Само још једно Вордпресово веб место

Kasim Kamenica: I posle svega ostao sam Jugosloven!

Sudbina je tako složila, da na nekadašnji Dan Armije (JNA), 22. decembra, Kasim Kamenica, bude promovisan u novog trenera Vojvodine.

U Srbiji, jedinoj republici bivše Jugoslavije gde se još nije domogao šampionskih lovorika.

Goraždak, kome su brkovi, lepa odela, temperamento vođenje utakmica, a van terena osmeh, deo imidža, se tako u 64. godini našao u misiji koju nije završio pre četvrtveka radeći u Partizanu.

Od onih je sagovornika koji ne kažu ni previše ni premalo, već taman koliko treba, a da istovremeno tu bude sve.

Kompjuterski prezizno se sećao detalja iz bogate karijere. A, počeli smo, od omladinskog svetskog zlata iz Rijeke pre trideset godina, početka Kasimovog uspona na trenerskom putu, i tad je bio decembar…

– Moram da priznam da sam bio malo ljubomoran, ponela me i nostalgija, košarkaši i fudbaleri su obeležili godišnjice svojih titula, a mi naš 13. decembar nismo. U toj godini omladinci Jugoslavije osvojili su četiri zlatne medalje, fudbaleri, košarkaši i mi svetske, a vaterpolisti evropsku – objašnjava Kamenica koji se tog datuma setio kroz status na Fejsbuku.

Moda kao način razmišljanja

Uvek je obučen po poslednjoj modi, bilo da su odela u pitanju ili malo ležerniji stil:

– U pitanju je način razmišljanja. Profesionalac sam, to je poštovanje kluba, igrača, treba biti primer. Kao i što sam uvek obrijan. Sam sebi biram modne detalje, edukujem se.

Bili su to plodonosni dani trenerske karijere:

– Živeli smo u zemlji, svetskoj sportskoj velesili, i čast je bilo raditi u njoj. Nismo imali honorare ni premije. Samo moje postavljenje za trenera omladinske reprezentacije bilo je veliko priznanje, imao sam 33, 34 godine, a vrlo brzo sam postao i trener A reprezentacije u tandemu sa pokojnim Jezdom Stankovićem. Sigurno je da je to zlato u Rijeci obeležilo moju karijeru, sve utakmice su prenošene na televiziji, imali smo dobar medijski tretman.

Trenerski uspon nastavio je u Zagrebu, koga je iz Druge lige, doveo do šampionske krune:

– Svi su bili iznenađeni kada sam iz Pelistera, koji je bio drugi u Prvoj ligi, otišao u drugoligaša. Smatrali su da sam degradirao. A, ja sam osetio da mogu sa mladom ekipom da napravim nešto. Suvereno smo obezbedili ulazak u Prvu ligu, i u odmah u prvoj godini stigli do titule, a jugoslovenska liga je tada bila jedna od najjačih. Skinuli smo Metaloplastiku sa trona, pre toga sedam godina neprikosnovenu. Tako je utabaen put, formiran tim koji će kasnije osvojiti dva Kupa šampiona,`92. i `93.

Brkove dao za polufinale Lige šampiona

Brkovi su mu, kaže, oduvek deo imidža:

– Nekada su bili crni i bujni, sada mali i sedi, shodno vremenu. Tako je od igračkih dana, stric mi je nosio brkove pa sam ja nastavio.

Još jedan rukometni brkajlija, Hajner Brant, je 2007. posle osvajanja svetske titule na domaćem terenu obrijao svoje. A, Kameni je to učinio četiri godine ranije:

– Jesam, pre revanša četvrtfinala Lige šampiiona 2003, Kil – Prule. Prvu utakmicu u Ljubljani smo vodili četiri razlike, na kraju je bilo nerešeno. Toliko sam bio ubeđen u prolaz da sam se sa direktorom hale Tivoli opkladio u 5.000 maraka i lišavanje mojih brkova. Dobili smo dva razlike i prošli u polufinale…

Sa jednim izletom u Tursku, Kamenica je ceo trenerski vek na prostorima bivše Jugoslavije.

– Naši igrači imaju posebnu žicu za kolektivne sportove, a ja uživam u razvoju mladih igrača, kao i tome što mogu da kominiciram na jeziku koji svi oni razumeju i tako će ostati do kraja karijere.

Nekada deluje žestoko, temperamentno kraj aut linije, kao pripadnik stare škole drži do discipline, reda i poretka:

– Predan sam poslu, volim trenerski poziv, uživam u njemu, zahtevan sam i tražim da svi oko mene to isto tako shvataju, pa nekad umem da budem „čvršći“ u komunikaciji. Sa godinama postajem elastičniji. Nisam nikada imao negativnih iskustava sa igračima, jer važno je i voditi računa da se ne dira u dostojanstvo ličnosti. Tu je nekad potrebno malo i slaloma… Imam kontrolu, nikada ne pređem granicu, o tome valjda govori i podatak da imam najmanje crvenih kartona, za desetak godina možda jedan. Treba znati kad povući ručnu…

Reket uvek u gepeku

Kad nije u rukometu, rado je na teniskom terenu:

– To mi je najdraži i najpraktičniji sport za rekreaciju. Uvek u gepeku im mesta za reket. Tu se ispraznim. A, gde god je teren tu je i takmičarski duh prisutan. Najveće rivalstvo na teniskom terenu datira još od `91. sa doskorašnjim članom Upravnog odbora RS Srbije, Draganom Menićaninom. Znamo se od Zagreba, a ne malo puta mi nije bilo teško da sednem u kola iz Ljubljane dođem samo da odigramo meč. Volim i plivanje, saunu. Trudim se da sve nekako upakujem, to mi je relaksacija i regenracija kako bih na terenu moga oda vladam sobom.

U Srbiju se vratio da završi posao, koji nije sa Partizanom, početkom devedesetih.

– Sa crno-belima sam bio blizu podviga poput onog sa Zagrebom, jer smo prve godine po ulasku u Ligu igrali finale plej-ofa, u polufinalu izbacili tada jaku Zvezdu. Zamalo nam je izmakla titula, u trećoj utakmici je bilo 17:15 za Proleter, na 16:15 napad im je trajao četiri i po minuta… Dobro se sećam da me je posle toga na stadionu sreo pokojni Čičanović i kazao da smo izgubili zbog naših glupih pravila.

Već na promociji u novom klubu jasno je iskazao želju da na Slanoj bari nastavi šampionsku nisku:

– Spreman sam na taj izazov i imam mnogo motiva, bilo je možda nekih promašaja u selekciji tima, ali raduje me da je direktor Jevtić svestan činjenice da će Vojvodina imati konkurente u Dinamu, Železničaru i Crvenoj zvezdi i put do titule neće biti lak.

Dok i zvanično ne počne 10. januara rad u Vojvodini, na tom putu od Goražda do Novog Sada izdvojio bi:

– Trener sam postao u Borcu iz Uroševca, gde sam od `76. do 80. bio golman, a posle dve godine u Železničaru i Kristalu iz Zaječara, se ponovo vratio. Imao sam 28-29 godina, kada mi je uprava ponudila da budem trener golmana. U Gnjilanu sam pronašao jednog momka, Dragana Laleta Mladenovića, kasnije člana Crvene zvezde, potom i internacionalca u Francuskoj, počeo sam da ga forsiram, a sam sam teže ulazio u formu. Kako sam istrajao u tome da forsiram Laleta kao golmana, tako sam polako završio igračku karijeru. Kasnije sam otišao u Pelister, bio drugi trener, a kada je otišao Vuk Roganović dobio sam šansu da samo stalno radim. Izborili so se za mesto u Ligi u čuvenoj majstorici na Banjici protiv Partizana iz Bjelovara, a kasnije sam dobio i omladinsku reprezentaciju i ušao u orbitu.

Kakav deda, takav unuk

Kameničin desetogodišnji unuk se naravno na dedu dao na rukomet:

– Da, i on je golman. Sin ima sada bIznis u Ljubljani, i on je bio golman, deceniju u prvoj slovenačkoj ligi. Koristim svako vreme da budem sa unukom, ta ljubav je vrlo specifična – kaže Kamenica.

Tada su, ističe Kamenica, treneri bili sve članovi minhenske zlatne generacije, Pokrajac, Arslanagić, Čile Mišković…

– Nisam pripadao ni jednoj toj trofejnoj generaciji, pa je za mene bila još veća čast što sam u takvom društvu. Zbog sukoba sa Jezdom Stankovićem nisam otišao na Svetsko prvenstvo u Čehoslovačkoj. Mislim da mi je to velika greška u karijeri. Bila je to prilika da u 36. godini vodim ekipu u kojoj su igrači poput Vujovića, Bašića, Isakovića, Vukovića… Branili su titulu osvojenu u Švajcarskoj četiri godine ranije…

Ipak, ključan momenat u karijeri temperamentnog stručnjaka je raspad velike Jugolsavije:

– Ostao sam bez zemlje. U Bosni, odakle sam, je bio rat, U Hrvatskoj su mi zamerali što sam `91. radio u Partizanu, u Beogradu što sam Bosanac tako da sam nekoliko godina tražio sebe. Karijera je bila u zastoju. Uz smrt roditelja bio je to najteži period u životu. Osećao sam se Jugoslovenom, nadnacionalno, da pripadam toj državi, čak sam odbio bio i vrlo dobru ponudu Esena… Ali, sve se okrenulo… Posle je usledila rehabilitacija, sa selekcijom Bosne i Hercegovine…

Početkom novog milenijuma ponovo je sa Pruleom i Celjem u Sloveniji doživeo zvezdane trenutke karijere, titule, polufinale Lige šampiona, a gde na kraju pripada kaže:

– Svuda po malo. Porodica mi je u Ljubljani, a često odem i u Goražde, nedaleko od grada imam i vikendicu. Koristim svako vreme da odem, vuče me srce gde sam rođen, ali sam i dalje ostao Jugosloven..

You might also like

Leave A Reply

Your email address will not be published.