Razgovor sa Draganom Djukicem. Odorhei, EURO, Japan, H4ALL, stanje u srpskom rukometu…

Iskusni srpski strucnjak i aktuelni selektor Crne Gore  Dragan Djukic govori otvoreno o svom bivsem klubu, daljim planovima, HandballforAll Akademiji, EURU i stanju u srpskom rukometu.

Na zalost dosao je kraj za HC Odorhei sa kojem ste bili na odlicnom putu, kakvi su utisci nakon saradnje i koji su dalji profesionalni planovi?

Nakon vise od decenije uspesnog takmicenja (osvajanje Challenge Cup-a u sezoni 2014/15), i uz zapazene rezultate svih ovih godina u nacionalnom prvenstvu, zaista je neprijatno iznenadjenje za sve ljubitelje rukometa u Rumuniji da jedan takav klub, stabilan po svim pitanjima nestaje sa rukometne mape! Smrcu glavnog sponzora, g-dina Atile Verestoja, klub je ostao bez finansijske potpore, a obzirom da nije bilo razumevanja od strane lokalne samouprave u klubu su bili prinudjeni da objave bankrot i da seniorsku ekipu odjave iz takmicenja. I sve to, u trenutku kada se tim nalazio u samom vrhu tabele sa objektivnim sansama da se bori za titulu, sa odlicnim timom i armijom simpatizera – kao kuriozitet pomenucu samo da je HC Odorhei bio klub sa najvise prodatih godisnjih pretplatnih karata u citavoj Rumunskoj ligi! Najveci gubitnik u svemu je sam rukomet kao sport, jer je ovaj klub od ranije bio poznat kao rasadnik vrhunskih talenata (Csaba Bartok, Ferenc Ilyes itd.), i zato ne mogu da prihvatim da se nije naslo resenje da se na neki nacin pomogne klubu da se ne ugasi niti od strane Rumunske ali ni Madjarske rukometne federacije, jer je ovaj klub bio svojevrsni simbol i citave madjarske manjine u Rumuniji.

Svi moji ovogodisnji planovi bili su da se sto bolje predstavim – kako ja licno tako i moj klub, rumunskim ljubiteljima sporta, jer je ovo bilo neko prvo, pocetno iskustvo u tamosnjem rukometu, ali na neke stvari u zivotu jednostavno se ne moze uticati! Obzirom da pocetak Februara nije vreme kada se vrse promene struke u klubovima nisam bas siguran da ce biti prilike da se puno bira, ali raduje da ponuda vec sada ima s tim da su uglavnom vezane za pocetak naredne sezone.

 

Zakljucak nakon Evropskog prvenstva o ucinku vase reprezentacije?

Svaki sportista uvek zeli najvise, kako od sebe tako i od ljudi koji ga okruzuju. Mi smo zaista verovali da imamo znanja i moci da se plasiramo u drugi krug, ali u tome na zalost nismo uspeli. Ne bih da trazim opravdanja ali je cinjenica da je Vuko Borozan igrac koji bi nedostajao svakoj ekipi na planeti, a koliko je bitan Grbovic videlo se u utakmici sa Makedonijom, kada je iako povredjen (zbog povrede nije igrao tri meseca pred pocetak i bio upitan i za samo ucesce na takmicenju!), bio jedan od najboljih na terenu.

Ono cime moram da budem zadovoljan i na cemu sam ponosan na momke koje predvodim, je da su dali zaista sve od sebe kako u pripremama za sampionat tako i na samom takmicenju i na tome im se nema sta zameriti. Nas nastup, ocena je vecine eksperata, bio je zapazen u svakom smislu (nacin na koji smo igrali, ponasanje na prvenstvu, takticke varijante koje smo primenjivali kako u odbrani tako i u napadu), narocito ako imamo na umu da smo bili najmladja selekcija na ovom prvenstvu. Ako se jos setimo kako je trnovit bio nas put do EP u Hrvatskoj, kroz sta smo sve prosli i kako smo rasli kao tim kroz sve ove utakmice (velicanstvenom pobedom u Niksicu nad finalistom EP Svedskom i eliminacijom Rusije na njihovom terenu u Moskvi – po prvi put u istoriji rukometa Rusija nije izborila plasman na EP sto samo po sebi dovoljno govori), mislim da je opsti utisak da Crna Gora ima tim sposoban da igra jos zapazeniju ulogu na velikoj sceni u buducnosti te da se mora nastaviti sa izgradnjom sopstvenog sistema igre. Ali, svi znamo da je strpljenja nekako uvek najmanje, na ovim nasim podrucjima…

No, vremena za zalopojke i nema bas puno, zreb za Svetsko Prvenstvo bio je nemilosrdan donoseci nam izuzetnog rivala kao sto je to svakako nacionalni tim Hrvatske, i bice ne samo senzacija vec i svojevrsni podvig ako u tome uspemo. Sigurno je da su oni favoriti pre no sto baraz pocne, ali ipak, sport se mnogo puta pokazao kao sasvim nepredvidiv pa nam ostaje da verujemo da smo kadri da napravimo cudo.

 

 

Kratka analiza Evropskog sampionata, Spanija i Ribera na krovu Evrope?

I pre takmicenja znalo se da je krug favorita za napad na medalje veci nego ikada u blizoj proslosti. Cak osam ekipa najavljivalo je borbu za podijum, na kojem ispostavilo se nije bilo mesta za dosadasnjeg prvaka Evrope – Nemacku, za domacina Hrvatsku, za srebrne sa zadnjeg prvenstva sveta – Norvezane kao ni za bronzane Slovence…

Fakt je da je sam turnir bio izuzetno zanimljiv za gledanje, i da je bilo krajnje “neocekivanih” rezultata. Ako su Slovenija i Hrvatska bile hendikepirane povredama vodecih igraca (Duvnjak, Dolonec), kakvo opravdanje naci za Nemce koji su jedino u mecu na otvaranju bas protiv Crne Gore demonstrirali snagu, a u svim drugim utakmicama nisu uopste licili na ekipu koja je onako dominantno osvojila prosli Euro! Prijatno iznenadjenje svakako su bile Ceska i Belorusija, to su ocito dva mlada tima koji dolaze i na koje se mora obratiti paznja u narednim godinama. Francuzi su bili verovatno najdominantniji tim na takmicenju i igrali na najkonstantnijem nivou, ali ih je u polufinalu sacekala Spanija i odvojila od sampionskih snova.

Na kraju, mnogo se pricalo o sistemu takmicenja i o ta famozna cetiri poraza Svedske (jednog sjajnog mladog tima uzgred budi receno) – koja su bila “dovoljna” za srebrnu medalju dok su Francuzi tek uz jedan jedini poraz morali da se zadovolje bronzom, ali zaboravljamo pritom slucajeve iz nekih drugih sportova – primer kosarkaske reprezentacije Srbije na poslednja tri velika takmicenja i tri finala na pr. Vrednost spanskog zlata ogleda se bas u tome da su igrali najbolje na finalnom vikendu i tu nema nikakve dileme – zasluzeno osvojili titulu koja im je nedostajala (cetiri prethodna finala Evropskih prvenstava su gubili!). Takodje, ne smemo zaboraviti da su imali i “neophodni” uslov u liku Arpada Sterbika, koji je jos jednom pokazao znacaj vrhunskog golmana za ostvaranje vrhunskog rezultata u rukometu (primetimo ovde da smo na poslednja cetiri velika takmicenja imali cetiri razlicita sampiona – na EP u Poljskoj – Nemacku, na SP u Francuskoj – Francusku, na OI u Brazilu – Dansku a sada u Hrvatskoj – Spaniju, ali sve to uz cetiri tako velike golmanske figure u glavnim rolama tih uspeha kao sto su: Volf, Omejer, Landin i Sterbik.

I da ne ostanemo duzni kolegama, Jordi Ribera je neko koga je put uvek vodio preko malih sredina do najvecih vrhova! Imao sam prilike da se sretnem sa njime u sezoni 2002-e kada je vodio maleni “Galdar” (u direktnom duelu sa Pick-om koji sam tada vodio bili su bolji za jedan gol i ekipa koja prolazi dalje odlucena je u poslednjem napadu…), stigavsi kasnije do polufinala EHF kupa gde su bili eliminisani od one velike Barse. Jordi je neko ko je selektorsku karijeru zapoceo u tada potpuno neafirmisanoj Argentini, da bi se do kraja razvio u dva selektorska mandata sa Brazilom, dovodeci na ovom poslednjem takmicenju – njegovim mirnim, tihim nacinom, Spaniju po prvi put na krov Evrope. Moramo svakako i spomenuti da smo u Hrvatskoj imali na sceni jednu novu trenersku generaciju predvodjenu supertalentovanim Kristijanom Andresonom (1981-o godiste!) na klupi Svedske u svom prvom finalu, Prokopa na klupi Nemacke (1978.), pa tandem zasluzan za preporod Ceske (Daniel Kubes takodje 1978. a nesto stariji Jan Filip 1973.), a pritom kao da smo vec malo zaboravili da je jedan Didier Dinart 1977-o, a Berge 1973, Jakobsen 1971. i Gonzales 1970…

 

Uskoro putujete u Japan na seminar kao predavac?

Posebna mi je cast i veliko zadovoljstvo sto cu imati jedinstvenu priliku da tamo predstavljam svoju zemlju – naravno i ceo ovaj nas region, iz kojeg kako neki kazu “dolazi najbolji rukomet” ali i citav Evropski rukometni svet na velikom trenerskom seminaru koji ce se pocetkom Marta odrzati u Tokiju. Pedantni, studiozni i uporni kakvi vec jesu, ljudi iz Japanu su poziv uputili jos pre sest meseci, a moj tadasnji klub se uz zaista puno razumevanja slozio sa time iako je period o kome se radi bio unutar redovne takmicarske sezone. Tako da ove dane koristim za pripremu tema za seminar i “slobodno” vreme nastalo sasvim neplanirano zbog dogadjanja u HC Odorhei, upotrebim na najbolji moguci nacin.

Naravno, da mozete da ocekujete da cu iskustva – po povratku iz Japana, sa zadovoljstvom razmeniti sa kolegama i koleginicama na vasim stranicama.

 

Na leto Vas ocekuje osma edicija “Handball4Al”l akademije?

Zaista je tesko govoriti iz ugla nekoga ko je neposredni ucesnik projekta, i verovatno bi puno bolje bilo da o njemu govore oni koji su imali priliku da osete – kao gosti, njegovo istinsko znacenje. Ono sto se ipak mora istaci, je da je ovo po svemu specifican “eksperiment” cak i za neke druge sportove, zasnovan na individualizaciji – na pojedincu, na liderstvu kao pokretacu a ne pukom elitizmu, na razlicitostima pristupa u dolazenju do sopstvenih resenja… Cinjenica je da svake godine pomeramo neke granice i zaista ponekad pomislimo da se “dalje ne moze”! Ali, neki posebni ljudi koji dolaze kod nas, uspeju da licnim pecatom daju neki novi, unapred nenaslucivani kvalitet. U 2017-oj imali smo cast i zadovoljstvo da se druzimo sa Bobom Heningom, Xavierom Sabateom, Draganom Adzicem… ali i sa igracima i trenerima iz citavog sveta, sto nas cini ponosnim jer svi oni cine “Handball4All” potpuno jedinstvenim mestom gde se rukomet dise, voli, zivi…

Planovi su da se osmo izdanje nase akademije odrzi u prvoj nedelji Jula, a o gostima i temama koje ce obradjivati cemo blagovremeno informisati vase citaoce.

 

Obzirom da je srpski rukomet u ocitoj krizi, da li vidite izlaz i put ka boljem?

Gotovo citavu karijeru gradio sam pokusavajuci da svakom problemu pridjem maksimalno odgovorno, ali sa druge strane zaista ne bih ni da uskratim nase kolege trenere odgovora na ovo pitanje kao i one druge ljubitelje sporta koji prate Vas sajt za odgovor na ovo pitanje, ali iskreno mislim da nisam bas najbolja adresa za njega!

Razlog je jednostavan, nalazim se na kormilu druge reprezentacije i ne bi bilo, prvenstveno pristojno sa tog mesta deliti lekcije kako se problemi “mogu” resiti. Ipak, kao neko ko dolazi odavde, i smatra sebe produktom ove trenerske skole ne mogu biti ni tek nemi posmatrac dogadjanja.

Srbija je kao osnovni cilj proklamovala plasman u drugu fazu sampionata. Da li je u tome i uspela? Da! Tu se nema mnogo cemu prigovoriti, a drugo je pitanje da li je to ono sto zelimo od naseg rukometa, kakav smo utisak ostavili, kako smo igrali pred i na sampionatu, kakvi su odnosi u samom timu i oko njega itd… Na to pitanje, treba da daju direktan odgovor oni koji cine nacionalni tim kao i oni koji donose odluke o buducnosti srpskog rukometa. Ja nekako, uvek pokusavam da gledam iz pozitivnog ugla i da nadjem nesto iz cega je moguce sagraditi buducnost. Pamte nas po onome sto ostaje iza nas, zato moramo da mislimo da svaka odluka donesena danas proizvodi implikacije u sutrasnjosti.

Na ovom prvenstvu mladi Jovanovic je iskoristio ukazanu sansu i pokazao da u buducnosti treba racunati sa njime, a Cupara da izrasta u respektabilnog golmana. Djukic, Marsenic i Radivojevic su vec par godina u nacionalnom timu, i igraju u dobrim klubovima. Na zalost potrosili smo neke bitne igrace u punoj zrelosti kakvi su: Nenadic, Sesum ili Vujin, a par igraca se zahvalilo na pozivu selektoru… Sa jedne strane Srbija delarativno najavljuje da zeli u Tokio, ali da bi u tome zaista i uspela mora se planirati dugorocnije, a stvari postaviti vec sada na nivo na kojem bi trebalo da budu. Cini mi se da govoriti o dugorocnim planovima, strategijama razvoja itd. a sa druge strane nemati na sampionatu ljude zaduzene za video analizu rivala, trenera golmana, statisticare… govori o tome da smo jos uvek daleko od sistema. Sve dok se on ne uspostavi, bice “mnogo vaznija” kadrovska resenja i nama svojstvena kombinatorika, ali to definitivno nikada nije, niti moze doneti ozbiljne rezultate.

 

 

You might also like