i efikasnosti suteva s devet metara potvrđuju i drugi naucni  radovi na temu rukometa i oni nisu nikakav izuzetak i posebnost ove generacije hrvatske rukometne reprezentacije. Na Svetskom prvenstvu 2009. hrvatski su bekovi uputili su 189 udaraca s devet metara prema suparničkom golu gde su postigli 82 gola  što daje prilično usporediv postotak realizacije od 43 posto i prilično usporediv postotak od ukupnih udaraca.

U svom naucnom  radu o fizičkim zahtevima u elitnim ekipama u nemačkom i svajcarskom rukometu, Karel Madou došao je do zaključka da zaista elitne klupske ekipe s gotovo neograničenim budžetom, kao što je to Kiel, imaju 60,5 posto uspešnosti iz postavljenog napada, nešto slično onome što ima Hrvatska. Razlika je u tome što su njihovi šuteri još više skoncentrisani na suteve  s devet metara, a manje pokušavaju stvoriti višak prodorom. Za Kiel, čak gotovo 70 posto udaraca na utakmici otpada na spoljni  šut, 57 posto ukupnih golova postižu bekovi, a učinkovitost s devet metara je nešto viša od 45 posto.

Moderni rukomet je itekako ubrzao ritam. U Bundesligi je, prema podacima koje izlaže Madou, 1996. u proseku bilo 55,1 napada jedne ekipe po utakmici,  dok je 2004. broj skočio na 61,2, da bi se 2016. popeo na 64,6 napada po utakmici. Efektivno vreme igranja se povećalo s 48 na 54 minute, a prosečni broj kontakata igrača s loptom se u 60 minuta utakmice povećao s 90 na čak 172.

U takvom tempu protiv napadi imaju jako velik uticaj na rezultat. Posledično, gol iz kontre ima najveću vrednost jer suparnički pokušaj da izjednači rezultat pretvara u zaostatak od dva gola. Generalno gledano, itekako se isplati forsirati tranziciju i brzi centar, čak i nakon primljenog gola, dok je vrednost kontre neverovatna. Pa ipak, najviše golova i dalje pogadjaju  spoljni  igrači i najveći postotak udaraca dolazi šutem s devet metara. Ključ je zona od sedam od 10 metara. Dakle, potrebno je omogućiti najbolje uslove za igru, a to bez dileme omogućuje igra sa sedmim igracem.

Blokiranjem protivnicke  zone i onemogućavanjem izlaska prema šuterima napad dobija  mogućnost bolje i brže distribucije lopte, dobija se veća mogućnost za ulazak u skok šut, ali i – zavisno o reakciji odbrane – otvara se više prostora za asistenciju prema pivotima u solo prodorima srednjeg beka. Drugi pivot zapravo omogućava da spoljni  igrači uzimaju kvalitetnije suteve i dovode se u poziciju većeg statističkog izgleda za uspeh.

 

Postavlja se pitanje: kako je onda Francuska napravila onakvu razliku u roku od samo devet minuta?

Odgovor je jednostavan: Hrvatsku poraz protiv Francuske nije koštao sedmi igrač. Niti u ludilu. Izvući zaključak iz tog iskustva kako ne treba igrati sa sedmim igračem bilo bi jednako zaključivanju da ne treba šutirati sedmerce zato što je Arpad Šterbik odbranio tri penala u polufinalu protiv Francuske. Hrvatsku je poraza protiv Francuske koštalo to što je sedmog igrača odigrala loše, presudne su bile izgubljene lopte i situacije u kojima je napad bio loše dizajniran, a ne to što se igralo bez golmana.

Naravno, igra sa sedmim igracem  daje i koncepcijski rizik. Hrvatska je prelomila utakmicu protiv Islanda, ali je izgubila protiv Francuske. MakedonijaNemačka i Spanija su redom imali različite ishode; nijedna taktika nije savršena i nijedna taktika nije sama po sebi odgovor jer svaka koncepcijska odluka dolazi s rizikom.

Protivnik odbranu pretvara u napad u talasima.

Prvi talas napada je čisti kontranapad. Ta igra sa sedmim igračem ne donosi nikakvu opasnost jer očekivana konverzija takvog napada je preko 85 posto. Dakle, ako izgubite čistu loptu ili suparnički golman odbrani lagani šut i odbrambeni igrači izađu u čistu kontru, svejedno vam je imate li golmana ili nemate, izgledno je da ćete primiti gol. Bolja vam je šansa da vam protivnik šutira preko celog terena u prazan gol, jer očekivani postotak pretvaranja takvih udaraca u golove je manji nego što je u kontri. Osim što deluju pomalo demotivirajuće, golova na prazan gol ne treba se bojati jer se događaju retko, a izračunato je da se na prosečni broj napada u utakmici Bundeslige može primiti šest golova na prazan gol da i dalje budeš u plusu uz očekivani plus u realizaciji igrača više. Hrvatska je na prazan gol primila tek četiri od osam pokušaja. A ako procenite da nema smisla rizikovati, nijedno pravilo ne brani da i dalje igrate s markerom.

Drugi talas kontranapada je polukontra, a treći postavljeni napad na postavljenu odbranu s napravljenim zamenama. Ako računamo da je postavljeni napad onaj u kojem se i golman stigao zameniti, on je u ovoj računici nebitan. Najveća opasnost je polukontra u kojoj, čak i ako golman uđe, odbrana nije posložena i zbog žurnog ulaska golmana za doslovno prvog igrača koji naiđe odbrana nema svoju standardnu geometriju i napadi obično imaju visok postotak pretvaranja tih napada.

 

Postavlja se novo pitanje: zašto sve ekipe ne koriste taj model igre?

Prvi deo odgovora je: jer nekima jednostavno ne treba. Francuska, iako povremeno koristi taj sastav igre, ima krila koja bez problema ulaze na drugog pivota i otvaraju prostor zbilja elitnoj spoljnoj liniji na čelu s Nikolom Karabatićem i Nedimom Remilijem. U Danskoj Mikkel Hansen i Rasmus Lauge Schmidt ne trebaju veliku pomoć u otvaranju suta, jednako kao ni Sander Sagosen i Kent Robin Tønnesen za Norvešku. S druge strane, nekima treba jer s njom podižu šanse da se bore s elitom, tako najbolji trener na svetu Raúl González uveliko koristi tu taktiku, jednako kao što ju je koristio i najskuplji trener na svetu Dagur Sigurðsson.

Drugi deo odgovora je: zato jer je ovo relativno novo pravilo. Niti su napravljena prava opsežna naucna i statistička istraživanja niti su treneri još pronašli odgovarajuće metode za izvođenje napada. Taj napad nudi mnogo, ali i traži gotovo nepogrešivu uigranost i donošenje odluka. Dok se ne popularizuje i globalno prihvati, teško je očekivati da će se treneri odreći svojih konzervativnih metoda rada. Uostalom, metode koje izlaze iz okvira uobičajenog i tradicionalnog najbrže vode do otkaza.

Ključ modernog rukometa je otvoriti prostor između sedam i devet metara, a upravo to nudi taktika sa sedmoricom igrača.

I istina, Hrvatska je protiv Francuske doživela katastrofu, ali iskustvo bi bilo izvući iz toga razloge zašto su loše odigrali sedmog igrača. Uopstavati negativno iskustvo nema smisla, jer nisu izgubili jer su se odlučili za tu taktiku, nego jer su je loše odigrali. Suludo je odbaciti čitav spektar novih rešenja i ne pokušati ih usavršiti, jer korištenje sedmog igrača trenerima otvara vrlo novi svet rukometne taktike i postavljenog napada – onaj u kojem će slamati utakmice sedmim igracem , ali će se isto tako na njima slamati pritisak javnosti čim prvi put presude uzastopne izgubljene lopte.

Mihovil Topic

You might also like