Nenad Perunicic “Terminator mekanog srca“

Legenda svetskog rukometa Nenad Peruničić (46), poznat i pod nadimkom Terminator, iza sebe ima bogatu igračku karijeru, mnogo trofeja, pojedinačnih priznanja, nagrada za najboljeg strelca. Krenuo je iz Rudara iz rodnih Pljevalja, pa išao preko Jugovića iz Kaća, Crvene zvezde, PSŽ-a, španske Bidasoe, nemačkih Kila, Magdeburga i Valaua, katarskog Al Ahlija, mađarskog PIK Segeda, ponovo španskih klubova – tada Barselone i Alhesirasa, pa ponovo Crvene zvezde, kao i Budućnosti iz Podgorice, sve do novog povratka u klub koji je, praktično, njegov život.

Poslednjih šest godina je na mestu trenera, uz kratak povratak na teren u 2015. zbog kadrovskih problema u ekipi, posle šestogodišnje pauze.

Među najznačajnijim trofejima, pored onog koji sam ističe, sa crveno-belima iz šampionata Srbije 2008, nalaze se titule prvaka Evrope sa Bidasoom 1995. i Magdeburgom 2002, kao i medalje u dresu Jugoslavije – bronzane sa EP u Španiji 1996. i tri godine kasnije sa SP u Egiptu. Takođe, kao trener, u 2017. podigao je trofeje namenjene pobedniku Kupa Srbije i Superkupa naše zemlje.

– Pljevlja, moj rodni grad jeste fajterski, mesto iz kojeg su ponikli mnogi veliki sportisti. Jeste da je vazduh zagađen – cementara, rudnik uglja, termoelektrana, pa je sreća što su okolo planine, ali u suštini su ljudi u tom kraju zdravi. Kako prolazi vreme, sve više se vraćamo na te divne trenutke bezbrižnosti i dečje igre, druženja, igranja žmurki do 10, 11 sati uveče po ulicama sa drugarima. Pa klikeri, fudbal sa korom hleba, jurcanje po selu, lutanje po šumi, istraživanja, razmišljanja o snovima, gde ću biti, šta ću postati…

Predrag kao uzor

– Moj četiri godine stariji brat Predrag se uvek postavlja upravo tako, kao stariji brat. A starija braća vole, čak i kada nije neophodno, da “sole pamet”. Ali, valjda tako treba da bude. Imao sam tu sreću da ga imam pored sebe u ranim danima, da mogu da odrastam uz brata koji je ozbiljan borac, zaštitnički nastrojen. On je negde bio taj moj idol, najbliži od koga sam učio kako da se postavim, borim, zaštitim.

Peđa je bio sjajan atletičar, svestran, nastavio je karate i završio za majstora. Otišao je pre mene od kuće, da studira kada je završio vojsku i da igra rukomet, pa sam dolazio kod njega u Beograd kada sam bio u Kaću.

– Tih godina je Rudar bio u drugoj ligi, ali je imao fantastičnu, zdravu generaciju. Krcate tribine na svakoj rukometnoj utakmici su privukle i nas klince. Treniralo se napolju, čak i po zimi, po snegu, imali smo plikove od lopte na prstima, dolazili kući razbijeni, ali od toga se raslo, sazrevalo. Odrastao sam uz ljude kao što su Tošić, Grujičić, Janičić i mnogi drugi, da mi sada ne zamere što ih sve nisam pomenuo. Poseban čovek je bio Tošić, levi bek, surovi bombarder i divan čovek, koji je štitio nas klince.

Uspesi me nisu promenili

– Nikada nisam krio kako je u sobi gde sam spavao stajao poster Veselina Vujovića. Metaloplastika je tada bila pojam za rukomet. Pratio sam svakoga za koga sam smatrao da je onaj od koga mogu da naučim. Zato mi je i danas drago ako sam ja nekome dao smernicu kako da uspe, mada nikad nisam bio opterećen slavom. Prosto, naučen sam da se dokazujem. I sve što sam postigao prihvatao sam to na zemlji, kao nešto što je rezultat svega onoga što sam uložio. I uvek sam tražio način da budem bolji.

– Presudan trenutak za moju karijeru bilo je omladinsko prvenstvo u Baru, gde sam proglašen najboljim juniorom Crne Gore, iako je bilo još sjajnih igrača, pa sam sa 16 i po godina stigao u Kać. Kada me je otac odveo i vratio se, tek-tada sam shvatio koliko važnu odluku sam doneo – napustio sam kuću. Izborio sam se sa nostalgijom kako sam dobijao više prostora na terenu, imao sam sjajne saigrače i učitelje, gledali su me kao rođeno dete u Kaću. U tom periodu je tadašnji selektor seniorske reprezentacije Jezdimir Stanković, zbog povreda, odlučio da me prekomanduje iz omladinskog tima za Trofej Jugoslavije u Kikindi.

Voleli smo Brusa Lija

– I svi ti sportovi koje smo trenirali, takmičenja po školama u kojima su učitelji i profesori kompetentno procenjivali ko je za koji sport, pa čuvene MOSI igre kasnije, u našem kraju… Klinački rukomet je bio na improvizovane golove od strunjača ili nacrtane na zidu. Znao sam i da dobro branim, voleo sam parade da izvodim, ne samo na rukometu, već i na fudbalu. Voleli smo i košarku, divili smo se najvećem – Džordanu. To je sport koji i danas gledam sa pažnjom i koji treniraju moja deca. Naravno, obožavali smo i karate, kao sastavni deo tog doba. Jedva smo čekali filmove Brusa Lija i imitirali ga.

– Tražili su me tada mnogi klubovi, ali sam hteo jedino u Crvenu zvezdu, ljubav iz detinjstva. Prvo sećanje je ono na okupljanja iza zgrade, gde su se delili zvezdaši i partizanovci, pa slušanje prenosa utakmica na radiju, veselja kada Zvezda da gol… Sećam se kako me je 1977. otac doveo na “Marakanu”. Dupli program, prvo OFK Beograd, čini mi se, pa Zvezda sa Olimpijom. Na Severu smo bili, a ja sam veliki deo utakmice proveo tako što sam gledao čoveka koji je bio na šipci, šta on to radi. Kad je stigao poziv, dileme nije bilo. Sećam se da sam bio na bazenu sa igračima kada mi je prišao Jaran Stanković, pa sam bukvalno tu potpisao ugovor. Samo sam pitao gde da stavim potpis, a Zvezda je odredila moju stipendiju i sve drugo.

– Iz prvih godina u Crvenoj zvezdi ostalo je sećanje na izgubljeno finale od Partizana, na taj ozbiljan sudijski prekršaj kojim je data mogućnost nekome da vrati utakmicu na početak. Naravno, nijednog trenutka ne umanjujući kvalitet protivnika i uz ogromno poštovanje prema Draganu Rankoviću, koji je napravio vrhunski tim Partizana. Ipak, od tog finala više je ostalo sećanje na sjaj rukometa tih godina, ogromne emocije, derbije, veliki rivalitet na terenu i druženje van njega, mog brata Predraga sa jedne i mene sa druge strane, snažnu ligu, pune dvorane, reprezentaciju… Nije bilo te ostrašćenosti među sportistima i navijačima, kodeks ponašanja i viteštva je bio mnogo izražajniji…

Ljubav prema crveno-belima

– Posle tog finala sa Partizanom, kao da mi se srušio svet jer živim za takve utakmice, poraze teško podnosim i ne skrivam emocije. U tom trenutku je moja Snežana, sekretarica RK Crvena zvezda, koja me je ispratila kad sam odlazio i dočekala kad sam se vratio u klub, nazvala i rekla da moram da se vratim jer su me prodali u PSŽ. A ja sam joj rekao da kaže kako me nije našla, krio sam se na moru nedelju dana. Nisam hteo da odem, želeo sam da ponovo pokušamo da osvojimo titulu sledeće godine. Na kraju, prihvatio sam odluku jer je i to bio način da pomognem klubu. I veza je ostala, znao sam i iz Španije da kupim opremu i da pošaljem, smatrao sam to kao dug prema klubu koji mi je dao priliku da, uz veliki rad, budem ono što jesam.

Greška lekara skratila karijeru

Prvi dani u Parizu bili su katastrofa jer sam otišao sam. Imao sam sreću da Dejan Lukić, čuveni Baklava, golman Metaloplastike, tada bude u PSŽ-u. Mnogo mi je pomogao. U Parizu, u drugom klubu, igrao je Zoran Stojiljković, Aca Knežević je, takođe, došao te godine u Francusku. To je bio pravi potez, odskočna daska, pa je već posle godinu dana Bidasoa platila obeštećenje.

Žao mi je što u Španiji nisam zatekao Neđu Jovanovića, koji je prethodno svojim igrama podigao klub, a tada je otišao u Teku. U Parizu je bilo druženja sa našim ljudima, ali je ta godina bila ispunjena velikom nostalgijom, koja je kasnije nestala. U Španiji sam se već navikao na život u inostranstvu, smenjivale su se utakmice, putovanja, nije bilo mnogo vremena za razmišljanje, nastavlja Nenad Peruničić ispovest.

Brat u fontani

– Posle Zvezde, Bidasoa je za mene nešto posebno, ceo taj kraj – Irun, Baskija. Ljudi su surovi, čestiti, ponosni, slični nama. Oni kada te zavole, onda je to do kraja. U 1995. osvojili smo Kup šampiona i prvenstvo Španije, iako možda nismo bili najkvalitetniji, ali smo imali posebnu hemiju. Ta druga utakmica finala Lige šampiona, iz Zagreba, dok je nesrećni rat još trajao, ostala je posebno upamćena. U našoj dvorani u Irunu je organizovan prenos, mog brata Predraga su bacili u fontanu u stanju euforije, ceo grad je dočekao ekipu.

– U tom periodu su se utrkivali mediji u hvalospevima – Terminator, Konkvistador i slično. Tako je i ostao moj nadimak. Neverovatan čovek, novinar i komentator, Srđan Knežević, koji je obožavao rukomet, nas i mi njega, to je preuzeo i ponavljao, pa i preterivao u komplimentima. Pitanje je da li bih otišao iz Bidasoe da nisu pukli finansijski. Kada je umro vlasnik čuvene fabrike čokolade Elgorijaga, njegovog sina nije zanimao rukomet, pa su morali da me prodaju.

– Imao sam predugovor sa Barselonom na osam godina, taj grad je definitivno nešto posebno, ali sam se odlučio za Kil. Tamo me je dočekao Noka Serdarušić, u čijoj kući sam provodio mnogo vremena. Za mene, to je najbolji trener na svetu, koji je mnogo poboljšao moju igru, ogroman autoritet, fantastičan čovek u svakom smislu. I sam klub je sinonim za rukomet. Naravno, pomogli su mi i vrhunski igrači jer, ako si pametan, oni te čine boljim, a ako si uobražen onda ostaješ na nekom svom nivou. Ipak, nisam postao evropski prvak sa tim klubom, nisu se poklopile sve kocke, ali jesu potom sa Magdeburgom.

Surovi profesionalizam

– Igranje u Bundesligi i velikim klubovima je prelepa, ali preteška stvar. I uopšte, rukomet je takav sport da su povrede česte. U Španiji tri meseca nisam mogao iz kreveta zbog išijasa, nisu pomagale ni injekcije, ni lekovi, na kraju su žicama ušli u kičmu i spalili mi nerv. Pa onda diskus hernija, kolena, rebra… Slomiš prst i dva dana kasnije igraš utakmicu pod blokadom. Ti si stranac, plaćen si za to, niko te ne pita. To kažem danas igračima, da druženje, savetovanje, razgovor i slično imaju samo ovde.

– Ja sam nekoliko godina pre povratka počeo da razmišljam o tome, praktično onog trenutka 2004. kada sam operisao rame. Prosto, nisam prihvatao da ne mogu da igram utakmicu i kada sam možda mogao i da odmorim tražio sam injekcije, blokade. Sećam se te godine, pre operacije, da sam preko 40 injekcija primio u rame, protiv bolova, više ni sam ne znam. Toliki mazohista sam postao da više nisam osećao iglu…

– Kod rukometaša sve možeš da bandažiraš, samo rame ne možeš. Odluka je pala posle utakmice u Skoplju, tada sam bio u Magdeburgu, kada mi je ruka ostala praktično paralizovana desetak minuta. Toliko sam i dalje posle toga uživao u treninzima, utakmicama, ali uvek pod bolovima. To mi sa naših prostora jedino radimo, da kada odemo u inostranstvo vraćamo se pre predviđenog vremena za oporavak, da nam neko ne prigovori. I to me je koštalo… Lekari su napravili grešku prilikom operacije, u jednoj vanserijskoj klinici, posle koje sam znao da to više neće biti to. I posle sam potpisivao ugovore zbog onoga što sam bio, nikada više ni blizu na nivou koji je bio pre operacije.

Inat kao pokretač

– Vratio sam se u Crvenu zvezdu 2007. godine i osvojio šampionsku titulu koja za mene ima poseban značaj. Potom sam prešao u Budućnost, jer su se dešavale neke stvari zbog kojih sam odlučio da se sklonim, mada bi bilo sjajno da sam igrao Ligu šampiona. Ne bih se vraćao na to… Završio sam karijeru i ponovo se našao u Crvenoj zvezdi. Usledile su tri godine pakla, nečega što ne bih poželeo nikome. Iako nisam bio pravi predsednik, zvaničan, niti sam bio finansijer kluba, od mene se očekivalo i podrazumevalo da sve plaćam. Igrači mesecima nisu primali platu i razumem donekle njihov stav, ali nikada nisu gledali sa te ljudske strane, šta ti preživljavaš, da imaš svoju familiju. A znao sam da onog trenutka kad izađem kroz vrata, da klub ne postoji i da se neće ni u koga upirati prstom nego u mene. To je ono što me je izjedalo.

Kada ti je najteže – glavu gore

– Uvek su najbliži otac i majka i njihovi saveti mnogo znače, poput onog da mora glava gore kada ti je najteže, to je život. To je bilo naročito bitno u kraju koji je gorštački, gde ljudi rade od četiri ujutru do osam uveče. Tu nema padanja, nema kukanja. Tu su majke, žene kao muškarci, sve što su oni radili, radile su i one. Prosto je podneblje takvo da ti ne dozvoljava da budeš slabić. Tako te i uče – čestitosti, da pomogneš slabijem, da budeš pravedan. Ne znam koliko je to dobro u ovom vremenu, ali je najbolje biti čist prema sebi. Naravno, prave se greške, ne može 100 posto da se bude ispravan.

– Veoma je teško kad u životu osetiš nemoć, kad ne zavise stvari od tebe, a ponos i inat ne daju da odustaneš, iako je svako normalan rezonovao da više nema smisla. Žao mi je što su me, zbog svega, lošeg zdravstvenog stanja gledali moji najbliži, to me negde proganja zato što oni to ne zaslužuju, oni su mi najvažniji. Jednostavno, ovde ljudi imaju potrebu da obezvrede svakoga ko je napravio nešto ozbiljno u svom životu. Došlo je vreme ogromnog nepoštovanja. I mediji su krivci zato što ne postoje kriterijumi ko stvarno zaslužuje, ko jeste slavan i čuven, a ko nije… Svega je bilo, da se ne vraćam na to.

Slučajno postao trener

– Slučajno se desilo da sednem na klupu Crvene zvezde, bukvalno jedne večeri, pošto je Igor Butulija kažnjen na sedam meseci tokom jeseni 2011. Oduzimani su nam bodovi kako god da smo odigrali, pa nije bilo svrhe da angažujemo trenera u takvoj situaciji. Jasno nam je bilo da su se ovde neki propisi donosili samo zbog Zvezde, odnosno da se meni naudi jer sve drugo je “idealno”. Proradio je inat, ne podnosim nepravdu…

– Posle svega, vredelo je u smislu da je klub sada stabilan, to mi je negde satisfakcija. Šta dalje? Teško je da se planira na duže staze. Žao mi je što nije iskorišćena ogromna euforija od pre nekoliko godina, kada smo organizovali velika međunarodna takmičenja, kada se tražila karta više za Arenu, da vratimo rukomet na neki nivo. Danas je na amaterskom nivou jer mnogo klubova bukvalno preživljava, a igrači rade druge poslove. Mada, izdiglo se ove godine nekoliko klubova sa budžetima, što mi je drago i tinja nada da mogu neke stvari da se poprave jer narod voli rukomet, ali publici treba klasa.

Reprezentacija – radost i tuga

– Jedva smo čekali okupljanja reprezentacije još iz vremena kada smo bili klinci, a glavni u pravljenju šala bio je Igor Butulija. Kompletna ekipa smo bili, prava, što dokazuje i titula omladinskih svetskih prvaka iz 1991. Pregršt sjajnih igrača je bilo tih godina. Ipak, nekako su nas uvek kačile nevolje u seniorskim danima. Prvo veliko razočaranje je bilo pred Olimpijske igre u Barseloni, gde nam je bukvalno pred ulazak u autobus rečeno da ne možemo da igramo zbog sankcija UN. Sigurno bismo i mi i žene postigli odličan rezultat.

– Potom, na EP 1996, pre kojeg smo imali velikih problema sa povredama, u polufinalu smo se sastali sa Španijom, što je bio direktan duel za Igre u Atlanti, a na tribinama se našao i predsednik MOK Huan Antonio Samaran. Jasno nam je bilo da ne možemo da dobijemo utakmicu ni pod razno i to je bilo veliko razočaranje, neprimereno smo reagovali, polupali svlačionicu, između sebe se isvađali… Ali, uspeli smo potom da uzmemo bronzu. Znali smo da vredimo i više, prethodno smo dobili i Hrvatsku, koja je kasnije postala olimpijski prvak.

– U 1999, mesec dana smo proveli u “Veri”, u studentskom hotelu koji nije imao nijednu zvezdicu, zbog bombardovanja NATO. Zabranjeno je čak bilo drugima da igraju utakmice protiv nas, ali smo iskoristili naš autoritet i dogovorili se ljudski sa Nemcima da se ušunjamo na njihov trening i odigramo da niko ne zna. Uprkos svemu tome, uzeli smo bronzanu medalju, do polufinala smo pobedili Hrvatsku i Nemačku. Nažalost, nismo uspeli 2000. na OI u Sidneju, kada smo bili četvrti. Mnogo jaka generacija smo bili, svoji, iako bez neke velike podrške sa strane, bez nekih uslova. Ostaje žal za zlatom.

TEKST PREUZET – SVIJET RUKOMETA

 
Handball 4 all
Balkan Handball
Rukometni Savez Beograda
Rukometni Savez Srbije
EHF
Zajednica trenera RSS
IHF
Dragoer HB
EHF TV